Pitala sam stručnjaka šta zaljubljenost zapravo radi našem mozgu

Koliko puta ste u životu čuli, kada pričate sa nekim o tome kako ste neraspoloženi, ili vam se nešto loše dešava u životu da kažu – “sve će to da prođe kada se zaljubiš”?

Poseban krug u paklu bih osmislila samo za one koji su mi u najmračnijim trenucima govorili da bi sva ta teskoba, nakon zaljubljenosti bila k’o rukom odnesena. Da, molim te, podseti me dok sam u tom stanju da sam još i usamljena, pošto nije dovoljno što krevet već doživljavam kao malu ušuškanu grobnicu za jednog u koju se zavlačim istog momenta kad se vratim sa posla.

A onda sam se zaljubila. Kao kreten. I to srećno.

Međutim, moja minus faza nigde nije mrdnula. I dalje sam spavala petnaest sati dnevno, plakala na svaka tri, i osećala se živo jedino dok sam sa tom osobom i ni sa kim drugim. Što jednako nije dobro. Činjenica da je odnos u startu bio postavljen na zdrave osnove bila je jedina stvar zbog koje mi i ta veza nije postala opterećenje. Ali da sam dodatno mrzela sebe što nisam “normalna” i jako pazila na to da moje stanje ne optereti naš odnos – jesam.

Ne želim da budem nepravedna i moram priznati da me je ta veza stimulisala da uložim dodatni napor da mi bude bolje. Ali moje probleme nije rešilo zaljubljivanje. Privremeno ih je rešila psihoterapija i rad na sebi koji je konačno urodio plodom. Kažem privremeno, jer svako ko se bori sa nekim psihološkim problemom zna da se oni najčešće ciklično vraćaju i da to nisu stvari koje se mogu “zauvek izlečiti". Ili je barem sa mnom tako. Prosto imam svoje plus i minus faze. I kad udari minus gore je nego kada zima konačno dođe u Vinterfel.

Zato sam se obratila Leu Ivaniševiću, psihologu, da jednom za svagda razgraničimo to šta nam zaljubljenost može doneti kada je u pitanju mentalno zdravlje a šta joj mi nepravedno prepisujemo. Pa nije ni ta ljubav svemoguća, a od nje već vekovima očekujemo čuda.

VICE: Šta ti misliš, do kog uzrasta je u redu verovati da je zaljubljenost sve na svetu?
Leo: Do kog uzrasta? Pa, dok nas prvi put ne spuca raskid. Šalu na stranu, mislim da sa prvim vezama koje uspeju da prežive više od godinu dana počinjemo da shvatamo da je zaljubljenost vrlo prolaznog karaktera, dok su životni izazovi vrlo trajni. Hormonska oluja koju zovemo "biti zaljubljen" može po nekim tvrdnjama trajati od 18 meseci do 3 godine. Tada nastupa odljubljivanje - taj užasavajući trentak kada shvatamo da je naš partner biće od krvi i mesa sa svim svojim manama. Ono što nas takođe užasne u tom trenutku je saznanje da nema te količine ljubavi i pažnje koje mogu od našeg partnera da naprave nešto što nije i da to što nekog volimo uopšte ne garantuje da će se ta osoba menjati u pravcu u kom mi želimo. Neki parovi tada shvate da zaista nisu jedno za drugo i raskidaju. Neki pojedinci biraju da zbrišu iz veze glavom bez obzira, jer su u suštini zaljubljeni u sopstvene projekcije, a ne u realnu osobu i lakše im je da nađu novu osobu u koju će se zaljubiti. Postoje legende da neki ljudi nakon odljubljivanja zapravo prihvate osobu takvom kakva jeste i načine prvi korak ka zreloj ili pravoj ljubavi - dugoročnom odnosu baziranom na kompromisima, uvažavanju i poštovanju, ali i emocijiama i seksualnoj privlačnosti.

Kako uopšte zaljubljenost utiče na našu hemiju u mozgu?
Muškarcu pada nivo testosterona, dok ženama nivo testosterona skače, kao da dva organizma pokušavaju da se usklade i postanu sličniji. Zatim, nivo serotonina pada. Da, dobro ste pročitali, nivo hormona sreće pada, u nekim slučajevima i toliko da dostigne nivo serotonina koji je tipičan za osobe koje imaju OCD. Dakle, to što mislimo da je sreća je u stvari opsednutost - ne uspevamo da izbacimo drugu osobu iz glave. Nivo kortizola, hormona stresa, skače i usled toga ne možemo da spavamo, ni da jedemo i osećamo konstantno uzbuđenje. Paradoksalno, delovi mozga koji bi trebalo da odreaguju na porast hormona stresa su blokirani. Ovi delovi mozga su inače odgovorni za osećanje straha. Zato nam kada smo zaljubljeni ništa ne deluje previše strašno, a i ako vidimo partnerove mane, one nas ne brinu. Delovi mozga zaslužni za racionalno prosuđivanje takođe odlaze na odmor, kao i neke intelektualne funkcije. Zato i kažu da je zaljubljivanje jedna vrsta ludila. Takođe, kada smo sa voljenom osobom, mozak luči više oksitocina, hormona zaduženog za osećanje povezanosti.

U suštini, majka priroda je znala šta radi kada je izmislila zaljubljenost - njena primarna svrha je da osigura da će dve ljudske jedinke biti u stanju da se tolerišu dovoljno dugo - onoliko koliko je potrebno da se na svet donese potomstvo. To se savršeno uklapa u vremenski raspon od 18 meseci do tri godine - ukoliko pretpostavimo da do začeća dođe relativno brzo, zaljubljenost će držati dvoje ljudi zajedno tokom ženine trudnoće i tokom prvog, najosetljivijeg perioda života deteta. U suštini, to je kao head start koji nam priroda daje, a da li će uslediti "srećno do kraja života" je već na nama.

Može li zaljubljenost barem da nam pripomogne u tome da pobedimo depresiju?
Budući da zaljubljenost blokira centre za strah koji u slučajevima depresije rade prekovremeno, zaljubljenost možda može da ublaži ili sedatira simptome depresije. Trenutno se istražuje da li se veštačkim ubrizgavanjem oksitocina može lečiti depresija, no to je još uvek u eksperimentalnoj fazi. Depresija, kao i mnogi drugi psihički problemi, često podrazumeva i smanjen kapacitet za empatiju kao i smanjene kapacitete za zahvalnost, pa samim tim i smanjene kapacitete za davanje i primanje ljubavi. Sa druge strane, zdrava podrška partnera i prihvatanje mogu da osnaže depresivnu osobu i pomognu joj da se bori sa svojim problemom. Međutim, ovde već pričamo o nekom začetku zrele ljubavi između partnera gde nakon faze zaljubljenosti depresivni partner nije pobegao nazad u svoj mrak, a drugi partner nazad u svoju komfor zonu.

Kada osoba iznova nauči da voli, prvo sebe, pa onda i druge, to nam je jedan od znakova da je na putu izlečenja. Pritom, naučiti sebe da voliš i budeš voljen nije nešto što se postiže ako nam neko dovoljno puta kaže "volim te" niti nešto što se postiže afirmacijama ili zdravom ishranom. Za tako nešto je potrebno, uz vođstvo stručnog lica, duboko uroniti u svoje najranije obrasce, rasvetliti ih i onda rudarski raditi na njihovom menjanju.

Ljubav nije suprotno od depresije. To što je neko voljen ne znači da će i pobediti depresiju. Mnogo puta čujemo: "Kako može da bude depresivan/a ako sam ja tu za njega/nju?" ili "Zašto ti moja ljubav nije dovoljna da bi izašao/la iz depresije?" Odgovor je: zato što ljubav nije čarobna reč čije samo izgovaranje leči probleme. Ljubav zahteva prihvatanje, zahteva znanje, odgovornost i brigu, zahteva negu, konstantne kompromise i poverenje. Ona sama po sebi ne može da "izleči" nijednu bolest, ali ako je zrela i zdrava, može da nam da snagu da bolest pobedimo. Sa druge strane, disfunkcionalni odnosi i razni oblici ljubavne psihopatologije nas mogu dovesti do raznih gadnih stanja i situacija i iz takvih veza često izlazimo još razoreniji nego što smo bili. A i takva "ljubav" počinje zaljubljivanjem, zar ne? Postoje li neke druge stvari koje nam mogu doneti kratkoročno olakšanje kad se osećamo loše? Na primer promiskuitet? Ili kilo sladoleda od čokolade dnevno? Ili kupovina skupih cipela?
Naravno da postoje. Potrošačko društvo nam nudi širok dijapazon brzih rešenja: droga, alkohol, promiskuitet, prejedanje, povlačenje u virtuelnu realnost, kompulsivna kupovina… Depresija je najbolji prijatelj kapitalizma. Poenta je da bilo šta može pružiti kratkoročno olakšanje. Zato ga i zovemo kratkoročno. Ono nam ne rešava problem, ali sa druge strane stvara divan teren za opsesivno kompulsivne obrasce, razvoj bolesti zavisnosti, dalje poniranje u depresiju i trošenje još više novca na kratkoročna rešenja. Sa druge strane, postoji dosta vežbi i tehnika koje nam mogu olakšati trenutno stanje anksioznosti ili depresije i te tehnike se mahom zasnivaju na disanju i "uzemljenju", tj vraćanju osobe iz pakla svojih misli u neutralnu i ne-preteću realnost. Ove tehnike ne bih nazvao kratkoročnim rešenjima, jer iako služe trenutnom olakšanju, one su deo jednog dugoročnog terapijskog procesa.

Gde po tvom mišljenju ljudi najviše greše kada misle o ljubavi?
Ljubav je divna i moćna stvar, ali da bismo mogli da upotrebimo njenu moć, moramo prestati da o ljubavi razmišljamo kao o magijskom, religijskom pojmu koji je sam po sebi dovoljan. Ljubav može da leči, ali ne sama po sebi. Prihvatanje drugog, pružanje sigurnosti drugom uz zadržavanje zdravih ličnih granica, empatija, otvaranje prostora u kom vlada poverenje, u kom je ok biti to što jesi i pričati o svojim najmračnijim tajnama - to su manifestacije ljubavi koje mogu imati lekovito dejstvo. Bez toga, ljubav je samo reč.