Reklame
Sport

Sećanje na Vladimira Rodionoviča Klička, oca slavnih šampiona i žrtve Černobilja

Dok su Vladimir i Vitalij Kličko slavna imena širom planete, mnogo manje njih zna za podvige njihovog oca. Ne samo što je odgajio dvojicu legendi boksa, on je i svedok najpoznatije katastrofe u ljudskoj istoriji.

pisao Will Magee
09 Maj 2017, 6:06am

Slika via Wikimedia Commons

Dok su Vladimir i Vitalij Kličko slavna imena širom planete, mnogo manje njih zna za podvige njihovog oca. Rođen 1947. godine u surovom okruženju Staljinovog Sovjetskog Saveza, Vladimir Rodionovič Kličko bio je proizvod detinjstva provedenog u današnjoj Ukrajini. Prijavivši se kao mladić u Sovjetske vazduhoplovne snage, dogurao je do čina general majora i izgradio istaknutu vojnu karijeru, u međuvremenu se oženivši sa učiteljicom i budućom majkom njegove dece Nadeždom Uljanovom. Putovao je beskrajnim prostranstvima starog SSSR-a – njegov stariji sin Vitalij rođen je u Belovodoskoju, u današnjem Kirgistanu, dok je Vladimir mlađi na svet došao u kazahstanskom gradu Semipalatinsku – i služio kao vojni ataše u Istočnoj Nemačkoj, sve to vreme prenoseći na svoje sinove ljubav prema boksu.

Vladimirov osećaj borilačke discipline pomešan sa prosvetnom pozadinom njegove supruge bili su ključni formativni uticaji na braću Kličko i nesumnjivo razlog zašto su kasnije imali toliko uspeha. Kao oficir visokog ranga, Vladimir je bio u mogućnosti da svojoj deci podari najbolji odgoj koji je Sovjetski Savez mogao da pruži. Postoji dobar razlog zašto braća tečno govore nekoliko jezika, a obojica imaju doktorat iz sportske nauke na Univerzitetu u Kijevu. Njihov otac im je omogućio svaku dostupnu priliku, ali i preneo vojnu radnu etiku u pristupu boksu i time ih uputio na stazu koja će dovesti do titule svetskih šampiona u teškoj kategoriji.

Kao vojnik, Vladimir je prirodno bio posvećen očuvanju integriteta Sovjetskog Saveza i protiv mahinacija njegovih hladnoratovskih neprijatelja. Govoreći o svojoj ranoj adolescenciji u intervjuu za Grantland 2011. godine, Vitalij Kličko je rekao: "Čitavog mog života su mi govorili da su Sjedinjene Države jedna užasna zemlja... u nekom trenutku, oduvek sam verovao, moraću da branim svoju domovinu od ludih Amerikanaca koji žele da kontrolišu čitav svet." U Vladimira je bio usađen jednako rigorozan osećaj dužnosti prema njegovoj domovini, a on dodaje: "Kad sam imao 12 godina, pucao sam iz AK-47, rukovao ručnim granatama, trčao kroz podzemne tunele, radio vežbe i učio kako da se odbranim od tenkovskih napada." Idealistički dečački pogled braće Kličko na SSSR ozbiljno će, međutim, biti stavljen na probu kada ono čemu su prisustvovali u aprilu 1986. godine ne bude mogla da potre nikakva količina patriotske ideologije.

Taj mesec je, naravno, u svetskoj istoriji obeležila Černobiljska katastrofa. U gluvo doba noći 26. aprila, rutinska provera sistema u zgradi reaktora broj 4 pošla je katastrofalno po zlu, a neočekivani skok napona i neuspelo vanredno gašenje sistema dovelo je do pucanja reaktorskog suda i nekoliko snažnih parnih eksplozija. Oštećenje na reaktoru izazvalo je grafitnu vatru na otvorenom, koja je poslala ogromne plamenove radioaktivnog otpada u atmosferu. Suština posledice bila je da je Nuklearna elektrana u Černobilju postala centar masivne nuklearne havarije i da će njeno ime zauvek ostati vezano za jednu od najužasnijih tragedija koja je zadesila čovečanstvo.

Fotografija snimljena 2013. godine ispred napuštenog grada Pripjat blizu mesta Černobiljske katastrofe // PA Images

U vreme incidenta, porodica Kličko bila je smeštena nekih stotinak kilometara dalje u vojnoj vazduhoplovnoj bazi u koju je Vladimir bio raspoređen. Kao jedan od komandira u bazi, Vladimir je smesta bio pozvan da izađe na lice mesta i nadgleda operaciju sprečavanja širenja nesreće. U dokumentarcu iz 2011. godine pod naslovom Kličko, Vladimir sin se priseća: "Vazduhoplovne snage su letele danonoćno. Njihova zona preleta bila je na samo 100 metara od nas, tako da bismo ih čuli i danju i noću, ali posle nekog vremena biste prestali da ih registrujete zato što ste se već navikli na zvuk." Njegov otac bio je jedan od onih koji su putovali do zone katastrofe i od nje, u pokušaju da organizuje čišćenje oblasti dok je po okolini bio rasut izuzetno štetan radioaktivni materijal. "Naš otac bio je jedan od prvih koji je stigao na lice mesta", rekao je Vitalij u intervjuu za Grantland, a svest o tome mora da je bila izvor akutne anksioznosti kad je počela da se širi vest o katastrofi.

