Milenijalsi koji prihvataju život bez seksa

Imam 29 godina i dobrovoljno sam u celibatu. Pričao sam s drugima koji su odabrali isto da bih saznao šta nas još spaja.

pisao Jack Valentine; ilustracije Thomas Slater
|
15 februari 2019, 7:00am

Kada ste poslednji put upražnjavali seks? Jeste to onako delikatno pitanje, ali verovatno ćete moći da na njega odgovorite za sekund. Beše jutros? Prošli petak veče? Možda pre davne i bolne dve nedelje? A šta ako je poslednji put kad je pao seks bilo toliko davno da ne možeš da se setiš nijednog detalja? I šta ako je ta odluka da se odrekneš seksa bila potpuno dobrovoljna?

Dobrodošli u svet milenijalsa u celibatu.

I, još važnije, dobrodošli u moj svet: ja imam 29 godina i dobrovoljno sam ušao u celibat. Isto tako sam svestan da reč “celibat“ verovatno vezujete za slike smernih monaha, seoskih devojaka naoružanih vatrenih oružjem i muških devica s Reddita naoružanih vatrenim oružjem - ili te veoma specifične sorte tužnih i fanatičnih poklonika sandala koji se susreću u kafićima garden centara kako bulje u ribe i prelistavaju stare brojeve Reader’s Digesta. Pomisao na milenijalsa koji je dobrovoljno u celibatu – naročito ako je u pitanju agnostik – za mnoge je nepojmljivo zaprepašćujuća. Ali, usudio bih se da tvrdim da je u pitanju stvarnost od koje niste toliko udaljeni koliko biste voleli da mislite.

Pre dosta godina, moj poslednji romatnični odnos je zgasnuo, kako to već biva s tim stvarima. Dvoje tužnih ljudi pod stalnim stresom ne mogu predugo da namiruju jedno drugo i žalosna činjenica je da, ukoliko oboje niste puni libidinalnih sokova toliko da natankate celu industriju pornografije, seks je jedna od prvih stvari koja ode.

Uveče, ispred mlečnog sjaja zatamnjenog ekrana laptopa, oboje se tiho izolujete jedno od drugoga, okrećući se ka suprotnim zidovima. Ujutro, jedno se tušira dok drugo proverava imejlove, započinje dan na ivici, pretvarajući život u nešto što deluje nezaustavljivo, nekontrolisano. A onda zamenite mesta.

S vremenom smo raskinuli. Ona se iselila, onda sam se ja iselio i oboje smo probali da nastavimo dalje.
Dugo vremena potom sam se pitao kada će požuda – reč koju nikada nisam iskoristio za sebe ni sa najmanjom ozbiljnošću – ponovo zakucati na moja vrata. Isprva me to ispunjavalo mučnim osećajem zabrinutosti i sumnje u samog sebe. Ali onda sam prosto osetio da počinjem to da prihvatam. Posle nekoliko meseci nečega što je delovalo kao nametnuta apstinencija, shvatio sam da, van konteksta veze, seks i nije baš tako važan deo mog života.

Koliko god se često seksali, nema šanse da niste primetili da proživljavamo tektonski poremećaj načina na koji rade ljubav, seks i veze. Dejting – koji bi trebalo da je zabavan, zar ne? – sve više to nije. Sveprisutne aplikacije koje čačkamo dok sedimo u busu ili u klonji nas primoravaju na mučno tamo-vamo, stalno nas navode da stvaramo sve dopadljivije verzije sebe za ponudu na romantičnom tržištu. Dejting je postao više kao posao a naši Tinder, Grinder i Hinge profili su postali naši CV-jevi, fotke koje objavljujemo onlajn dok pokušavamo da ditigalno ispregovaramo dogovor koji samo u naznakama podseća na intimnost između ljudskih bića. Imamo kvote produktivnosti koje treba dostići, sastanke koje treba zakazati, papirologiji nikad kraja, a izveštaje valja podneti u grupni čet u kome su svi gladni tračarenja.

Kada dejting – što je, na kraju krajeva, način na koji mnogi ljudi dolaze do seksa – prestane da bude zabavan i postane izvor esktremne anksioznosti, onda sama požuda biva prožeta sličnim osećajem paralizujuće tenzije. Kako požuda postaje izvor anksioznosti, tako to postepeno biva i sa samom idejom žudnje ili idejom da neko žudi za tobom. I dok trepneš, i sam seks prestaje da deluje kao privlačna opcija.

Svi znamo da milenijalsi navodno manje upražnjavaju seks nego bilo koja prethodna generacija – čak i askurđel tvog askurđela koji je verovatno živeo u kolibi od blata i mazao muda plavom bojom od cveća, video je više akcije nego ti - tu bleda, bezmuda, bensedinska ruino od čoveka. I kao što svi znamo, anksioznost, ta pošast savremenog stanja, igra sve važniju ulogu u ovoj priči.

Anksioznost je, rekao bih, glavni razlog zbog kojeg sam zatekao sebe kako s 29 godina čistog srca napuštam borbu za požudom. Jer požuda i ljubav mi više ne liče na utehu i eskapizam. Pre bih rekao da popuštaju, kao i sve drugo, pred naletom transakcionalnih neuroza koje sačinjavaju život u digitalnom dobu.

Džek ima 26 godina i živi u Londonu, gde radi kao maneken. Posle prošlog Božića se zakleo na dobrovoljni celibat, iako njegovi razlozi nisu baš u potpunosti isti kao moji. “Nedavno sam prošao kroz nekoliko teških lomova i grozno sam patio zbog čoveka s kojim sam imao neverovatan seks – posle njega, mediokritetski pa čak i pristojan seks s drugim ljudima mi je samo činio bol zbog njegovog gubitka očiglednijim“, kaže mi. “Osećao sam se kao da očajnički grabim za nečim, pa sam odlučio da obrišem sve aplikacije i izbegavam seks, bar mesec dana.“

Ono što je počelo kao eksperiment je postepeno postalo nešto neodređenog trajanja. Kada ga pitam da li to smatra uspehom, Džek klima glavom i kaže, “U mnogo čemu – naučio sam da umesto da pokušavam da zadovoljim tu groznu potrebu za seksom i intimnošću, mogu da je umanjim, svedem na podnošljiv, čak i prijatan nivo čežnje“. Rezultat je, kako kaže Džek, da sada ima više vremena da posveti prijateljima ili solo treninzima. Naravno, nije baš kao da dobrovoljno stupanje u period apstinencije automatski rezultira u poptunom – ili delimičnom – eliminisanju želje za seksom. “Prosto sam se vratio na gledanje pornića i često drkanje“, priznaje. “Što je skroz okej! Dosta je bilo“.


Pogledaj i:


Moja prijateljica Monika, koja radi u marketingu u Mančesteru, prolazi kroz program odvikavanja u 12 koraka. Deo tog programa se sastoji od odluke da se suzdržava od intimnih odnosa, kako seksualne, tako i romantične prirode. Pitam je da li smatra da je koncept “dobrovoljnog celibata“ validan – kao lingvistički postupak da se opiše kraći suv period, kao što ga Džek koristi, ali i kao životni izbor, kao što ja razumem taj termin. “Definitivno postoje ljudi koji se identifikuju sa dobrovoljnim celibatom i definitivno postoje prednosti tog izbora da ne upražnjavaš seksualnu aktivnost“, kaže ona. “Ali često sebe zateknem kako se pitam da li je to način da se izbegne intimnost i sve te misli i scenarija koje izazivaju anksioznost i ranjivost koja uz to ide“.

To je nešto o čemu ja mnogo razmišljam, a sigurno i drugi mladi u celibatu. Prijatelji me često, sa dobrim razlogom, ispituju koliko ja to u stvari želim da budem u celibatu, a koliko sam u stvari rešio da niz strahova (strah od odbijanja, strah od neuspeha, strah od toga da prosto nisam baš dobar u seksu i nemogućnosti da se nosim s time) pretopim u lako prilagodljivu ulogu koju mogu da igram u kafani, savršenu kao izgovor za činjenicu da se uopšte ne trudim da se integrišem nazad u romantične i seksualne tokove društva.

Nije li to, pitaju me prijatelji, samo izgovor? Način da se zamaskira anksioznost vezana za seks i to šta znači voleti seks, želeti seks, misliti seks, kao i to da drugi misle o tebi u kontekstu seksa?

Pa, i da i ne. Ima, naravno, noći (ili češće jutara, da budem iskren, jutara kada sam mamuran i kada shvatim da sam prethodne noći bio okružen parovima i da sam rigidno sam, samo sa knjigom i telefonom; jutara kada sebe nateram da odem do sportskog centra u kraju i sedim u saunu sa drugim tužnim i izgubljenim muškarcima, muškarcima koji ne mogu da svare činjenice u svom životu niti teksturu svojih života, muškarcima koji sede sa stisnutim pesnicama i vratovima povijenim duboko u grudi) kada sam primoran da razmišljam o tome koliko je tačno moja odluka da uteknem iz sveta seksa dobrovoljna.

Nedostaje mi intimnost, to ne mogu da poreknem, i nestaje mi suštinska bliskost koju može doneti samo seks sa nekim koga stvarno voliš. Ali ne nedostaju mi te stvari dovoljno da bih sebe naterao da promenim odnos prema aktuelnoj postavci stvari. U suštini, i možda je to nekome čudno, ne nedostaje i seks po sebi ništa više nego što bi mi nedostajala prilika da ukinem još jedan način da mi život potopi nerve u anksioznost i osećaj neuspeha.

Tako da mi dozvolite, tačno pred Dan zaljubljenih, dok se svi radosno parite, da se ne jebem i da mi ne uđe.

Više na VICE
VICE Kanali