Reklame
Zdravlje

Pitali smo stručnjaka zašto još nije pronađen lek za rak

Ako su svi najveći umovi na planeti posvećeni pronalaženju načina da ga pobedimo, sigurno bismo do sada već imali nekakve odgovore, zar ne?

pisao Hannah Ewens
01 Februar 2016, 12:57pm

Rak je jedno veliko sranje. Kad biste svakog naterali da pobroji tri stvari koje bi želeo da nestanu s ovoga seta, rak bi se našao na svačijoj listi. Ova grozna bolest odnela je bar jednu osobu koju ste znali i voleli, možda brzo i neočekivano, a možda mučki sporo.

Uz sav tehnološki napredak u svetu – seks roboti na granici veštačke inteligencije, kaciga za virtuelnu realnost koja vas vodi u nove magične svetove postojanja, digitalne tetovaže koje je brže ukloniti nego što vam je trebalo da zaradite taj beleg raskalašnosti u godini kad ste pauzirali studije – sve je čudnije da rak, jedna od mnogih smrtonosnih bolesti na ovom svetu, nije dobila dostojnog protivnika. Ako su svi najveći umovi na planeti posvećeni pronalaženju načina da ga pobedimo, sigurno bismo do sada već imali nekakve odgovore, zar ne?

U projekte istraživanja raka uložene su milijarde funti iz svih delova sveta ne bi li se pronašao ovaj neuhvatljiv lek koji će okončati sve nedaće. Svako malo popularni mediji nam bacaju kosku kako su istraživači sve bliži tome da otkriju istinu: kako je počelo odbrojavanje do trenutka kad će neko uzviknuti: "Eureka!", kako je došlo do još jednog malog pomaka kad je u pitanju određena vrsta raka. Ali gde je, pobogu, prava promena? Da bismo bolje razumeli šta se dešava u tim laboratorijama i zašto posle oko milion godina i dalje čekamo, pozvala sam profesora Pitera Džonsona, šefa klinike pri Istraživanju raka u Velikoj Britaniji.

VICE: Zdravo, Piter. Šta misliš zašto još nismo otkrili "lek" za rak?

Profesor Piter Džonson: Koliko znaš o raku i biologiji raka?

Na baš mnogo.

Ne postoji samo jedna stvar koja se zove rak, ima mnogo raznih bolesti koje su rakovi. Rak može da nastane u bilo kojoj ćeliji u bilo kom delu tela. Svi se ponašaju drugačije; čak i rakovi koji nastaju na istim mestima mogu da se ponašaju drugačije. Rak dojke, na primer, može da se ponaša drugačije kod različitih žena. Dakle, zato što ne postoji jedna stvar koja se zajedničkim imenom zove rak, nikad neće postojati samo jedan lek. Već uspešno "lečimo" mnoge ljude; većina ljudi bude izlečena zato što joj se ukazuje medicinska pomoć dok je rak još veoma mali. Neki se izleče uz pomoć terapije zračenjem. Neki se izleče uz pomoć hemoterapije. Sve vreme pronalazimo nove načine lečenja kako bismo mogli da izlečimo što više ljudi.

Koliko će teško biti pronaći sve te lekove?

Zato što ih je tako mnogo, moraćemo da ih lečimo na mnoge različite načine. Svake godine nastavljamo da postižemo napredak, tako da se polagano približavamo tom trenutku. Ne znam kada će nastupiti trenutak kad ćemo moći efikasno da lečimo sve rakove, ali znam da ćemo morati da postignemo još mnogo napretka u toj oblasti.

Dobro, šta je, dakle, najtvrđi orah?

Istražujemo mnoge tipove raka (mi smo jedina dobrotvorna organizacija u Velikoj Britaniji koja to radi), a najzanimljiviji razvoj događaja u poslednjih nekoliko godina bio je lečenje koje tera imunološki sistem da prepozna ćelije zahvaćene rakom koje je veoma teško lečiti. Rak pluća je jedan od onih rakova koje je izuzetno teško lečiti ili izlečiti, a to je verovatno zato što se kod mnogih ljudi razvijaju svakojake mutacije raka u DNK, zbog čega ga je teško lečiti s onim što imamo na raspolaganju, poput terapije zračenjem i hemoterapije. I uglavnom se primeti tek u stadijumu u kojem se previše razmnožio da bi mogao da se odstrani operacijom.

Šta vam je potrebno da biste to rešili? Da li je to samo pitanje finansija?

Uvek bi nam dobro došlo još sredstava da ubrzamo napredak. Što je više novca, više ljudi možemo da angažujemo da se uhvate u koštac sa ovim problemom. Ali delimično nas ometa brzina kojom se razvila nauka i koliko brzo dolazimo do novih saznanja. Na delu je veoma mnogo faktora, ali nema nimalo sumnje da bi novac ubrzao stvari.

Ćelije raka dojke.

Hipotetički gledano, kad procenjujete da će rak biti izlečiv?

Kad vam je rak bio dijagnostifikovan pre 40 godina, samo 25 odsto ljudi moglo je da očekuje pet do deset godina života posle dijagnoze. Pre nekoliko godina, prešli smo brojku od 50 odsto. Ovih dana, od ljudi kojima je saopšteno da imaju rak, oko polovina će dočekati narednih pet do deset godina života. Misija Istraživanja raka u Velikoj Britaniji jeste da toliko ubrza napredak da u narednih 20 godina možemo da saopštimo 75 odsto ljudi da će dočekati narednih deset godina života.

Koliko se bavite pronalaženjem načina za sprečavanje nastanka raka uopšte?

Jedna od oblasti na koju smo sve više usredsređeni jeste prevencija. Znamo da se većina rakova dešava zbog cigareta i u idealnoj situaciji samo bismo naterali ljude da prestanu da puše. Znamo zasigurno i da određene druge vrste životnih izbora ili faktora uveliko povećavaju rizik od dobijanja raka – na primer, kao populacija smo sve gojazniji. Procenjujemo da 40 odsto rakova izaziva određeni način života. Veliki deo svega toga jeste nedostatak vežbi, ishrana prezasićena mastima i crvenim mesom, i cigarete, a zaista nedovoljno ljudi vodi računa o svemu tome. Kad ste gojazni, to ne samo da vas izlaže opasnostima od bolesti krvi, dijabetesa i sličnog – već umnogome povećava šanse da ćete dobiti rak.

Dakle, na neki način deo leka je drastična promena načina života?

Postoji mnogo toga što ljudi mogu da urade kako bi pomogli sami sebi. Trenutno se nalazimo u stadijumu da ćemo tokom svog životnog veka doživeti da među ljudima rođenim šezdesetih ili posle jedno od nas dvoje dobije rak. Možemo da smanjimo te rizike ne radeći sve ono pomenuto. Druga stvar je da čim se jave neobjašnjivi bolovi, pojava krvi u našoj mokraći ili stolici, odmah potražimo medicinsku pomoć. U Velikoj Britaniji ljudi se ne ponašaju uzorno kad su u pitanju odlasci kod lekara. Nismo dovoljno uzorni ni u prepoznavanju raka. Dakle, prekasno dobijamo dijagnozu.

Da li je na neki način prirodno što dobijamo rak jer živimo predugo?

Jeste, apsolutno ste u pravu sa tim svojim pitanjem. Rak je bolest koja je sve uobičajenija kako starimo; budući da smo sve starija populacija, viđamo sve više slučajeva raka. Ljudi su nekad umirali od običnih infekcija; na primer, Velika epidemija gripa iz 1919. godine ubila je mnoge običnim zapaljenjem pluća. To se više ne dešava zato što umemo da se borimo protiv toga. Isto važi za mlade ljude koji dobijaju srčane udare: sada to razumemo. Kako sve više starimo, rizik od drugih bolesti opada, dok rizik od dobijanja raka neproporcionalno raste. Suština raka je u trošnim ćelijama koje su sve gore kako starimo. Vaše šanse da dobijete rak su sve veće.

Da li je nešto poput raka uopšte prirodan način da broj stanovništva ostane na razumnom nivou? Da li će uvek postojati nešto kao što je rak?

Nisam siguran da bih to baš tako definisao, ali mi bismo voleli da zaustavimo umiranje ljudi dok su mladi, a gubitak života od raka je najveći uzrok preranih smrti u Velikoj Britaniji. Iako je to nešto što se dešava kako starimo, dešava se i mnogim mladim ljudima, tako da mislimo da bi trebalo da sprečimo ljude da umiru mladi. Svi, naravno, umiru, ali ne moraju svi da umru od nečega. Plus, to ne mora da bude od raka, i ne mora da bude u vašim tridesetim, četrdesetim ili pedesetim.

Dakle, na kraju, hipotetički gledano, šta bi se desilo kad bismo izlečili rak?

U proteklih 100 godina smo doživeli da životni vek bude u porastu i ljudi žive dužim, zdravijim životima. A onda, nažalost, pri kraju u svačijem životu postoji period neke teške bolesti. Verovatno će uvek biti nečeg novog što će nam dolaziti glave, ali makar to bi moglo da se promeni.

U redu, hvala, Piter.

Vredi napomenuti da mnogi misle kako su za odugovlačenje pronalaženja ovih lekova (kao i lekova za mnoge druge bolesti) odgovorne vlade i farmaceutske kompanije koji zarađuju od raka. Cancer Research UK je pobio sve te tvrdnje u ovom postu, ako vas zanima da pročitate još na ovu temu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu