​Koliko čovečanstvo mora da se promeni da bi opstalo na drugim planetama

Da li vam se nekad desilo da se u baru zapričate o istraživanju svemira? Krene se sa terminima kao što su svetlosne godine, međuzvezdani prostor, modul za prizemljenje, a ubrzo svi umislimo da znamo tačno kako će ljudska rasa stići do Marsa ili već neke druge lokacije, odnosno kako će pretvoriti druge planete u nešto lakšu verziju Zemlje.

Neki od vas sigurno su čuli za privatnu kompaniju za istraživanje svemira po imenu SpaceX, ili za holandski Mars One projekat koji planira da na crvenu planetu pošalje gomilu ljudi do kraja života. Ali šta će biti sa njima kad stignu tamo? Kako će ljudsko telo evoluirati na svetu na kome se naša vrsta nije prilagođavala stotinama hiljada godina? Jedan od ljudi koji postavljaju ovakva pitanja je Lord Martin Ris, kraljevski astronom, profesor kosmologije i astrofizike na Univerzitetu Kembridž. Pozvali smo ga da proćaskamo.

VICE: Objasnite nam kako zamišljate post-humanizam, odnosno post-humanu budućnost?

Lord Martin Ris: Već znamo da planeta Zemlja pred sobom ima budućnost od milijardu godina, što znači da za evoluciju ima još dosta vremena. Pa ipak, evolucija koja sledi neće se odigrati sporim ritmom darvinovske prirodne selekcije. Naprotiv, biće sprovedena primenom tehnologije. Za samo par vekova, imaćemo mogućnost da prilagodimo sopstveno potomstvo, genetskim inženjeringom i „kibernetskim" metodama, što će rezultovati praktično novom ljudskom vrstom.

Da li mislite da će tako nešto biti masovna pojava?

Možda ovde na Zemlji neće, zbog ljudskih izbora i etičkih prioriteta, ali za nekoliko vekova moguće je da će male zajednice živeti van okvira planete Zemlje, u svemiru. Zar im u takvim slučajevima ne bismo omogućili najbolja moguća sredstva za prilagođavanje nepoznatim životnim sredinama, makar to bile drastične modifikacije? Od te tačke, naša vrsta će se razvijati divergentno i razilaziti širom Sunčevog sistema.

Ima smisla – ljudsko telo neće moći da se osloni na prirodnu evoluciju u stranim okruženjima, biće potrebno malo dorade.

Predviđam da će i ovde na Zemlji biti kibernetskih modifikacija, da ćemo se povezati sa računarima. Ipak, pun domet tih promena biće usmeren na svemirske kolonizatore koji će biti primorani na te korake zbog okruženja u kom će se naći. Na primer, gravitacija je na Marsu niža nego ovde na Zemlji – na asteroidima je još mnogo niža. Ljudi koji budu živeli tamo moraće da prilagode svoju fizičku građu bitno drugačijem okruženju da bi postigli optimalne rezultate.

Zašto mislite da bi se planska evolucija odvijala brže nego prirodna?

Darvinovska prirodna selekcija je već u izvesnom smislu obustavljena, zahvaljujući napretku medicine i našoj sposobnosti da održimo u životu ljude koji u neko drugo vreme ne bi poživeli. Naše poznavanje genetike i kibernetike omogućiće nam drastično bržu vrstu evolutivnih promena. Verujem da ćemo, u slučaju da preživimo vek koji sledi, sprovesti taj tip promena iako je teško precizno predvideti vremenske okvire. Ipak, nije nezamislivo da će genetska i fizička unapređenja zaživeti u sledećih par stotina godina.

Šta mislite o nuklearnoj energiji i njenoj ulozi u istraživanju svemira?

Nuklearna energija biće od ključnog značaja da bi se vreme neophodno za put između planeta i njihovih satelita svelo na minimum. Iako nuklearna raketa ne može da pruži potisak pri lansiranju kakav pruža hemijska, nuklearna može da pruži stabilno i dugotrajno ubrzanje. Konstantno ubrzanje značajno bi skratilo trajanje putovanja. Ipak, čak i uz pomoć nuklearnih raketa, put od našeg Sunčevog sistema do susednih zvezda trajaće mnogo duže od ljudskog životnog veka. Dakle, ti poduhvati biće rezervisani za doba post-humanizma. Hiljadugodišnja putovanja širom galaksije možda neće delovati zastrašujuće bićima koja su praktično besmrtna, ili bar raspolažu efikasnom hibernacijom. Trenutno koncept putovanja bržeg od svetlosti deluje neostvariv, ali treba biti otvoren ka potencijalnim novim idejama i naučnim principima o kojima se danas ništa ne zna.

Da li mislite da budućnost leži u privatnim svemirskim programima kao što je na primer SpaceX?

Da su se Kinezi zainatili da preteknu NASA, naravno da bi to mogli da to urade, da pošalju neki svoj „Apolo" na Mesec. Ali ako se to ne bude dešavalo, zaista verujem da bi prvi čovek mogao da sleti na Mars u privatnom aranžmanu. Praktični razlozi za slanje ljudi u svemir ne postoje – roboti su mnogo jeftiniji kao astronauti, a sve su bliži ljudskim sposobnostima.

Ko god bude prvi zakoračio na Mars biće motivisan avanturom, uzbuđenjem, pomeranjem granica ljudskih mogućnosti. Imam vere u kompanije kao što je SpaceX koje pokušavaju da dizajniraju što jeftinije letilice, a njihovi astronauti moći će da preuzmu mnogo veće rizike nego što bi oni u državnim projektima mogli – na svoju odgovornost izlagaće se radijaciji, ili čak leteti na Mars bespovratno.

Unapređenja o kojima govorite sugerišu da bi ta post-ljudska bila manje organskog karaktera nego što smo mi. Da li je moguće da su vanzemaljci u potpunosti sintetičke prirode?

Svakako da jeste. Ljudski mozak poseduje određena biološka ograničenja. Silikonski mozak bi jednog dana mogao da dostigne neuporedivo veće intelektualne kapacitete, posebno kad je brzina u pitanju. Ako budemo stupili u kontakt sa inteligentnim bićima u svemiru, smatra se da je čak veća verovatnoća da ona budu neorganskog sastava, možda produkti neke davno nestale civilizacije. Iako se misli da postoje milijarde planeta sličnih Zemlji u našoj galaksiji, ali ne znamo koliko njih ima biosferu.

Ali ako su planete slične Zemlji evoluirale duže od naše, sasvim je moguće je da su danas naseljene neorganskim bićima – kompjuterskim simulacijama živih bića. Inače, mnogo luđa je ona ideja po kojoj već živimo unutar neke vrste kompjuterske simulacije koju sprovode naprednija bića , nešto u stilu „Matriksa". Po meni je to čista naučna fantastika, ali mora se reći da joj se ne protivi ništa u zakonima fizike. Super-civilizacije na galaktičkom nivou bi teoretski mogle da sagrade kompjuterske simulacije planetarnih razmera, koristeći nezamislivo moćne procesore. Znači, ekstremno futuristički koncept je u pitanju, ali nije nemoguće.

Za kraj, da li je put ka zvezdama povezan sa opstankom ljudske vrste?

Postojanje samoodržive zajednice u koloniji nezavisnoj od Zemlje garantovalo bi da post-humanistička budućnost postane neizbežna čak i ako sam život na ovoj planeti izumre. Ali i pesimisti bi rekli da je mala verovatnoća da ljudski rod na Zemlji izumre.

Sa druge strane, tehnologija se toliko naglo razvija da bi za 20 godina sasvim moguće bilo da pojedinci ili male grupe počnu da koriste biološko oružje, baš kao što se danas neki bave informativnim terorizmom. Plaši me pomisao na ljudsku nesposobnost da sa takvim pojavama izađe na kraj. Ako samo jedna osoba može da izazove katastrofu, i to je previše. Iskreno verujem da će terorizam biti nepremostiv problem za sve vlade sveta. Moraćemo da ukrotimo sve moćnije tehnologije, bio-, sajber-, i nano-, da bismo ograničili rizik.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu