Otišao sam u najveću Lego radnju na svetu da povratim kontrolu nad životom

Verovatno najupečatljiva stvar u vezi sa najvećom Lego radnjom na svetu je koliko je odraslih muškaraca u njoj - ozbiljni likovi, ponekad u odelima, stoje i uz neku sumorno dostojanstvo razmatraju da li da daju petsto evra za novo izdanje Lego Ratova zvezda Death Star ili ogromnu Lego repliku Big Bena, očigledno ne kupujući ništa za decu, očigledno ovde samo da bi se prepustili Lego zanosu. I teško je kriviti ih zbog toga.

Napolju, na hladnom i bezličnom Lester trgu, sve vrišteće trgovačke boje Londona sada su najzad zasivele od vetra i sopstvene jadnosti; mase smrknutih kupaca naleću jedne na druge i dodiruju se ramenima kao na takmičenju najgorih brejkdensera na svetu, poput crva na trotoaru dok ih obilazi grupa od dvadesetak nemačkih studenata. Ali unutra, u najvećoj Lego radnji na planeti, sve je toplo i svetlo i savršeno umirujuće žuto. Ovde je bezbedno i sigurno.

Tu je veliki kupe Lego metroa u kom možete da sednete pored, iz nekog razloga, putujućeg Lego Šekspira. Tu je i Lego crvena govornica. Lego mural londonske panorame - ništa previše čudno, ništa što menja svet sopstvenom bizarnošću kao, na primer, ogromna totalitarna M&M svet radnja na drugoj strani trga - najčudnija stvar koja se u Lego radnji nudi je modla za torte u obliku Lego čovečuljka za koju je, ako ćete je koristiti, neophodan nož kojim ćete iseći vašu tako slatku tortu u obliku Lego čovečuljka posred vrata, kao u nekom užasnom srednjevekovnom otfikarivanju glave.

Ovo je mesto utešnog skandinavskog smiraja koji nam svima nedostaje. Nudi osećaj prisustva relikvijama, mesta na kome se čuvaju sva blaga Londona u obliku monumentalnosti Lega, tako da bismo, u slučaju nuklearne katastrofe, ako izgubimo pravi Big Ben, mogli da se oslonimo na ovaj, jer će Lego kolos u obliku Big Bena, sigurno sve preživeti, da bi pokazao bićima iz budućnosti šta smo mi, ljudi, nekad mogli da izgradimo.

Omamljiva, srcu bliska pop muzika klizi sa svake police, na kojoj je otprilike svaki delić dosadnog gradskog života otelotvoren u Lego obliku. Koji nesrećni, poraženi, razočarani odrasli primerak ljudskog roda ne bi uživao na ovom mestu?

Ovde mogu da kupim Lego policijska kola ili Lego kopač, da ga odnesem kući i pažljivo sklopim prema instrukcijama pa da izgleda isto kao ovaj naslikan na kutiji. A onda mogu da ga rasturim, i napravim nešto sasvim deseto.

E sad, ovo je baš zajebano vreme za Lego da otvori najveću radnju na svetu u srcu Londona. London je siv, jadan i zastrašen. Niko ne zna šta će se desiti sledećeg dana. U svetu britanska lova više ne vredi onoliko koliko prošlog Božića; ljudi sve manje razmišljaju o budućnosti koja nam se približava poput crne rupe koja nam urla u facu. U jednom intervjuu, predsednik upravnog odbora kompanije Lego je oprezan i neutralan u reakciji na sve što okružuje njegov svet jarko obojenih kockica. Šta misli o Trampu? "Pažljivo pratimo situaciju". A sa ove strane Atlantika? "Moramo pažljivo da pratimo razvoj događaja posle Bregzita."

Ceo svet ide nagore; šta može da očekuje čovek koji prodaje igračke? Nešto mračno i kobno gmiza pod nogama, rušeći autoritarizam, korišćenje sve represivnijih mera da se zadrži isti onaj haos koji su pustili, nešto što već ostavlja tela na ulicama.

Istog dana kada sam posetio Lego prodavnicu, osuđen je neonacista koji je ubio poslanicu Džo Koks. Pred sudom se predstavio rečima "Smrt izdajicama, sloboda za Britaniju". Destruktivna ideologija stiže upakovana u jednostavnu poruku, onu koja izgladnjuje problem koji je veoma stvaran: povratiti kontrolu. Svet nam klizi kroz prste, moć je monolitna i apstraktna, a život nije onakav kakav treba da bude. Povratiti kontrolu - u plastičnom i savitljivom svetu koji se može organizovati po volji; za svet koji funkcioniše kao Lego.

Rolan Bart je, bacivši semiotski umoran pogled na dečije igračke u Francuskoj 1950-ih godina, primetio koliko njih podstiče decu da se igraju uz ciljeve koji su za odrasle dosadni i svakodnevni. Deca dobijaju minijaturne pošte ili sićušne teretne vozove; sve te stvari, piše on, "u osnovi su mikrokosmos sveta odraslih; sve su one umanjene kopije ljudskih objekata, kao da je u očima javnosti to dete, ništa drugo nego manji čovek, homunkulus kome su neophodni objekti njegove veličine."

Obučavaju te za odrasli život, predstavljaju ti svet koji prosto jeste; s kojim možeš da se spajaš i učestvuješ, ali su pravila već postavljena. Sklapanje kockica je izuzetak: ovde činovi deteta nisu "oni korisnika već demijurga", nekog ko može da stvori sopstvenu stvarnost bez potrebe da joj se nadene ime ili funkcija. Bart je video da ovakva vrsta igre odumire: sve banalnosti društvenog života su samo privremene; Lego Bakingemska palata uvek ima potencijal da bude nešto drugo. Ona se već rastapa, zidovi i prozori se rastapaju poput točkova na nekom starinskom motoru. To je sloboda, i funkcioniše baš kao i ti.

Preuzimanje kontrole nije uspelo. Oduvek je bilo laž, ideja da sami sebi možemo da pružimo suverenitet nad sopstvenim životima glasajući na referendumima ili podržavajući nekog političara; biće mnogo teže od toga. Za desničare, to znači kolaps nazad u detinjstvo; ružičasta Evro-Amerika jednostavnih istina i samo belih ljudi; obećanje je bilo lična autonomija, ali je stvarni sadržaj je naše loše detinjstvo, gde sve ima smisla i svako zna gde mu je mesto.

Kao utešnu nagradu za sve nas ostale, postoji Lego radnja. Nije mogla da bude otvorena u boljem trenutku i na boljem mestu: u centru Londona, srcu poniženih 48 odsto ljudi bez iluzija, zaglavljenih na ovom ostrvu dok ono klizi u haos. Svet je poludeo. Dođite u Lego radnju i izgradite bolji. Nije mnogo, ali pošto je sve oko nas na ivici u ovom trenutku, to je jedino što imamo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu