hrana

Nedelju dana sam živela samo na "hrani za sudnji dan"

U strahu od prirodnih katastrofa i od nuklearnog rata, Amerikanci investiraju u zamrznutu sušenu hranu. Ali kakvog je ona ukusa?

pisao Emilie Friedlander; fotografije Lazy Mom
13 April 2018, 9:35am

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Posle 11. septembra, moj tata je napunio jednu sportsku torbu nekim energetskim čokoladicama, flašama vode, penicilinom i geografskom kartom. Usred paničnih naslova o neizbežnim napadima antraksom ili „prljavim bombama“ na grad, želeo je da ima neke zalihe, u slučaju da moramo brzo da pobegnemo iz Bruklina. Kada bi danas želeo da napuni tu torbu, verovatno bi naleteo na brojne kompanije koje obećavaju mnogo viši nivo spremnosti za katastrofu: nude kutije pune zamrznutih pa sušenih obroka, koji mogu da se vrate u prvobitno stanje uz dodatak ključale vode.

Smrznuta sušena hrana nije ništa novo. Još u 13. veku, drevna bolivijska i peruanska plemena Kečua i Ajmara su primenjivali vid ovog procesa, preko noći izlažući krompire temperaturama ispod nule, na Andima, a zatim ih sušeći na suncu. 1937. godine, Nestle je uz pomoć industrijske tehnologije napravio prvu sušenu instant kafu, a šezdesetih i sedamdesetih godina, vojska SAD je trupama u Vijetnamu dostavljala sušene obroke.

Iako je njihova mala težina i dugotrajnost upotrebe idealna za surove uslove, sušena hrana je možda najpoznatija kao kuriozitet: kao i mnogi drugi Amerikanci, ja sam je otkrila u prodavnici suvenira u muzeju, ližući sladoled nalik stiroporu, koji su astronauti jeli za desert. U skorije vreme sam se susrela s njom na konvenciji spremnosti za katastrofu, u Reliju, Severna Karolina, gde su nasmejani, sedokosi preperi nadzirali stolove na kojima su bile nagomilane plastične kese pune povrća, mesa i kuvanih jela.

Ipak, čini se da su ove namirnice vanzemaljskog izgleda trenutno u trendu: poslednjih nekoliko godina, Kostko prodaje palete smežuranog povrća, voća, zrnevlja i mesa, sa obećanjem da jedna paleta može da hrani četvoročlanu porodicu čitavih godinu dana – a ako niste član, možete da kupite slične komplete za opstanak, na kojima piše da im je rok trajanja 20 do 30 godina, u Volmartu i Targetu. Jedan od najuspešnijih prodavača, Vajz Kompani, gotovo je udvostručio prodaju tokom protekle četiri godine, dostigavši zaradu od oko 75 miliona dolara, prema tematskom članku u Blumberg Biznisviku iz prošlog novembra. Direktor kompanije, Džek Šilds, mi je rekao da procenjuje da industrija u celini u maloprodaji generiše između 400 i 450 miliona dolara godišnje.

Razgovarajući telefonom sa mnom iz sedišta kompanije u Solt Lejk Sitiju, Šilds zasluge za ovaj vrhunac pripisuje naletu prirodnih katastrofa koji je 2017. godine ostavio na hiljade Amerikanaca bez hrane, a potresao još mnogo njih. „Imali ste uragan koji je pogodio Floridu, uragan koji je pogodio širu oblast oko Hjustona, imali ste uragan koji je razorio Portoriko“, kaže on. „Geolozi istupaju i govore da Kaliforniju odavno čeka ozbiljan zemljotres. Imate te velike događaje koji pogađaju srce Amerike. Kako onda da zaštitite svoju porodicu“?

Prošlog septembra, proizvodi Vajz Kompanija su se pokazali kao spas u veoma urgentnom smislu: u oskudici sledovanja nakon dvostrukog udara Harvija u Teksasu i Irme na jugu Floride, FEMA je naručila 2 miliona sledovanja hrane za pomoć žrtvama urgana Marija u Portoriku. Mada, u uobičajenoj situaciji, njihov izbor kompleta za opstanak od 72 sata, nedelju dana i mesec dana, spakovani u kutije koje lako mogu da stanu ispod kreveta, izgleda da je više namenjen običnim Amerikancima koji žele da budu spremni za nepoznato.

Šilds kaže da su u kompaniji uočili rast u prodaji u mesecima pred predsedničke izbore 2016, i ponovo prošle godine, usred nuklearne eskalacije sa Severnom Korejom. Bivši direktor Vajz Kompani Aron Džekson, koga je Blumberg nazvao „američkim kraljem hrane za opstanak“, rekao mi je da na Vajzove proizvode voli da gleda kao na „politiku osiguranja“.

„Ako je koristite za opstanak u hitnom slučaju, činjenica je da ćete je kupiti samo jednom, i nadati se da nećete morati da je iskoristite“, kaže Šilds. „Ali tu je, kao sigurnosna mreža za vaš i vašu porodicu“. To je ono što me je zaintrigiralo kod sušene hrane: možeš da čekaš i do pola veka pre nego što je upotrebiš, ali u idealnom svetu, uopšte nećeš ni morati da je jedeš.

Zbog toga što nisam mogla da prestanem da se pitam kako bi bilo zaista živeti na tome, naručila sam Vajzov komplet hrane i pića za sedam dana, asortiman hrane veličine kutije za cipele, koji sadrži namirnice za doručak, gotova jela i dehidriranu surutku, zajedno sa nekoliko drugih opcija koje sam otkrila na internetu. Želela sam da otkrijem kakvog je ukusa politika osiguranja.

Jedna od najvećih prednosti sušene hrane je pogodnost. Pošto je sva voda uklonjena iz nje – procesom koji uključuje izlaganje hrane temperaturama ispod nule, dok se voda koja isparava usisava vakuumom – lakše je na brzaka je transportovati nego što je to slučaj sa konzervama. Da biste „pripremili“ Vajz Kompanijeve pahuljice sa jabukom i cimetom i šest vrsta žitarica, samo treba da prokuvate tri i po šolje vode, sipate prah iz kesice (ali kesicu za apsorbovanje kiseonika koja se u njoj nalazi ostavite po strani), i 12 do 15 minuta posudu držite pokrivenu.

U praksi, ovaj proces ume da bude malo komplikovan. Za suve obroke je potrebno da kod sebe imate vodu, što možda ne bi bio slučaj, kada biste se našli u nekoj ozbiljnoj nevolji (neki kompleti Vajz Kompanija sadrže i prečišćivače vode). U uputstvu za pripremanje Vajzovih proizvoda koje sam isprobala piše da treba iskoristiti čitavu kesicu za četiri porcije odjednom, što znači da morate da imate neku posudu za čuvanje onoga što ne pojedete, a i frižider, da se ne bi pokvarilo. Čak i u mojoj kuhinji na poslu, jedini način da mi uspe je bio da sipam oko četvrtinu sadržaja paketa u šolju, da sipam vodu i da preko nje stavim još jednu šolju.

Posle 15 minuta, bila sam zapanjena kada sam videla da su pahuljice nabubrele u mnoštvo zrnevlja, prošaranog sićušnim komadićima jabuke, sa sve zelenom korom, koji su izgledali kao da su tek iseckani. Nije bilo ukusno kao što je izgledalo: time što sam odoka sipala četvrtinu kesice, začini nisu bili ravnomerno raspoređeni, pa ukus mogu da opišem samo kao vodu sa tragovima cimeta i šećera, iako je u kasnijim pokušajima ukus bio bolji.

Kako je dan odmicao, čudila sam se kako će se ove kese pune bele prašine i đubreta nekom magijom transformisati u tanjire vrelih jela koja izgledaju kao ona koja su sedamdesetih mogla da se pojedu u ekspres restoranima. Šampinjoni u pasti Stroganov koju sam ručala su bili čudno žilavi, ali krem sos je bio ubedljivo lepljiv.

Nakon nezgode, kada sam zaboravila da izvadim kesicu za apsorpciju kiseonika iz pikantne pite sa krompirom i piletinom, zadovoljila sam se pirinčem i pasuljem na južnjački način za večeru. Jelo se uglavnom sastojalo od pirinča koji je plivao u sluzi slabo začinjenog sosa od paradajza, ali bilo je dovoljno jestivo.

Kada sam te noći legla da spavam, primetila sam da se osećam pomalo čudno. Iako sam tehnički uzela dovoljno kalorija, stomak mi se i dalje uvrtao od gladi, a kada sam se sledećeg jutra probudila, osećala sam se bez energije. Pozvala sam dr Lizu Jang, nutricionistkinju iz Njujorka i vanrednu profesorku Univerziteta u Njujorku, i pitala je sledeće: Da li je zaista moguće živeti na sušenoj hrani?

„Odgovor je da verovatno jeste“, rekla je ona. Iako istraživanja sugerišu da bi to moglo da dovede do nedostatka vitamina C i drugih antioksidanata, objasnila je, sušenje voća i povrća nema znatnog uticaja na njihovu hranljivu vrednost; upakovani zasebno, mogu čak i da budu zdravija alternativa uobičajenim kaloričnim grickalicama.

Kada sam opisala hranu koju ću jesti te nedelje, nije mi delovala zabrinuto, ali me je savetovala da potražim dodatnu predohranu i soli. „Kao i u svakom drugom slučaju, više bih volela da jedeš sveže namirnice“, rekla je. „Ako je situacija vanredna, koja valjda ne bude trajna, onda je verovatno u redu“.

Opservacije Jangove su mi delovale tačno: iako će me obroci Vajz Kompanija održati živom u hitnom slučaju, jednostavno imaju previše ugljenih hidrata, a mnogo manje životinjskih proteina i manje povrća nego što ja obično pojedem dnevno (mnogi od Vajzovih obroka koje sam kupila sadrže kuglice proteina iz povrća umesto pravog mesa). Narednih nekoliko dana sam dopunjavala svoju ishranu sušenim voćem, povrćem i jogurtom koje sam kupila od druge kompanije, koja se zove Trajv Lajf, i osećaj da mi je pao šećer je nestao (Vajz Kompani sastojke prodaje i pojedinačno, u dodatku punih obroka, ali želela sam da mi izvori budu različiti).



Ipak, dok sam jednog popodneva sedela za svojim stolom i merkala živopisne salate koje su moje kolege jele za ručak, shvatila sam koliko je moj eksperiment apsurdan: živim u gradu u kome 24 sata dnevno imam pristupa svežoj hrani, a imam posao koji mi pruža privilegiju da se uglavnom hranim zdravo. Čak je i proučavanje hranljive vrednosti ovih suvih obroka bilo luksuz, zato što nisam bila u poziciji da zaista moram da ih jedem. Ali opet, nikada ne znaš šta će da te snađe.

Za iskusne prepere kao što je Dejzi Luter, osnivačica bloga Organski preper i internet prodavnice namirnica za opstanak, Prepers Market, gotovi sušeni obroci su više poslednja linija odbrane nego bilo šta drugo. Iako inistira da ovi proizvodi „imaju svoje mesto“, njena verzija čuvanja dugotrajnih namirnica više zvuči kao stil života, proces laganog skupljanja zaliha koje će joj omogućiti da prehrani svoju porodicu što je zdravije i ekonomičnije moguće. To ponekad znači da pravi zalihe sušenih namirnica, ili da kupuje šta god da je na popustu u supermarketu; ali tu se takođe radi i o životu u skladu sa godišnjim dobima, uzgajanje namirnica u sopstvenoj bašti, i korišćenje proverenih kućnih načina očuvanja hrane – konzerviranja i dehidriranja – da bi se postarala za to da uvek ima hranu pri ruci.

„Jedan od pogrešnih pretpostavki o prepingu je to da uvek misliš da će doći do neke epske katastrofe“, kaže mi preko telefona iz Virdžinije. „Najčešća katastrofa za koju se pripremamo i koja nam se događa jesu finansijski problemi“. Dugogodišnja samohrana majka, Luter kaže da se za skladištenje hrane zainteresovala tokom perioda „teškog siromaštva“, usled recesije 2008. Liza Bedford, spisateljica iz Teksasa koja vodi sajt The Survival Mom, kaže da se i ona negde u tom periodu zainteresovala za spremnost za katastrofu, kada nije bila sigurna da li će građevinska firma njenog muža preživeti krizu (Bedford takođe radi i kao nezavisna savetnica za Trajv Lajf, što znači da promoviše njihove proizvode na internetu, i dobija proviziju na kupovinu mušterija kojima ona preporuči ovu kompaniju, kao i popust na proizvode koje kupuje za sebe.).

I dok su izveštaji medija često fokusirani na naoružani, muževni segment ove potkulture, obe ove žene kažu da ih je preping privukao kao vid ženskog samoosnaženja. Kako Bedford gleda na to, ako je kriza zatekne nespremnu, majku može da obuzme „užasan osećaj slabosti“. „Ima smisla biti osnažena i obučena, i imati potrebne zalihe – a u ovom slučaju, višak hrane pri ruci – zato što se tvoja porodica posebno oslanja na tebe, kao majku“, kaže ona.

Duh samodovoljnosti prisutan je u čitavoj istoriji američke kulture hrane. Priručnik Lidije Marije Čajld iz 1829, Štedljiva domaćica, jedan od prvih kuvara ikada objavljenih u Americi, obučavao je žene da doprinesu finansijskom boljitku porodice tako što će se postarati za to da se ni mrvica hrane ne baci: „Ništa ne bi trebalo bacati, dokle god može ikako da se upotrebi, koliko god da je ta upotreba trivijalna“. Crkva Svetaca poslednjih dana ohrabruje svoje vernike da sve vreme imaju zalihe hrane dovoljne za tri meseca, pa čak i na svom zvaničnom sajtu prodaje dehidrirane prehrambene proizvode. Ova mormonska veza je možda razlog zašto je Juta tolika meka za sušenu hranu: od 21 kompanije za sušenu hranu koje sam nabrojala na internetu, 16 njih je iz te države, a Bedford mi kaže da je za dugotrajno čuvanje hrane prvi put čula na blogovima mormonki.


U svojoj knjizi iz 2016, Začepi! Opasnosti i zadovoljstva konzerviranja hrane, Gari Alen, koji piše o hrani i vanredan je profesor državnog koledža SUNY Empajer Stejt, poreklo kulinarskih inovacija nalazi u evoluciji prezerviranja hrane. „Prvobitni načini prezerviranja hrane – kao što su soljenje, sušenje, i sve to – zapravo su pretvarali hranu u nešto drugo“, kaže mi preko telefona. „Kiseli kupus nije isto što i sveža glavica kupusa. Vino nije isto što i sok od grožđa“.

Smešna stvar kod smrzavanja i sušenja je to što je na neki način izuzetak koji potvrđuje pravilo. Uklanjanje sve vode iz cveta brokolija, na primer, ne pretvara ga u nešto drugo: jednostavno ga transformiše u malo neubedljiviju verziju sebe. „Jednom kada promeniš fizičku strukturu nečega, tako što ga potpuno isušiš“, kaže Alen, „tekstura više nikada neće biti sasvim ista“.

To ne znači da neke kompanije ne reklamiraju sušenu hranu kao inovaciju. Nakon što sam tri dana jela obroke Vajz Kompanija, prešla sam na Trajv Lajfov program Jednostavan tanjir, servis koji te uči kako da spremaš jela od sušenih sastojaka koje ove kompanija prodaje, koje mušterije mogu da naruče i pouzećem. Za razliku od Vajz Kompanijevog, na sajtu Trajv Lajfa se ne pominje spremnost za hitne slučajeve, već se ističu razna preimućstva, kao što je štednja novca i izbegavanja bacanja hrane, koje bi bile mile Lidiji Mariji Čajld, u njeno vreme: „Ova hrana se neće pokvariti za par dana... nećete prati, tranžirati ili lupati sirovo meso. Nećete seckati povrće, niti prati i ljuštiti voće“. Obratila sam se osnivačima Trajv Lajfa da bih saznala nešto više o njihovom razlozima za reklamiranje sušene hrane za svakodnevnu upotrebu, ali nisu mi odgovorili.


Nakon što sam tri dana jela veoma malo povrtne tvari, rado sam navalila na Trajv Lajfovu Toskansku činiju kinoe, koja sadrži pire nalik ratatuju, u kombinaciji sa asparagusom, tikvicama i iseckanim paradajzom. Proces pripreme je pomalo ličio na naučni eksperiment – propržiš komadiće sušenog belog luka u ulju, onda to zajedno sa čašom vode sipaš u dehidrirano, začinjeno povrće – ali rezultat je bio zapravo kao nešto što bih možda spremila i kod kuće, samo bez čudesno tvrde strukture povrća. Naredne večeri sam pripremila pitu sa piletinom i brusnicama, razvlaćeći testo, lagano krčkajući nadev, i pažljivo zatvarajući pitu drškama viljuški.

Ironija svega ovoga mi nije promakla: iako me je sušena hrana privukla kao podesan način za pripremu za katastrofu koja možda nikada neće doći, zatekla sam sebe kako satima rmbačim po kuhinji, da bih pripremila jelo koje ću jesti te večeri i sutradan. To je bio najzasitniji obrok koji sam čitave nedelje pojela, i manji uspeh: zahvaljujući unapred doziranim sastojcima i čitkim uputstvima, ni iz čega sam naučila da pravim pitu sa piletinom.

Ako me je moj eksperiment sa sušenom hranom ičemu naučio, to je da sam shvatila koliko sam srećna što kada god poželim mogu da odšetam niz ulicu i kupim sendvič – ali takođe i koliko sam malo samostalna, u smislu svakodnevice. Ako su suvi obroci sve više popularni u Americi, to je možda zbog toga što mnogi od nas shvataju da, ako se nešto stvarno loše dogodi, nećemo imati pojma o tome kako da preživimo nedelju dana, sa sastojcima koji nam čuče u ostavi. Ali dok nastavljaju da nas bombarduju naslovima koji predviđaju epske poplave, ekonomski kolaps i nuklearnu eskalaciju, nema ničeg lošeg u tome ako nađeš malo mira u kesici dehidrirane Kraljevske piletine.

Ovaj članak je objavljen u broju VICE magazina pod naslovom Distopija i utopija .