Fotografije ukrajinskog kampa gde se deca obučavaju da ubijaju

U toku 2013. godine, pre nego što su ruske trupe aneksirale Krim od Ukrajine, fotografu po imenu Kire Lin bio je dozvoljen pristup kampu za kozačku decu. Tamo je oko 150 dece, od kojih najmlađa imaju samo osam godina, obučavano da pucaju iz pušaka AK-47, kao i da se brane koristeći svoje pesnice, i to sve u okviru pejzaža koji je dodatno zakomplikovan vidljivim nacionalizmom i regionalnom paranojom. Kozaci su istočnoslovenska manjinska grupa, koja potiče iz južne Rusije i jugoistočne Ukrajine, a kamp je napravljen za roditelje koji žele da svoje potomstvo uzgajaju u skladu za kozačkom vojnom tradicijom: samouprava, samodovoljnost i volja da se domovina brani čak i nasiljem, ako je neophodno.

U to vreme, general koji je vodio kamp, kao i roditelji koji su prijavili svoju decu da budu učesnici verovali su da je NATO najveća pretnja po njih. Mnogi su se opisali kao lojalne Putinu, što je ironično, jer ovaj kamp više ne postoji. Kada je Krim aneksiran 2014. godine, ovaj kamp je zatvoren, a njegovi kozački dobrotovori postali su ogorčeno podeljeni po nacionalnoj osnovi. Na kraju krajeva, njihov neprijatelj nije bio Brisel, nego Moskva.

Razgovarali smo sa norveškim fotografom Kirom Linom o tome šta je video tokom svog boravka u kampu, kao i šta je naučio o veoma kompleksnoj političkoj situaciji u ovom regionu.

VICE: Šta te je na samom početku navelo da dokumentuješ vojni kamp za mlade?

Kire Lin: Odrastao sam u Norveškoj, tako da je za mene bilo zaista fascinantno i čudno da vidim malu decu od osam godina kako nose puške i oružje u vojnom kampu. Na kraju sam uhvatio prvi avion iz Norveške, iako mi je trebalo nekoliko nedelja da pronađem pravi kontakt i dobijem pristup kampu.

Možeš li da opišeš šta si zatekao kada si stigao tamo?

U kampu je bilo 150 dece, u trideset i nešto šatora. Bili su tamo već dve nedelje, a na Krimu ume da bude jako toplo leti. Bilo je 30-35 stepeni, jako velika vrućina u toku dana. Oko kampa su bile jako visoke planine i strme litice. Svuda je bilo zelenilo, to je bila prelepa dolina.

Kako su te dočekali kada si stigao?

Bili su skeptični. Trebalo mi je nekoliko dana kako bih zaista porazgovarao sa decom, jer su bila pomalo stidljiva. Kada radim priču kao što je ova, ne želim da osuđujem nikoga. Umesto toga, zaista želim da shvatim šta ih pokreće. Zbog toga sam želeo da slušam, a ljudi koji su trčali po kampu su shvatili to. Naravno, znali su da je ono što oni rade takođe pomalo kontroverzno. Već su se susreli sa dosta kriticizma od strane ukrajinskih medija u to vreme.

Ispričaj mi o ljudima koji vode kamp. Kakvi su oni?

Glavni lik koji vodi kamp se predstavio kao General Esaul, i bio je zaista strog. Rekao mi je da će se deca “boriti tako da NATO nikada ne stigne do naših granica”. Sećam se da je jednog dana prišao jednom od dečaka koji je imao osam godina. General ga je oborio na zemlju, a onda ga podigao opet i pretvarao se kao da će mu iseći vrat. Naravno, to je bio poprilično ekstreman način da se jedan osmogodišnjak poduči bilo čemu. Nakon toga, dečak je došao do mene i rekao kako mu stvarno nedostaju mama i tata.

Sranje. Kako su ostali dečaci reagovali na ovo?

Mnogi od njih su bili sasvim okej sa time što su u kampu. Naravno, neki od njih su se plašili, ili su bili iznenađeni da vide da se ovako nešto desi. Ali u isto vreme, delovali su poprilično voljni da treniraju i rade sve ovo.

Možeš li mi opisati dnevnu rutinu dok si bio tamo?

Dakle, ono što se obično dešavalo je da svi ustanu jako rano ujutru. Onda bismo išli da marširamo po planini pet sati, što je dosta teško na 35 stepeni kada imaš osam godina. Onda bi imali trening streljaštva, sa puškama, trening sa noževima i trening samoodbrane. Deca bi patrolirala kampom i okolnim planinama. Ali su se na neki način i ponašali kao deca. Igrali bi se. Sećam se jednog od dana kada je bilo baš vrelo, i jedan od komandanata je došao sa velikom kutijom sladoleda. Mogli ste da vidite kako se deca slivaju ka njemu i uzimaju svako svoj sladoled, i odjednom su izgledali kao deca, a ne vojne trupe.

Uveče bi jeli večeru zajedno i general bi govorio o kozačkim vrednostima. Deci je govorio kako su kozaci snažni ratnici još od šesnaestog veka. Onda, kada bi pao mrak, oni bi oprali zube i većina dece bi obuklo pidžame i otišlo u krevet. Dok su neka deca spavala, druga bi bila u noćnoj patroli, gde bi troje dece bilo opremljeno kalašnjikovima, noževima, pancirima i šlemovima otpornim na metke, a onda bi patrolirali kampom.

Šta je najluđa stvar koju si video u kampu?

Mislim da je za mene to bila činjenica da sam gledao male dečake kako nose puške – oružje koje je stvoreno da ubija. I samo gledanje dece kako bivaju naučeni da ubiju ljude. Za mene je to bilo poprilično šokantno.

Šta je bio najteži aspekt treniranja za tu decu?

Mislim da su neki od najtežih treninga koje su imali bile proste fizičke vežbe. Video sam osmogodišnjake kako intenzivno rade sklekove i dižu težak teret. Na jednoj od fotki možete videti grupu dece kako trče sa teretom koji je bio prilagođen da podseća na tenk. Trčali su u toj zaista teškoj konstrukciji i videlo se kako se muče dok je general iza njih vikao “Ajde, robovi!” Vikao je to na njih dok je patriotska kozačka muzika grmela u pozadini.

Da li je bilo i devojčica u kampu, ili su sve bili samo dečaci?

Mislim da mogu da kažem da je oko 95% dece tamo bilo muškog pola. Bilo je nekih devojčica – sećam se da je postojao snajperski tim koji se sastojao od dve mlade devojke. U toku jedne od večeri, otišli smo sa njima na vrh planine kako bismo uhvatili poneku fotku. Obe su bile obučene u tešku kamuflažnu uniformu kako bi se stopile sa okruženjem, i obe su imale puške obešene na ramena.

Da li misliš da se ova deca identifikuju kao Kozaci?

Mislim da najmlađi od njih nemaju interesovanje ili znanje povezano sa time. Ali su starija deca bila jako ponosna da predstavljaju kozačka verovanja i, na neki način, predstavljaju svoj narod. Bilo je očigledno da su osobe koje vode kamp istinski Kozaci. Kako je jedan od vođa rekao: “Mi učimo decu da postanu pravi Kozaci: neustrašivi ljudi spremni da brane svoju domovinu.” Rekao je i da je “ova genercija lenja i zavisna od alkohola, cigareta i narkotika. Mi želimo da promenimo to.”

Hvala Kire.

Intervju je radila Mirjana Milovanović. Zapratite je na Instagramu: mia_.m.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE AU.