Mnogi isprva nisu bili svesni koliko je situacija opasna, naročito pošto je Sovjetska vlada pokušavala da zaustavi širenje detalja o nesreći, ali ozbiljnost incidenta postala je očigledna kad je vlada naredila evakuaciju u prečniku od 30 kilometara. Drugi su znali i uprkos tome nastavili operaciju čišćenja, sa radnicima na licu mesta koji su lopatama uklanjali radioaktivni otpad, u pokušaju da dekontaminiraju oblast i, najvažnije od svega, ugase vatru u reaktoru ogromnim količinama peska, olova, gline i bora koji apsorbuje neutrone. Većina ovog materijala bacana je na reaktor iz helikoptera, a Sovjetske vazduhoplovne snage aktivno su učestvovale u operaciji. Pomagali su im vatrogasci, radnici i vanredni dobrovoljci, koji će kasnije kolektivno postati poznati kao "likvidatori" zbog svoje uloge u čišćenju posle katastrofe.

Za mnoge likvidatore koji su stigli odmah posle same nesreće, vreme koje su proveli u Černobilju praktično je značilo da su osuđeni na smrt. Od hiljade njih koji su izašli na mesto nesreće, 237 njih patilo je od akutne radioaktivne bolesti, a 31 čovek je umro u naredna tri meseca. Poredili su ih sa kamikazama zbog njihove samoubilačke hrabrosti, a naširoko se smatraju herojima zbog pokušaja da zauzdaju širenje nuklearnog otpada. Nadređeni većini tih ljudi bio je Vladimir Kličko, koji je radio svestan toga da njegovi sinovi nisu daleko ili dovoljno daleko.

Govoreći autorima dokumentarca Kličko o svojim sećanjima na katastrofu, Vladimir je rekao: "Nekoliko radnika poslato je odmah posle eksplozije na mesto nesreće. Oni su morali da čiste radioaktivni otpad koristeći gole ruke. Bacali smo olovo na reaktor sve dok nije bio potpuno zatrpan... mnogi moji drugovi bili su izloženi smrtonosnim dozama radijacije. Oni više nisu među živima." A pošto je Vladimir bio svedok kataklizme u Černobilju, i on će na kraju postati žrtva nesreće. Nedugo nakon što je film Kličko imao svoju premijeru, glava porodice podlegla je raku limfnog čvora, a lekari su bolest povezali sa njegovom izloženošću radioaktivnom otpadu.

PA Images

Iako je Vladimir po svim svedočanstvima bio ponosni Sovjet, u njegovom glasu mogla je da se nazre određena količina besa dok je za film Kličko govorio o naporima države da zataška Černobilj. "Vlada je od samog početka pokušavala da prikrije istinu i umanji ozbiljnost situacije", rekao je on. "Stekli smo utisak da je sve pod kontrolom." Deo njegovog besa mogao je da potekne od svesti o tome da su njegova deca bila izložena posledicama katastrofe, baš kao i ljudi sa kojima je radio u vanrednoj zabranjenoj zoni. Vladimir Kličko mlađi u nekoliko navrata je pričao o tome kako je došao u dodir sa kontaminiranom vodom dok je čišćenje Černobilja još bilo u toku. "Kad su se automobili i vojna vozila vraćala iz Černobilja, prali bi ih u bazi u kojoj smo mi živeli", rekao je on za Grantland. "Voda koju su koristili da isperu vozila sakupljala se u velike bare. Moj brat, naši prijatelji i ja igrali smo se u tim barama papirnim brodićima. U ono vreme niko nije znao koliko su ozbiljni problemi sa radijacijom."

Na kraju je mlađi Vladimir evakuisan u odmaralište na Azovskom moru u južnoj Ukrajini, mada je njegov stariji brat odlučio da ostane u vojnoj bazi njihovog oca. Imajući u vidu koliku ja pažnju dobio u dokumentarcu koji nosi njihovo ime, očigledno je da je Černobilj ostavio dubokog traga na njima i da su njihova sećanja na katastrofu i dalje veoma živa. Za dvojicu najvećih svetskih šampiona teške kategorije svih vremena, događaj koji smo mi ostali iskusili samo u istorijskim čitankama ostaje i dalje veoma živi deo njihove porodične istorije. To je verovatno i izvor nemalog bola, imajući u vidu da je on verovatno razlog prerane smrti njihovog oca u 64. godini.

Iako je Vladimir Kličko na kraju dočekao najgori mogući ishod svog učešća u Černobiljskoj katastrofi, doživeo je da vidi kako obojica njegovih sina postaju šampioni u teškoj kategoriji. Poživeo je dovoljno dugo da ih vidi kako pobeđuju desetine najvećih pretendenata i dominiraju svetom boksa, sve vreme noseći zastavu nezavisne i postepeno oporavljene Ukrajine. Oni i mnogi drugi možda bi još više bili izloženi dejstvu nesreće da nije bilo hrabrosti likvidatora u Černobilju, uključujući i njihovog oca. Sam otac Vladimir je to možda najbolje sumirao kad je u filmu Kličko rekao: "Oni koji su mogli da odu... iskoristili su tu priliku. Ali ako ste vojnik, vi prosto morate da obavljate svoju dužnost." Uzevši u obzir da je na kraju žrtvovao svoj život kako bi sprečio širenje dalje nuklearne katastrofe, ne iznenađuje što su njegovi sinovi postali tako odlučni i veliki ljudi.

Još na VICE.com:

Ne udaraj u usta, sviram večeras: Majls Dejvis i boks

Kako me je boks naučio da preživim

Kult: Vejn Runi

Tagged:
ukrajina
katastrofa
boks
Kličko
Sovjetski Savez
Černobilj
porodica kličko
braća kličko
Vladimir Rodionovič Kličko