Silovanje

Kako je kada kao muškarac javno progovoriš da si bio žrtva silovanja

„Nikada mi ni na pamet nije palo da bi muškarac mogao da bude silovan... nikada ne pomisliš da bi i nama mogle da se dogode takve stvari“.
04 Decembar 2017, 6:21am
Fotografija je vlasništvo Channel 5 

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na BROADLY

Pre nego što su ga 2016. tokom jednog noćnog izlaska silovala dva muškarca koje je upoznao, dvadesettrogodišnji Sem Tompson je mislio da je seksualni napad nešto što se dešava ženama.
„Nikada mi ni na pamet nije palo da bi muškarac mogao da bude silovan“, kaže Tompson. „Fokus je uvek na ženama. Kao momak, jedino o čemu brineš je da li ćeš možda izgubiti ključeve ili novčanik. Nikada ne pomislimo da bi takve stvari mogle da se dogode i nama“.

Iako ogromnu većinu žrtava seksualnog nasilja čine žene, i muškarci bivaju napadnuti. U Engleskoj i Velsu, svake godine 12 hiljada muškaraca biva silovano. Prema RAINN, mnogi muškarci koji progovore o svojim iskustvima mogu da budu suočeni sa dodatnim osećanjima sramote i sumnje – da bi trebalo da su u stanju da odbiju napadače, da je napad na njih uvreda za njihovu pretpostavljenu muževnost – zahvaljujući našim društvenim očekivanjima od polova.

U septembru 2016, Tompson je bio u izlasku u Mančesteru sa jednim prijateljem kada je napadnut. Nakon što je obišao par barova i klubova, ovaj didžej iz Njuarka, u Notingemširu, izgubio je svoj mobilni telefon i razdvojio se od prijatelja. „Kao što se obično dogodi kada malo popiješ, nasumično pričaš s ljudima. Pozvali su me na piće sa još nekim ljudima, i završili smo u nekoj hotelskoj sobi, velika grupa nas“.

U nekom trenutku, seća se Tompson, grupa je otišla iz hotelske sobe – ostavivši ga samog sa dva muškarca, koji su ga potom napali. „Kada su svi otiši, nisam video štetu u tome što sam ostao. Nisam se osećao kao da sam u bilo kakvoj opasnosti. S toga sam ostao na još jednom piću s njima, a onda su stvari postale stvarno maglovite. Znaš onaj osećaj kada imaš noćnu moru, pa se onda probudiš?

Obojica muškaraca su silovala Tompsona, iako su njegova sećanja na napad – kao i kod mnogih drugih žrtava seksualnog nasilja – nepovezana i isprekidana. „Sećam se nekih trenutaka, ali ne cele stvari. Sećam se da su me razvlačili unaokolo i sećam se bola prilikom penetracije, i sećam se da su se izređali na meni. Bio sam u stanju šoka – bio sam usredsređen na bilo šta drugo“.

Nakon pada, Tompson je lutao mančesterskim ulicama u stanju zbunjenosti i ekstremnog šoka. U jednom trenutku, ušao je u radnju i kupio piće. „Zvuči bizarno, ali tek kada sam stigao do mosta u blizini svoje kuće, sve mi se odjednom vratilo. Kuća mi je bila iza ugla, i znao sam da moram da se vratim tamo i suočim sa svojom devojkom i svojim prijateljem, i tada sam shvatio šta mi se upravo dogodilo. Bio sam u bolovima, i samo sam želeo da umrem“.

Na trenutak, dok je stajao na mostu, Tompson je razmišljao o samoubistvu. „Imao sam unutrašnji sukob u sebi, ali onda sam odlučio da ne činim to, i zašao za ugao, ka svom stanu“:

Tompson odluku da ispriča svojoj devojci za napad smatra za jednu od najznačajnijih u svom životu. „Ušao sam unutra i briznuo u plač. Otvorio sam joj se. Da sam se vratio u prazan stan, nikada to ne bih učinio. Zadržao bih to za sebe“.

Istraživači procenjuju da muškarci ređe prijavljuju seksualni napad nego žene. Jedna studija iz 1999. otkrila je da muškarci ne prijavljuju silovanje zato što bi im to ugrozilo predstavu o sopstvenoj muževnosti. Jedno drugo istraživanje ukazuje na to da je najvažniji razlog zašto muškarci ne prijave silovanje strah od toga da ih ne proglase homoseksualcima.

„Mogu da upotrebim reč ’silovanje’, ali to nije lako izgovoriti“, kaže Tompson. „Imaš osećanja kao što su, Hoće li iko da mi poveruje? Osim toga, osećaš se prljavo i sramota te je, i samo želiš da se istuširaš. Kroz glavu ti prolaze sve te emocije. Poslednje što želiš da je da uzmeš telefon i objašnjavaš šta ti se dogodio“.

Tompson je u manjini među žrtvama silovanja, a među muškim žrtvama posebno, koji su napad prijavili policiji. I tu se susreo sa izazovima: „Policajci nisu navikli da imaju posla sa muškim žrtvama silovanja. Neka njihova pitanja su kod mene svakako povećala sumnju da mi ne veruju i da neće preduzeti ništa povodom toga“.

Tompsonovi napadači nikada nisu osuđeni. U oktobru 2016, policija ga je obavestila da podiže optužnicu protiv dva lica koja su uhapšena u vezi sa njegovim slučajem. Nedostajali su dokazi, ali Tompson je to saznao tek naredne godine, kada je dobio priliku da sa istražiteljem razgovara o svom slučaju.



„Užasno sam se osećao zbog toga“, kaže Tompson otvoreno. „Slomilo me je to što sam počeo da verujem da će se tim povodom nešto dogoditi. Bio sam razočaran. Smesta sam to prijavio, dao im forenzičke dokaze, a do aprila ili maja ove godine nisam dobio obaveštenje zašto su doneli takvu odluku. I dalje mislim da mi nisu poverovali, po načinu na koji su postavljali pitanja“.

Ekstremno je retko da žrtve silovanja prebrode stigmatizaciju koja prati žrtve seksualnog napada, i javno progovore o tome. Ali Tompson je osećao jak poriv da je njegova dužnost da podeli svoju priču sa porodicom, prijateljima i širom javnošću. Ranije ove nedelje, pojavio se u dokumentarcu iz UK Silovan: moja priča, koji je prikazan na Channel 5.

„Želeo sam da svoje negativno iskustvo pretvorim u pozitivno“, objašnjava on. „Isprva sam radio sve one konvencijalne muževne stvari – odbijao sam da odem na terapiju, odbijao sam da uzimam lekove, i samo sam radio ono što bi radio tipičan muškarac. Kada sam krenuo na terapiju i počeo da izražavam svoje misli i osežanja, počeo sam da se osećam mnogo bolje. A onda sam pomislio da će se drugi muškarci koji su doživeli ovakvo iskustvo osećati manje usamljeno, ako javno iznesem svoje misli“.

Sada misli da je od vitalnog značaja da se suprotstavi toksičnim idejama o muževnosti, objašnjavajući da svako može da bude žrtva seksualnog nasilja. „Muževnost je za mene nekada značila da si snažan i hrabar. Znaš, samo guraš napred, ne bivaš uznemiren, ne plačeš, samo teraš dalje. To je besmislen, zastareo način razmišljanja. Biti dobar čovek jednostavno znači biti najbolja osoba što možeš da budeš“.

Pravi pauzu. „Činjenica da mi se to dogodilo ne znači da sam manje muškarac. Nadam se da će i drugi muškarci to shvatiti. Čitava ta ideja o muževnosti je samo zastarela praksa. Muškarci moraju da budu u stanju da izražavaju svoja osećanja i pokazuju svoje emocije kada se dogode takve stvari, koje nisu njihova krivica“.

Još na VICE:

"Prisustvujemo galopirajućem trendu mržnje prema ženama"

Pitali smo ljude u Beogradu da li su nekad prijavili nasilje

Kako i čime je potpomognuto nasilje nad ženama u Srbiji

Reklame