Reklame
In Memoriam

Mirko Alvirović je bio univerzalno voljen, što se u Srbiji nikad ne dešava

Mirkovo “Poštovani gledaoci” je bilo iskreno, jer on je zaista poštovao sopstvene gledaoce.

pisao Uroš Dimitrijević
02 April 2018, 12:34pm

Fotografija: Jutjub skrinšot

Ako postoji raj i ako se do njega stiže autoputem, prolazi jedna deonica magistralnog puta i obavezno staje na pumpu koja ima tečni naftni gas, Mirko je krenuo na poslednju patrolu. Jedan od retkih likova koji se još za života mogao nazvati ikonom srpske televizije, Mirko Alvirović, koji je juče preminuo u 72. godini, dao je ogroman doprinos razvoju auto-moto saobraćaja Srbije, a o bezbednosti ljudi je brinuo više od bilo kog ministra odbrane. Da, čak više i od Vulina.

Moja generacija se na kola naložila gledajući beskrajne nastavke Paklenih ulica, epizode Top Gira i malo kasnije Grand Tura, dostojnog Amazonovog naslednika. I koliko god pucali od adrenalina ili se valjali od smeha od ekipe sa ekrana, bilo da se radi o tandemu Klarkson, Hemond, Mej ili Dizel, Voker, Ludakris, nedelja popodne je bila rezervisana za Mirka Alvirovića i SAT. Mirko nikada nije bio duhovit kao Klarkson, nikada se nije slupao kao Hemond i definitivno nikada nije rukom pomerio torpedo na zaleđenom jezeru kao Vin Dizel, ali on se nije ni trudio da bude kao oni. Imao je sopstveni stil, sopstveni šmek i takav je okupio i zadržao publiku sve do smrti.

On je bio jedini tip na televiziji čije “Poštovani gledaoci” nije zvučilo nimalo bezveze niti arhaično. To je izraz koji bi trebalo da se izbegava. Taj izraz zvuči toliko oldskul da ga ni profesori novinarstva na fakultetima ne koriste kada u primerima žele da karikiraju neki televizijski nastup. Ali kada bi Mirko Alvirović izgovorio “Poštovani gledaoci”, na početku, plus jedno trideset puta tokom emisije, to je zvučalo kul. Kul za gospodina koji je uvek bio u košulji, pantalonama ili prsluku – teget, ekspedicijskom, sa SAT amblemom na džepu ili fluorescentno zelenom, bezbednosnom.

Ali najviše od svega, Mirkovo “Poštovani gledaoci” je bilo iskreno, jer on je zaista poštovao sopstvene gledaoce.

Kada neko putuje nekoliko dana do Paralije, vuče se prosečnom brzinom od verovatno 60 kilometara na čas, staje na svakoj raskrsnici za koju pretpostavi da bi mogla biti zbunjujuća za putnike, proverava svaku rupu i usput obaveštava Auto-moto savez Srbije o njenom postojanju, obilazi svaku pumpu, snabdevajući nas informacijama o svemu što na njoj možete da nabavite, od tečnog naftnog gasa, benzina, dizel goriva, sredstva za pranje stakla, pa do kafe i kesice kikirikija, taj neko nas u najmanju ruku poštuje, ali zapravo iskreno brine o svima koji posedujemo vozačku dozvolu B kategorije ili se u nalazimo kao putnici u nekom od motorizovanih sredstava za kretanje.

Daću vam najobičniji primer toga kakav je status Mirko Alvirović imao u društvu.

U mom okruženju se brzo vozi. Onaj ko ne prekoračuje brzinu i ne provede barem 40 % vremena u levoj traci autoputa, ablendujući ostalima koji drsko odluče da se barem nakratko u njoj nađu, smatra se hendikepiranim. To nije nešto na šta čovek treba da bude najpononisnij, ali tako je.

Jednom prilikom, ćaletov prijatelj je na putu za Staru planinu naišao na SAT patrolu. Prema njegovim rečima, dačije sa nalepnicama emisije su se kretale trideset na sat po onom vijugavom putu. I šta je uradio ćaletov prijatelj? Pretekao je kolonu automobila na punoj liniji. Kamere su to, naravno, zabaležile.

Kada ekipa saznala za incident, jer jebi ga, svi gledaju SAT emisiju, ćaletov prijatelj se pravdao da su se kretali “neverovatno sporo i da nije mogao više da se koči iza njih”. I šta mislite, kakva je bila reakcija ljudi? Da li su mu rekli “Ma ako, jebote, pa ko će da čeka njih da snime! Vuku se tu trideset na sat.”? Ne, čovek je naišao na osudu društva. Okej je da te iznervira neko ko se mrcvari po putu. Okej je da ga, nakon pola sata razvlačenja, pretekneš prvom prilikom, trubiš i pokažeš srednji prst. Ali, jebote, ne radiš to Mirku Alviroviću. Ozbiljno, da li si normalan?

Sa tehničke strane, mogli biste da nađete zamerke Mirku Alviroviću i njegovoj SAT emisiji. Nema impresivnih krupnih kadrova felni u sloumoušnu, rizičnih trka na aerodromu ili besmislenih testiranja da li sa jednim rezervoarom možete da stignete od Subotice do graničnog prelaza Prohor Pčinjski. Ali sadržajno, na polju Srbije, ne možete mu zameriti apsolutno ništa. Testirao je automobile, obilazio deonice, sa ekspertima komentarisao svaku moguću izmenu u zakon o saobraćaju i najviše od svih vodio računa o bezbednosti učesnika u saobraćaju. Ne samo da je poseban akcenat u emisiji stavljao na bezbednost, već je bio i sertifikovani predavač u toj oblasti i pokrenuo prvu školu bezbedne vožnje u Srbiji “Navak”. Realno, koliko vas je vezalo pojas zato što je videlo neku potresnu reklamu, a koliko zato što je Mirko na to apelovao?

Njegove emisije nisu bile dinamične. Osim one ložačke muzike u uvodnoj špici, gotovo ništa u emisji nije bilo brzo. Ali je bilo zanimljivo. Iako nikada nisam bio u Paraliji, zahvaljujući Mirku Alviroviću i njegovoj ekipi, mislim da bih mogao vezanih očiju da stignem do tamo. I koliko god puta odgledao reportažu do Paralije, Pefkohorija, Zlatibora ili Budve, svake godine bih gledao novu. Jer znam da se svake godine, nažalost, pojavi neka nova rupa na koju jedino Mirko može da me upozori, nelogična i loše označena obilaznica i kafa na prvoj pumpi u Grčkoj poskupi za pola evra.

Pored bezbednosti i servisnih informacija, Mirko je mnogo učinio i za domaći turizam. Za koliko ste samo hotela, motela, pumpi i restorana na putu saznali zahvaljujući isključivo emisiji SAT? A kada neko ima strpljenja i volje da na svakom putu za Grčku svrati u motel Predejane na kratki predah uz kafu i možda komplet lepinje, onda i sami ljudi umeju to da cene.

Otkako sam se doselio u Beograd, na ulici sam sreo mnoge ličnosti iz javnog života. Sa nekima od njih sam čak i razgovarao i to mi je sve bilo bezveze, obično ili sastavni deo posla kojim se bavim. Ali kada sam pre godinu dana na keju u blizini hotela Jugoslavija naišao na Mirka Alvirovića kako šeta sa ženom, prvi put sam pozvao moje i izgovorio “Znate koga sam danas sreo?”. Malo mi je falilo da ga zamolim za selfi. Sada mi je krivo što nisam.

Znam da postoji izreka da se “o pokojniku govori samo najbolje”. Ali čak i da ne postoji, sada bi bila izmišljena, nakon smrti Mirka Alvirovića, inspirisana istinitim događajima. Mirko će svakome ko je ikada seo u auto i prošao kroz naplatnu rampu iskreno nedostajati.

Počivaj u miru, poštovani kolega, pa se vidimo u raju. Zakrpi sve rupe dok dođem.

Tagged:
Auto
türe
Sat
Saobraćaj
bezbednost
Mirko Alvirović
automobilizam