Музика

​Prošlo je 25 godina od albuma ’Dangerous’ Majkla Džeksona, a svet koji prikazuje liči na sadašnjicu

Kod većine umetnika, autobiografska priroda njihove muzike počinje sa prvim tonom prve pesme, ali na Dangerous Džekson bukvalno pruža srce na dlanu još na omotu.

pisao Tari Ngangura
30 Novembar 2016, 9:39am

Sa svojom mešavinom fanka, društvene tematike i crnačkog ponosa bez pardona, 'Dangerous' je jednako opisivao svog stvaraoca kao i društvo.

„Ko je loš", je večito retoričko pitanje sa hit albuma Majkla Džeksona iz 1987, Bad. To isto možemo da se zapitamo i kada opisujemo čoveka koji će kasnije objaviti album Dangerous, koji bez sumnje pokazuje da je i dalje bio najzajebaniji zabavljač u kraju. Kada je album Dangerous bio objavljen, Majkl Džekson je bio popularan koliko i američka pita i američki fudbal, čuvene američke uzdanice. Ovog meseca obeležavamo 25. godišnjicu njegovog objavljivanja, i prokletstvo, baš je dobro ostario. Sa 25 godina obično počneš da paničiš i shvatiš da moraš da stvoriš neki vid reda u svom životu, i prestaneš da se ponašaš kao da je večito letnji raspust. Ali za Dangerous, 25. godina je godina u kojoj postaje jasno da je u pitanju savršena vremenska kapsula, koja je svetu predstavila Tedija Rajlija, i njegov novi sving. Ovaj album je označio Džeksonovo vatreno prihvatanje hip hopa i repa, i predstavljao je odmak od isključivo slatkih ljubavnih stvari koje je MJ pevao u svojim ranim dvadesetim, jer je na njemu počeo da peva o požudi i slomljenim srcima. U svojoj 33. godini i na vrhuncu karijere, objavio je ovaj album, koji je postao jedan od najvećih introspektivnih albuma svih vremena.

Kod većine umetnika, autobiografska priroda njihove muzike počinje sa prvim tonom prve pesme, ali na Dangerous Džekson bukvalno pruža srce na dlanu još na omotu. Koristeći različite nijanse plave kao pozadinu – tamno plavu, safirnu i tirkiznu – Džekson nam je pokazao slojeve svoje tuge, dok mu oči štrče iza maske od starog zlata i jedne tamne kovrdže preko čela. Na vrhu maske se nalazi lice majmuna (verovatno njegovog majmuna Bablsa). Pas i ptica sa kraljevskim obeležjima sede na prestolima sa obe strane omota albuma. Vidimo crni, krivudavi put, koji vodi u uvrnutu fantaziju koja podseća na cirkuski plakat, a P.T. Barnam, osnivač jednog od najboljih cirkusa na svetu (cirkus Barnam i Bejli), čuva stražu na ulazu Dangerous cirkuskog karnevala.

Njegove oči projektuju njegovu suštinu, a na omotu se prikazuje čitav niz stvari koje sadrže jedan privatni život koji se sve više pretvarao u medijski zabavni park, sa vožnjama na koje nije želeo da ide, i sa zabavom koju je bio prinuđen da stvara. U vreme izlaska ovog albuma, mediji su polako kreirali parazitski narativ oko Džeksona, pripomognut tračevima o izbeljivanju kože, navodnoj kupovini skeleta čoveka slona i spavanju u hiperbaričnoj kiseoničkoj komori. Zbog svega ovoga, Džeksonova ličnost se pretvorila u „Otkačenog Džekoa", nadimak koji će prezirati do samog kraja. Svejedno, njegova muzika mu je omogućila da svoju ekscentričnost pretvori u svoje bezbedno mesto, preuzimajući kontrolu nad svojim čudaštvom i u isti mah se rugajući se onima za koje je to bila jedina njegova definišuća odlika.

Njegov šapat na pesmi „Keep it in the Closet" i očajnička nužda dok se bori sa neverstvom u „Who is it?" su tihi ali neophodni vrhunci koji pokazuju Džeksonovo vokalno umeće, kojim može da dočara bilo koju emociju, dok rasteže svoj vokalni opseg. „Can't Let Her Get Away", „She Drives Me Wild", i naslovna „Dangerous" nam dočaravaju zaljubljenog Džeksona u ljubavnom trouglu. Bio je opsesivan i neinhibiran, ali u isti mah i oprezan i obazriv. Džekson kao ljubavnik je onaj koga najbolje možemo da razumemo, zato što je pevao o nama urođeno bliskim iskustvima. Na kraju krajeva, i Kralj je bio samo ljudsko biće.

Jedan od audio-vizuelnih vrhunaca albuma je „Jam". U spotu se susreću dva MJ-a, od kojih je onaj drugi Džordan, obojica na vrhuncu. Dva velikana se sreću u napuštenom, mračnom skladištu i jedan drugome pokazuju veštine svojih zanata. Pesma je eksplozivna i nalik mantri, potpomognuta je fanki plesnim ritmom, nekim zajebanim semplovima trube i povremenim ali efektnim skrečovanjem. B-momci i B-devojke se stalno ponovo pojavljuju i omaž su afričko-američkoj i portorikanskoj mladeži koja je stvorila ovaj tip uličnog plesa, koji je usavršen i prilagođen pokretima Kralja popa. Hevi Di na pesmi zvuči kao motivacioni govornik, doprinevši kratkom strofom ohrabrenja negde na polovini pesme, i vraća nas u igru osvežene i inspirisane. Uz pojavlijvanje Kris Kross i Naughty By Nature, ovo je bio Džeksonov najvidljiviji pokušaj da usvoji hip hop i rep, koji su dominirali muzikom devedesetih.

Za bezvremensku privlačnost pesme „Jam" zaslužna je Džeksonova elegantna tranzicija u muzički žanr koji su mnogi omalovažavali kao slučajnost, ali koji je on video kao potencijalno sredstvo za to da dopre do šire publike. Dok je u isti mah bio oprezan da se ne udalji previše od melodija iz sedamdesetih i osamdesetih zbog kojih su ga njegovi obožavatelji zavoleli. „Jam" je bio svojstven Majklu Džeksonu, sa njegovim osobenim podvriskivanjem i dobro tajmiranim „uh i ah", dok je njegova dečačka priroda ublažavala agresivne šapate. Ali je takođe zvučao i kao budućnost.

Decenijama kasnije, kada je Amerika na početku Trampove ere i zastrašujućeg povratka belih nacionalista koji bljuju rasistički otrov, „Black or White" i dalje zvuči kao himnični, nadom ispunjeni ratnički poklič. Uzvikujući stihove, „Ne govori mi da se slažeš sa mnom, kada sam te video da mi bacaš prašinu u oči", svojim karakterističnim falsetom, ovom prilikom obojenim besom i neslaganjem, Džeksonove reči zvuče bez sumnje relevantno, pored onih koji lamentiraju nad rasizmom i tvrde da su se odrekli mizoginije. Dok vođa Kju Kluks Klana Dejvid Djuk slavi Trampovu pobedu kao pobedu Amerike, a dobro poznati beli supremacista Stiv Benon postaje novi glavni strateg novoizabranog predsednika, „Ne plašim se nikakvih odora" je jedno nepogrešivo liričko 'jebite se' teroristima u belim odorama koji nemaju hrabrosti da javno pokažu svoju netrpeljivost, a ipak su smelo jahali unaokolo, palili crkve i izazivali nasilje. Džekson je pevao o Americi u kojoj su obojenim ljudima sudili i presuđivali iz nepravednih razloga. Zalagao se za rasno jedinstvo, pevajući o ljubavi koja ne vidi rase, ali svestan mana društva kome je očajnički bilo potrebno isceljenje. Transformišući se u crnog pantera na samom kraju spota, Džekson je sa porodičnog CBS-a prešao na FOX , koji ga je optuživao za „podsticanje podela" i za javnu podršku crnim političkim grupama koje su proglašene fašističkima i pretnjom za građanske slobode belačke Amerike.

Dangerous je izašao skoro šest meseci nakon što je okom kamere zabeleženo divljačko prebijanje Rodnija Kinga, i sedam meseci nakon što je petnaestogodišnju Latašu Harlins u Los Anđelesu u glavu ustrelio vlasnik jedne radnje iz Južne Koreje. Sa rasnim tenzijama na vrhuncu, Džekson je upotrebio najjače oružje iz svog arsenala i stvorio trajni podsetnik na svoju želju za utopijom bez rasnih podela. U tom kontekstu pesma „Heal The World" odjekuje najjače, preklinjući građane sveta da se brinu za dobrobit drugih, kao zaveštanje sopstvene ljudskosti. I pored sveta koji kao da se cepa iznutra, u pesmi „Why You Wanna Trip On Me" se pita zašto mediji i dalje žele da diskusija o njegovom privatnom životu bude najvažnija vest u dnevniku u 9.

Ima toliko korupcije

Policijske brutalnosti

Ljudi lutaju po ulicama

Hodaju po mraku

Reci mi

Šta činimo

Da to zaustavimo?

Zašto hoćeš da me sapleteš?

Ovi stihovi takođe smelo opisuju podmuklu sposobnost medija da ističu banalno i nebitno, a u isti mah previđaju prave probleme.

Iako posvećeni Jehovin svedok, Džekson je retko ubacivao propovedi u svoje melodije, ali je uz pomoć hora Andre Krauč otpevao melodičnu „Keep the Faith". Slična „Swing Low" po svojoj himničnosti, horu i krešendu, „Keep the Faith je smeštena između inspiratvinih i srceparajućih pesama „Will You Be There" i „Gone Too Soon". Ovaj triling čini poslednjih nekoliko minuta albuma, i zajedno tvori trojstvo koje je prikazalo Džeksona vernika, Džeksona ranjenu dušu, i beskrajno ožalošćenog Džeksona. I dalje je mesečevim hodom kročio ka vrhuncu svoje muzičke slave, ali ti elegantni koraci sada su bili protkani ozbiljnijim osećanjima i dubljim razumevanjem za to kako preterana popularnost može da te slomi, dok u isti mah pokušavaš da ostaneš trezven.

Vedri hit, sa jednom od najkomplikovanijih koreografija ikada, i verovatno najvoljenija pesma sa ovog albuma je „Remember the Time". Šta dobiješ kada okupiš jednu od najboljih supermodela na svetu, Iman, zvezdu komedije Edija Marfija, istaknute repere iz južnog centralnog L.A, The Pharcyde i legende NBA Medžik Džonsona i Tomija „Tajni" Listera za snimanje muzičkog spota? Crnački spektakl bez pardona, eonima pre nego što je to postao sveprisutni zajednički imenitelj u mejnstrim medijima. 1992. je bilo retko da izvan Harlema ili Bruklina pre gentrifikacije u bilo čemu učestvuju samo crnci, ali 2. februara je došlo do pomračenja na MTV, FOX-u i BET-u, kada je ovaj video imao premijeru. Ne samo da je mesto radnje bio drevni Egipat, koji su istoričari godinama pokušavali da izbele i obrišu crnilo njegovih ranijih stanovnika, već su tu crna tela plesala, smejala se, živela i volela se. Bezbrižno.

Džekson je nakon objavljivanja Dangerous dao i intervju u kome je rekao da mu je cilj bio da stvori nešto čiji će kulturni značaj biti jednak onome koji ima 'Krcko Oraščić" Čajkovskog. „Ljudi će ga slušati i za hiljadu godina. Živeće večno". Posle fenomenalnog uspeha albuma Off the Wall, Thriller i Bad, nije bilo lako dostići isti nivo izuzetnosti, ali Džekson je uspeo da nam pruži nešto što nije izneverilo njegove muzičke početke, i što je bilo i oda budućnosti. Pevači i producenti kao što su The Neptunes, FKA Twigs, Bijonse i Kendrik Lamar su govorili kako su ih u karijerama inspirisali Džeksonova emotivnost u pesmama, njegovo prihvatanje svih žanrova i njegove političke nijanse. Dangerous je kombinacija različitih ravni Džeksonovog umeća i sadrži sve nijanse čoveka koji je želeo da bude najveći izvođač kojeg je svet ikada video, ali i da ga ostave na miru. Čoveka koji je želeo mir u svetu, ali sam nije imao mira. Na vrhuncu svoje slave, kritikovan od strane onih koji su se ponašali kao da je bez dozvole upao na nečiji posed, a ipak voljen od strane onih koji su ga nazivali Kraljem, Džekson je dao sve od sebe da stvori ovu trajnu, prelepu protivrečnost.

Srećna godišnjica, Dangerous. 25 godina ti lepo stoji.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram