Prava ljubav može da postoji u doba Tvitera

Anabela ima 24 godine, Australijanka je i bavi se advertajzingom u Njujorku. Emili ima 19 godina, Amerikanka je i studira matematiku na Univerzitetu u Ohaju. One sebe opisuju kao „dve ne-lezbejke koje su u lezbejskoj vezi", i vikend za Dan zaljubljenih su provele zajedno u hotelu „Ric" u Klivlendu. Znam za to jer su obe opsežno tvitovale o tome, deleći fotografije Emilijinog doručka podeljenog na četiri različita tanjira, nejasne pretnje o mnogostrukoj upotrebi švajcarskog vojničkog noža, poklona za Dan zaljubljenih, i nove informacije o tome kako stoje stvari na autobuskim stanicama, dok su se vozile jedna drugoj u susret, na romantični vikend u dragulju okruga Kajahoga.

Ja ih ne poznajem, i pre našeg jednosatnog razgovora na Skajpu za ovaj članak, i nekoliko tvitova o tome da se osećam kao perverznjak čitajući njihove često eksplicitne razmene, nikada ranije nismo razgovarale. Poznate i kao @annabelle_nyst i @TEENSLUT666, ove žene su se upoznale preko Tvitera, i na prvi pogled, njihova veza izgleda kao živi primer onoga što su u Njujork tajmsu nedavno nazvali fenomenom „Srodna duša u kutiji", ili Smiab.

Daniel Džons, urednik kolumne u Njujork tajmsu „Moderna ljubav", kaže da su veze samo na internetu sve popularnije, jer tehnologija „menja naš romantični pejsaž". Anabela i Emili su svakako započele vezu na način na koji Džons opisuje nastanak većina Smiaba (baš kul skraćenica, hvala Njujork Tajmsu): „Tipično, dva neznanca nalete jedno na drugog na društvenim mrežama: na Fejsbuku, na sajtovima za upoznavanje, ili preuzimajući tvitove ili ih međusobno 'fejvovati' sve dok se tvitovanje ne pretvori u flertovanje". Geografska udaljenost isključuje mogućnost da se bilo šta dogodi u stvarnom životu, kaže on, i kada neko postavi ono ozloglašeno pitanje „kuda ovo vodi", stvari lako eskaliraju u „najopsesivniju vezu u životu."

Anabela i Emili ne mogu tačno da se sete kako je njihova veza počela – ko je kome šta fejvovao i ritvitovao. Ali njihova veza sa strane zaista može da deluje kao ospesivna, i njih dve mi kažu da je „mnogo gore" kada su nasamo, nego kada na dnevnoj bazi zasipaju javnost tvitovima. Pokušaj da se ispriča priča kako su se one „upoznale" vodi – kao i mnoge od njihovih priča – do kombinacije korisničkih imena, duhovitih rasprava o tome da li je neko prvo poslao DM (direktnu poruku na Tviteru) ili poruku, i pozivanja na snimke ekrana sa konverzacijama koje obe još uvek negde čuvaju.

Dok pokušavaju da sastave priču, obraćaju se jedna drugoj, a ne meni. „Čula sam za tebe jer sam pratila ovog tipa, @thomas_violence", kaže Emili. (Anabela se ubacuje: „On je tako sjajan".) Da, on je pokrenuo onaj haštag #StraightPeopleProblems. U svakom slučaju, tvitovao je o tebi i rekao da ljudi treba da te prate jer si se tek pojavila na Tiviteru, i ja sam fejvovala tvoje stvari, ali te nisam zapratila, jer sam bila u fazonu, 'Ona je nova, ona će da prati mene'."

„Neko vreme se femkala", primećuje Anabela. „Poslala bih joj DM, a ona bi čekala nekih par nedelja da mi odgovori. Mislila je da je moj profil lažan."

Sada njih dve neprekidno tvituju jedna drugoj, nekoliko puta dnevno pišu simpatične stvari jedna o drugoj, kukaju zbog toga koliko su Njujork i Ohajo daleko, ili uvijeno govore o svojim budućim seksi susretima. Od njih dve, Emili je mnogo duže na Tviteru – „Od 2008, ali nisam postala prava tviterašica sve dok nisam napustila internat", kaže ona. „Nisam imala nikakav život, pa sam počela mnogo da tvitujem."

Emilijini raniji tvitovi su govorili o drogama, nasilju i tugi („VIŠE OBEĆANJA SAM PREKRŠILA SLOMLJENIM BOČICAMA SA PILULAMA NEGO SOPSTVENIM RODITELJIMA"), i bili su daleko od ljubavnih, povremeno i saharinskih tvitova koje postavlja sada („UPRAVO SAM PROVELA JUTRO LEŽEĆI GUZU UZ GUZU SA @ANNABELLE_NYST I PRDELE SMO JEDNA NA DRUGU SREĆAN VAM DAN MARTINA LUTERA KINGA"). Na njenom Tumblru i dalje preovlađuju špricevi, erotika i fotografije sa mesta zločina mrtvih poznatih ličnosti. U svojim ranim danima na Tviteru, uglavnom bi „nalazila lude narkomane na Tviteru i razgovarala s njima, zato što su bili zanimljivi. Iz empatije, kaže ona, „Otvorila sam #DrugTwitter."

Anabelin slučaj je, po njenom sopstvenom opisu, „potpuna suprotnost". Nastavljajući, ona kaže: „Našla sam njen nalog, i bili sam u fazonu, 'Sa ovom osobom nikada ne bih imala posla u stvarnom životu'. Ali privukla me je – osetila sam da tu postoji nešto više. Mislim, njeni tvitovi su uglavnom bili sjebani tvitovi o drogama, ali sam najiskrenije mislila da je TEENSLUT666 bio lik koji si ti izmislila."

„I jesam, u nekom smislu", kaže Emili.

Svest o učestalosti retvitovanja, relativna popularnost korisnika i broj fejvova prožimaju sve anegdote sa početka njihove veze. Emili kaže: „Nije imala ni 2,000 pratilaca kada smo se upoznale u junu. Tačno se toga sećam jer sam bila u fazonu, 'Neću da spavam s tobom dok ne budeš imala 2,000 pratilaca'. Ali uskoro će da me prešiša. Približava mi se, ima ih samo 200 manje od mene."

Njih dve su lojalnije Tviteru nego ostalim društvenim mrežama. Emili čak ni nema Fejsbuk nalog – „Ne volim društvene mreže koje su dodatak ljudima koje poznaješ u stvarnom životu. Ako te već poznajem u stvarnom životu, poznajem te, i to je dovoljno" – a Anabela baš i ne koristi svoj. „Tviter mi oduzima previše vremena. To je zastrašujuće. Više nemam snage za druge aplikacije. Sve vreme sam na Tviteru, zašto bih onda poželela da sam sve vreme i na Instagramu i Fejsbuku? I dalje moram da živim normalan život."

Njih dve su preko mesec dana razmenjivale direktne poruke. „Rekla bih da 98 odsto ljudi šalje direktne poruke jedni drugima da bi flertovali, sada verovatno i više, jer postoji opcija da se šalju slike", kaže Anabela, dodajući da nije previše iskusna u tome. „Bila sam na Tviteru mesec ili dva pre nego što sam našla Emili, tako da…"

Kada su prešle na poruke, stvar je bila gotova: njihov prvi razgovor preko Skajpa je trajao sedam sati. Kada je Anabela dobila zelenu kartu na lutriji, mogle su po prvi put da se sastanu, u junu prošle godine, u Čikagu. Nekoliko nedelja kasnije, Emili je sela na autobus do Njujorka i ostala kod Anabele dve nedelje.

„Moja cimerka je bila u fazonu, 'Ovaj, videli smo na Tviteru da neko ko sebe naziva 'tinejdžerskom droljom' dolazi kod nas", kaže Anabela. „Sada potpuno kapiraju, ali u to vreme, bilo mi je teško da im objasnim". Obe priznaju da upoznavanje preko Tvitera zvuči malo uvrnuto, ali i kažu da je to isto kao da su se upoznale preko sajta za upoznavanje; Džons tvrdi da su svi Smiabi isti, bez obzira preko koje internet platforme su se našli.

Ove dve žene su hronološki zabeležile čitav proces udvaranja, snimale ekran sa ključnim porukama i slale kadrove sa Skajpa, jer više nisu samo tvitovale jedna drugoj. Anabela kaže: „Ne mislim da išta krijemo. Moje mišljenje je da kada se to već saznalo, saznalo se. Moj početna Tviter stranica nije dnevnik moje veze, tvitujem mnogo sladunjavog sranja, ali ja sam spisateljica – ponekad moji tvitovi čak i nisu o nama, već nešto što sam želela negde da napišem. Neću sve vreme da govorim ljudima šta nas dve radimo, ali nikada se nije dogodilo nešto za šta bismo rekle, 'Hajde da ne tvitujemo o ovome'."

Emili sumira: „Tvitujem o svemu što radim, pa ako 'radim' Anabelu, tvitovaću o tome."

Ovde par buši najveću rupu u Džonsovoj teoriji o vezama koje bujaju i funkcionišu uglavnom na internetu. On kaže: „Mi uvek tražimo nove načine za nalaženje ljubavi, bez osećaja ranjivosti i nesigurnosti. To je najgori deo čitave ljubavne igre, kada izložiš sebe i staviš se u poziciju da te ocenjuju i odbiju. Tako da kada imamo priliku da se sakrijemo – bez obzira da li se krijemo iza pisanih poruka koje možemo da ispravljamo i kontrolišemo, ili govorimo šta god nam padne na pamet preko Skajpa ne očekujući da će ta veza nekada postati fizička – oslobođeni smo većeg dela tog straha, i zavaramo sebe da je to možda bolji i iskreniji način da imamo vezu."

Ali Anabela i Emili uopšte ne pokušavaju da se kriju; one izlažu bolnu ranjivost nove ljubavi ne samo jedna drugoj, već i hiljadama pratilaca.

Da li išta kriju od interneta, pitam ja – možda svađe? „Ne tvitujemo o svađama", kaže Anabela, ali je Emili prekida: „Ali tvitovale smo. Tvitujemo o svađama."

„Da, ali to su više pasivno-agresivni tvitovi koje namenjujemo jedna drugoj, više kao tužni tvitovi usred svađe."

Ni jedna ni druga nisu zabrinute zbog mogućih posledica ovog konstantnog deljenja (iako Emili svoju Tviter ličnost pokušava da sakrije od njujorških univerziteta na koje želi da se prebaci). „Pre godinu ili dve sam donela odluku da ću sebe jednostavno izložiti na internetu", kaže Anabela. „To je sjajan način da se povežeš s ljudima, jednostavno pišeš o onome što osećaš. Što više toga staviš na internet, manje toga imaš da kriješ. Meni je to postala stvar navike, to je sada deo mene."

Osam meseci nakon prvog sastanka u Čikagu – i na stotine @odgovora, tvitova i retvitova kasnije – one su postale glavne face. Ljudi (uključujući i same dame, povremeno) ih nazivaju „moćnim parom Tvitera". Tvitovi SMS poruka one druge i slike modrica nastalih tokom zajedničkih vikenda imaju na stotine fejvova. Drugi korisnici tvituju stvari kao što su, „Najveća američka ljubavna priča za koju sam čuo govori o nekom čiji Tviter nalog je @TEENSLUT666, tako da si prs'o, Holivude", ili „Ovako izgleda vaša ljubav", sa slikom zalaska sunca (zalaska sunca!).

Kada je Anabela bila bez posla i nije mogla da priušti 140 dolara za autobusku kartu do Njujorka iz Ohaja, neko je predložio da otvore Pejpal nalog, u slučaju da se neki od njihovih pratilaca oseća velikodušno. Prikupile su dovoljno skoro za tri povratne karte. Tokom njihovog maratonskog drugog sastanka u Njujorku, u kafiću koji se nalazi ispod Anabelinog stana su na svojoj reklamnoj tabli napisali „Emili, udaj se za mene". Anabela je to slikala, i dodala šaljivi natipis, „REKLA JE 'DA'."

„Ljudi su poludeli", kaže Emili. „Čestitali su nam i govorili nam koliko su srećni zbog nas. Ja sam bila u fazonu… o, ne."

„Nas dve se šalimo s tim", dodaje Anabela. „U fazonu, 'Dušo, ako raskinemo, Tviter zajednica će biti skrhana od bola'. Ne shvatamo to isuviše ozbiljno, ali ipak dobijam direktne poruke od ljudi koji mi govore, 'Dajete mi nadu!!' Neko mi je napisao poruku koja glasi, 'Tvoja ljubav prema tvojoj devojci je religija'. Stalno dobijam takve poruke – Vejzd God mi je pre neki dan poslao poruku u kojoj je pisalo 'Ljubav je prava'. Mislim, ljudi bi stvarno bili tužni kada bismo nas dve raskinule. Kao i nas dve, naravno."

Da li bi tvitovale o svom raskidu? „Mislim da bi sada već bile u obavezi da obavestimo ljude", kaže Anabela.

„Odmah bi znali", slaže se Emili. „Mislim da bih morala da prestanem da te pratim, ali odlepila bih. Nadamo se da nećemo raskinuti."

Dok za većinu nas ideja da vidimo svoj stari sadržaj na internetu (LiveJournal, na primer) predstavlja pravu noćnu moru, Emili i Anabela se ne brinu zbog naknadnog osećaja sramote. „U suštini, mene je već sramota", kaže Emili. „Pogledam šta sam napisala pre nedelju dana i zapitam se, 'ZAŠTO SAM TO TVITOVALA?' Ako ne osetiš blago peckanje kajanja čim nešto tvituješ, onda to nije dobar tvit."

Obe misle da su više pratilaca izgubile nego stekle svojim nepromišljenim javnim pokazivanjem naklonosti, ali priznaju da ih sve više pominju i sve više tvituju o njima. „Mislim da uzbuđenje potiče od toga što ljudi shvataju da je ovo prava stvar – skoro godinu dana je puno vremena na Tviteru – i da se zaista volimo", kaže Anabela. „Na neku foru smo očekivale da će svi da nas mrze zbog toga što smo toliko upućene jedna na drugu na internetu – mislim, ko voli sve vreme da prati interakciju nekog para? Ja ne volim."

Slažući se sa onim što tvrdi Džons, ona kaže da su ljubavne veze na Tviteru česte, ali prolazne. „To je prilično incestuozno. Bila sam na jednom sastanku tviteraša u Njujorku, i svi su mi pričali o svim tim raznim vezama za koje ja nisam znala da postoje."

Uobičajena veza na Tviteru, objašnjava Emili, ima četiri faze: „Prvo ide faza direktnih poruka, pa faza poruka, pa faza opsesivnog pominjanja u tvitovima bez tagovanja, a vrhunac je kada se nađu za vikend – uvek je u pitanju vikend – i neprekidno tvituju jedno o drugom, postavljaju fotografije, i šeruju, šeruju, šeruju. A onda je odmah posle vikenda… gotovo. Iz nekog razloga, nešto se uvek dogodi, i više nikada nije isto."

Ova primedba se savršeno podudara sa tvrdnjama u članku Njujork tajmsa, jer Džons navodi da je prvi susret uživo obično početak kraja za Smiabe. On tvrdi da uzbuđenje internet parova splasne kada se suoče sa stvarnošću nesavršenog ljudskog bića, umesto pažljivo osmišljenog internet brenda koji su zavoleli. „Oni znaju samo ono što im je servirano, dvodimenzionalnu kolekciju slika, teksta i audio snimaka, kod nekih", piše on. „Kada naše mane nisu uočljive od početka veze – kada smo prinuđeni da pokažemo koliko nam je nelagodno i koliko smo trapavi, a u ruci nemamo miša kojim možemo da kliknemo na dugme 'eskejp' – teško je prilagoditi se na novonastalu situaciju."

Emili i Anabela se slažu da postoji velika razlika između veze isključivo na internetu, i one koja takođe postoji i u stvarnom životu, i kažu da su pokušale da se suzdrže od toga da previše govore o svojim osećanjima pre nego što su se lično upoznale. „Do kraja maja smo obe u suštini bile u fazonu, 'Volim te… ali bez mnogo buke. Nonšalantno'. Postarale smo se za to da ne stupimo u vezu i da ne kažemo da se volimo pre nego što se sretnemo", kaže Emili. Anabela kaže da su želele da budu sigurne da je u pitanju „stvarna ljudska veza" pre nego što kažu jedna drugoj da se vole „jer to je veoma teško znati – iako se na internetu upoznate možda i bolje nego u stvarnom životu."

Džons u svom članku kaže da je ovo osećanje zavaravajuće, i da saznanja o nekome preko serije opširnih, ali ipak veoma redigovanih razgovora, ne mogu da budu dobar temelj za uspešnu tranziciju ka ljubavi u stvarnom životu. Anabela se ne slaže: „Kada možete da se oslonite isključivo na verbalnu komunikaciju, vaša veza može brže da se razvija, zato što je ta komunikacija smislenija, nije kao kada nekome pošalješ SMS 'Vidimo se za tri sata', i onda odete u bioskop ili na večeru, ili se napijete. Mi smo se veoma brzo upoznale; jedna drugoj smo postavile svako pitanje koje neko nekome može da postavi. Osećala sam kao da je već poznajem, pre nego što smo se upoznale. Ali znam da nemaju svi takvo iskustvo."

Obe kažu da se njihove ličnosti na internetu ne razlikuju mnogo od njih. „Nisam želela da odajem sliku nekog primetno boljeg, i da onda ona u stvarnom životu bude u fazonu, 'Bljak, ne hvala'", kaže Anabela. Ako ničeg drugog, mislim da se plašimo da nećemo ispuniti očekivanja te osobe; ja sam se stvarno trudila da se predstavim Emili onakva kakva jesam."

Ono što je meni najzanimljivije je ne samo to što Emilijina i Anabelina veza traje duže od uobičajenih internet/Smiab veza, već i to što je izrodila nekakav mini kult obožavalaca – skup drugih internet duša koje slave tu ljubav i svu nju emotivnu, blamantnu, lakomislenu, mahnitu ranjivost – u svetu u kojem se od ljudi očekuje da pažljivo paze šta rade.

„Tviter je postao utočište", kaže Anabela. „To je zajednica koje je veoma bitna za mnogo ljudi. Meni svakako jeste. Grupa ljudi koje sam našla, koji su talentovani i zanimljivi i koje volim da pratim – dobar je osećaj znati da i oni vole da čitaju ono što sam ja napisala. Takođe je i lepo što imamo podršku toliko mnogo ljudi. Emili i ja smo često na Tviteru, naravno, ali naša veza se ne svodi samo na njega. On je više kao sredstvo koje nam olakšava to što smo toliko udaljene."

Ceo koncept Smiaba se po meni uklapa u bejbi-bumersko shvatanje interneta kao drugačijeg „mesta" od stvarnog sveta. S druge strane, kao i kod seksualnosti, polne binarnosti i onoga što razlikuje posao od vremena za razonodu, milenijumska (uh!) generacija međuigru između virtuelnog i stvarnog sveta shvata mnogo fluidnije; a i mora tako. Nosimo internet sa sobom kuda god da odemo. Okruženi smo bežičnom internet vezom. Internet kultura je prodrla u naš svakodnevni život na takav način da je postalo nemoguće na sajber-svemir gledati kao na nešto što je u potpunosti izdvojeno, gde svako pažljivo sve vreme osmišljava svoj brend.

Ko još ima energije da bude uverljivo neautentičan, kada naše stvarne ličnosti, prepune mana kakve jesu, postoje bez ikakve muke, i jednako su plodno tle za sadržaje? Na kraju krajeva, nije sramota tvitovati o svojim osećanjima, kada svi ostali tvituju o svojim. Baš kao što i stigma koja prati sramotne fotografije na internetu opada, jer postaje jasno da se bukvalno svako u nekom trenutku slikao go, Anabela, Emili i mnogi drugi slični njima predstavljaju mogućnost da će ogoljavanje nečijih osećanja proći isto kao i javno objavljivanje seksi poruka. Možda ljude više neće biti sramota da pokažu svoju ogoljenu ličnost, ako to postane uobičajeno.

„Mislim da naša generacija postaje sve više i više otvorena, i ja mislim da tako i mora da bude. Da budeš u mogućnosti da ne kriješ ništa i da budeš zaista otvoren na internetu… meni je to baš kul. Mislim da kao ljudsko biće nemam šta da krijem", kaže Anabela. Četovale smo u subotu uveče, između 6 i 7. U dva ujutru, oglasio mi se telefon – bio je to tvit @TEENSLUT666: „Konačno sam završila razgovor sa @annabelle_nystbh."

Nasmejala sam se, i tvitovala nešto sladunjavo svom dečku. Baš me briga, tako sam se osećala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu