Reklame
vesti

Kamera, mikrofon i pištolj: noć sa reporterom crne hronike u Hondurasu

San Pedro Sula, drugi najveći grad u Hondurasu, treću godinu zaredom je proglašen najnasilnijim gradom na svetu, ako ne računamo ratne zone. Orlin Kastro je reporter crne hronike od osamaeste godine. Dozvolu za rad je dobio sa 13 godina. Sada ima 26.

pisao Bernardo Loyola
13 Decembar 2015, 7:46am

- Dva Bravo Romea na Istočnom bulevaru, izlaz ka autoputu - začuo se glas koji je dopirao sa voki tokija.

Orlin Kastro je proverio svoj Blekberi i počeo sa pozivima dok je punom brzinom vozio ulicama San Pedro Sule u Holndurasu – krenuo je ka prvom mestu zločina te večeri. Bilo je četri i dvadeset popodne, tek mu je počela smena reportera hronike u gradu sa najvećeim brojem ubistava na svetu.

- Ubijen je par dok je izlazio iz prodavnice odeće, idemo da vidimo šta se desilo - kaže Orlin, reporter Kanala 6 dok gazi gas.

- Ovo je vreme kada se dešava najveći broj ubistava, od četiri popodne do deset ujutru.

Parkirali smo ispred Pizza Huta, na jednoj od najvećih avenija u gradu, dok je policija vršila inspekciju srebrne tojote na sred ulice. Auto je ličio na rešetku, izrešetan mecima. Policija je unutra pronašla maloletnu devojku i muškarca.

San Pedro Sula je treću godinu zaredom proglašen trećim najnasilnijim gradom na svetu, ako ne računamo ratne zone.

Orlin je brzo dobio informaciju da ubijeni muškarac ima kriminalnu prošlost i da mu je maloletna devojka bila ljubavnica. Dvojca ubica su ih sačekali u zasedi. Jasno je da se radi o sačekuši.

- Ubijaju se zbog droge - kaže Orin.

Forenzičari su pronašli 84 čaure na licu mesta nakon što su tela uklonjena. Telo vozača je ostalo u delovima. Oko tri stotine ljude je posmatralo mesto zločina. Deca i tinejdžeri su telefonima fotografisali dok je policija uklanjala vozilo i pokušala da im njime zakloni pogled.

Pitao sam da li su ubistva poput ovog tipična za glavne ulice poput ove i u to sred bela dana.

-Da - kaže mi Orlin dok vadi mikrofon kako bi počeo izveštaj.

Forenzičari na terenu, sve fotografija: Edu Ponces

Orlin Kastro je reporter crne hronike od svoje osamaeste godine. Dozvolu za rad je dobio sa 13 godina. Sada ima 26.

- Radim pola dana na ovom polsu, a radim i kao snimatelj, to mi je dodatni posao - kaže.

Sada izveštava pred kamerom, a smena mu traje od četri popodne do osam uveče. Radi zajedno sa snimateljem Havijerom, koji je još mlađi od Orlina. Prilozi koje naprave se tokom dana emituju na brojnim TV stanicama.

San Pedro Sula, drugi najveći grad u Hondurasu, treću godinu zaredom je proglašen najnasilnijim gradom na svetu, ako ne računamo ratne zone. Prema meksičkom Civilnom savetu za javnu bezbednost i kriminalnu pravdu, u Hondurasu se 2013. godine desilo 187 ubistava na svakih 100,000 stanovnika.

Iste godine zabeleženo je 1,411 ubistava u gradu sa 800 hiljada stanovnika. Na drugom mestu je Karakas u Vencueli, a na trećem Akapulko u Meksiku. Novinarstvo je postalo jedno od najopasnijih zanimanja u Hondurasu. Od 2003. godine, 47 novinara i zaposlenih u medijima ubijeno je u ovoj zemlji.

- Jedno ubistvo na sat vremena u San Pedru Suli je nešto što očekujemo - kaže Orlin.

-To se stalno dešava. Minimum ubistava koji se desi tokom moje smene je četri do pet. Vikendom je još gore - kaže.

Nasilje u ovom gradu i širom zemlje posledica je uglavnom istih problema sa kojima se susreće cela Latinska Amerika, a to su siromaštvo, nekažnjavanje počinioca i korupcija. U Hondurasu, 67.8 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva, dok manjini pripada celokupno bogatsvo zemlje.

Krug migracija, zatvaranja i deportcija se nastavlja sve do danas.

Procenjuje se da se manje od 20 odsto počinjenih krivičnih dela istraži, što znači da kriminalci mogu da ubijaju bez straha da će završiti u zatvoru. Situacija je postala još gore kada je stopa nasilja 2009. godina porasla među višom klasom. Tada se vojska pridružila orkestriranom vojnom puču protiv tadašnjeg predsednika Manuela Zelaja. Usledili su meseci protesta, a ubistva su se nastavila. Rekordni nivo su dostigla 2001. godine.

Mnoga ubistva u zemlji počinila je banda Mara Salvatruča i njihovi dugogodišnji rivali Bario 18. Maras su nastali u Los Anđelesu tokom osamdesetih. Oformili su ih članovi koji su u to vreme emigrirali u Sjedijene Američke Države zbog građanskog rata koji je tada potresao zemlju.

Ljudi iz Hondurasa i Gvatamale pridružili su se ovim bandama i tako oformili još pregršt malih grupa u velikoj bandi, koje su sve bile međusobno povezane. Mnogi članovi su hapšeni i osuđivani i kasnije deportovani nazad u domovinu, tako da su bande bile izvezene u centralnu Ameriku. Krug migracija, zatvaranja i deportcija se nastavlja sve do danas.

U Hondurasu, Gvatamali i El Salvadoru, bande su moćne, a većina vođa upravlja iz zatvorskih ćelija.

- Veliki broj nasilnih smrti je rezultat konflikta između Barija 18 i MS-13 i ljudi koji rade kao dileri droge - kaže mi Orlin.

- Sledeći su napadi na autobuse. Ima ih mnogo. Ubiju vozača i konduktera zbog impuesto de guerra – rata zbog taksi - kaže.

U oktobru 2012. godine, Mara Salvatruča bila je prva banda koju je američko Ministartsvo finansija proglasilo međunarodnom krimanlnom organizacijom zbog umešanosti u trgovinu drogom, prostituciju i trgovinu ljudima. Međutim, ono što najviše utiče na ljude na ulici u Hondurasu je iznuda, odnosno takozvani "rat taksama".

- Ako ste biznismen i imate svoj posao, morate deo novca da plaćate Marasu da vas ne bi povredili. Ako ne platite, ubiće jednog od vaših radnika ili će vam upasti u prodavnicu ili prostorije i ubiti vas - kaže Orlin.

Orlin Kastro, reporter od 13. godine, sprema se da počne sa izveštavanjem sa lica mesta

Svratili smo na večeru u restoran. Kada smo seli, Orlin je utišao voki toki koji direktno prenosi poruke policije. Pitam ga da li je legalno nositi takav voki toki sa sobom.

- Ovaj radio je na policijskoj frekfenciji. Svi novinari koji ga koriste imaju specijalnu dozvolu. Ja sam dozvolu dobio pre devet godina. Koristimo ga za posao. Ima ljudi koji se infiltriraju u policiju i koriste ga da bi počini zločine - kaže Orlin.

- Na primer, šef policije je Siera Azteka, sledeći po rangu je komesar, Bravo Primero, a sledeći je Viski Džanki, normalni policajac koji nema rang - nastavlja.

- Ponekad i bande koriste voki tokije, a koriste i kodove poput ovih. Vojsku nazivaju "male žabe", a policajce u kamionima nazivaju Pokemonima - priča Orlin.

Dok smo završavali hamburgere koje smo naručili, negde oko deset uveče, preko radio stanice smo čuli da se dogodio još jedan zločin, u četvrti Rivera Hernandez, jednom od najopasnijih delova grada. Istog trenutka smo platili račun i izleteli napolje.

Orlin mi objašnjava da je ovaj kraj grada opasan jer u njemu ne operišu samo Mara Salvatruča i Bario 18, već i šest drigh bandi i sve one se bore jedna protiv druge. Kiša je tek prestala da pada, ulice su bile slabo osvetljene, a prljavi putevi puni rupa sada su bili puni bara.

Ugasili smo svetla na kolima, a Orlin je izvukao pištolj koji je držao ispod sedišta i napunio ga. Pitam ga da li je ikada morao da ga koristi.

- Da, ali ja nemam dovoljno hrabrosti da ubijem čoveka. Niti bih voleo. Ovo je samo mera predostrožnosti, držim ispod sedišta jer sam reporter. Kada izađem iz automobila, ne nosim pištolj sa sobom - kaže.

- Jednom me je grupa članova bande jurila, počeli su da pucaju u jednom momentu. Morao sam da bežim. Hteli su da me ubiju jer sam radio izveštaj o njihovoj bandi. Nisam bio naoružan, da sam imao pištolj, mogao sam da opalim jednom samo da ih upozorim da sam naoružan i da treba da se sklone - priča mi Orlin.

Orlin je primetio da nosim Nike Cortez patike i predložio da ih izujem. Objasnio mi je da ih nose samo pripadnici bande Bario 18.

Parkirali smo auto i počeli šetnju prljavim prolazom, dok nismo naišli na dvojicu policajaca kako stoje u mraku, sami. Prema onoma što su rekli, ljudi iz okolnih kuća su bili uplašeni da izađu na ulicu, jer su se bojali da će se bande vratiti i osvetiti im se. Niko ne prilazi mestu zločina kako ih niko ne bi pitao ništa o onome što se desilo.

Za razliku od drugih mesta zločina koja smo posetili, ovde nije bilo drugih reportera.

- Ima mnogo delova grada u koje novinari i reporteri ne zalaze. Nekoliko medijskih kuća je prestalo da šalje reportere kasno noću i rano ujutru da ne bi rizikovali živote - kaže Orlin.

Orlinov snimatelj je uključio svetlo na kameri. Ugledali smo mrtvo telo mladog muškarca u blatu, sa povezom preko ruku i članaka. Policija kaže da je jedna od osam bandi aktivnih u kraju odgovorna za njegovu smrt.

Sledećeg dana smo posetili doktora Hektora Hernandeza, direktora mrtvačnice u San Pedro Suli.

- Obično ljude nalazimo u plastičnim kesama, obično sa zicom oko vrata i sa rukama vezanim iza leđa. To je poznati garrobo način - kaže nam Hernandez.

Doktor nam objašnjava da, nalik na ono koje smo videli prethodne noći, tela obično ostanu i po nekoliko sati na mestu zločina. Od tri vozila koja policija ima za sakupljanje leševa, radi samo jedno.

- Neki leševi čekaju i po šest sati da ih neko pokupi. U kombiju nema sistema hlađenja, a San Pedro Sula je grad sa veoma visokom temperaturom. Ako provedemo previše vremena sa telom u kombiju, tela počinju da se raspadaju - kaže doktor.

Pitam kako izgleda prosečna žrtva.

- Generalno, kada je u pitanju nešto što mi nazivamo namerno ubistvo, ili ubistvo u kome je ubijena osoba bila umešana u neku vrstu kriminala, obično ubijen ima pet rana na telu – pet ulaznih i pet izlaznih. Najviše smo izbrojali 74 rana na jednom telu, kaže.

Zamislite. Na svakom mestu zločina obično ima dece koja sve to gledaju. Kad napune 13 godina, scene ubistva prestaju da ih dotiču.

Izazovi sa kojima se forenzičari suočavaju u San Pedru Suli su ogromni, ne samo po pitanju opreme koja im je neophodna, već i po broju dostupnih forenzičara. Doktor mi objašnjava da je norma da se dve autopsije mogu uraditi za 24 sata. U San Pedru Suli, jedan doktor ponekad uradi četiri autopsije za šest sati.

Slične stvari se dešavaju i sa telima. Mario Katarino Rivas je jedina državna bolnica u gradu. Svake noći, doktori i mladi praktikanti su zatrpani brojem povređenih ljudi – neki dolaze zbog saobraćajnih nesreća, dok su drugi žrtve kriminalnih obračuna. Sami pacijenti ili članovi njihovih porodica moraju sami da kupuju anestetike, a nekada i konac za ušivanja.

Uprkos nenormalnom naporu koji lekari ulažu, mnogi ranjeni ljudi ne odlaze iz bolnice živi.

Sledećeg dana sam se opet sastao sa Orlinom na glavnom trgu u San Pedru. Pre nego smo ušli u auto, Orlin je primetio da nosim Nike Cortez patike i predložio da ih izujem. Objasnio mi je da ove patike nose samo članovi bande Barrio 18.

Kad sam promenio patike, počeli smo sa vožnjom. Nije prošlo mnogo vremena pre nego smo preko voki tokija čuli da se desilo još jedno ubistvo. Negde oko devet uveče stigli smo u deo grada naseljen pretežno srednjom klasom. Siva tojota kruzer je na uglu ulice stajao smrskan.

Vozača su upucali sa najmanje dvadeset metaka dok je vozio. Presrela ga je luksuzna Mazda iz koje su pucali.

Na mesto zločina je stigao kombi Kanala 6 kako bi uživo preneli Orlinovo izveštavanje. Uzeo je mikrofon i počeo da govori u kameru.

- Većina zločina je posledica sukoba bandi, ali su onee sada uključene i u trgovinu drogom. Trenutno se bore za teritorijanu prevlast - rekao je Orlin u izveštaju.

Zločin o kome je izveštavao nije tipičan obračun bandi, oni se obično dešavaju u delovima grada sa najvišom stopom kriminala.

Karakteristike ovog ubistva ukazuju na organizovani kriminal, svođenje računa među trgovcima drogom, moguće onih iz Hondurasa koji rade za meksičke kartele. Po onome što Orlin kaže, ova vrsta kriminala je sve prisutnija u poslednjih nekoliko meseci. Orlina je posebno zaiteresovao lik koga nazivaju "La Tuta", Servando Gomez, lider kartela Viteza Templara iz Meksika. Puno se raspitivao o njemu.

Honduras se strateški nalazi između Kolumbije i Meksika, na ruti kojom kokain putuje ka Sjedinjenim Američkim Državama. Izgleda da se meksički karteli bore za prevlast, ostavljajući posledice slične onima koje smo videli u gradovima poput Siudad Huarez na severu Meksika.

- Neki ljudi su se navikli, ali ima mnogo više onih koji žive sa traumama - kaže Orlin.

- Na svakom mestu zločina obično ima dece koja sve to gledaju. Dok napune 13 godina, ubistva više ne utiču na njih. Tako ubistvo postaje nešto što bi oni sami mogli da urade - kaže.

- Ali, zašto deca uopšte trčkaraju ulicama? Zato što je neko ubio njihove roditelje ili su njihovi roditelji emigrirali u Sjedinjene Amerilke Države. Ova deca ne idu u školu jer ne mogu da dođu do škola koje su u najopasnijim krajevima grada - kaže Orlin.

Zbog toga je prošle godine povećan broj maloletnika koji su želeli da se presele u Sjedninjene Američke Države. Ilegale migracije iz Hondurasa u Sjedinjene Američke Države porasle su za petsto odsto od 2010. godine, a San Pedro Sula je, zajedno sa okolnim mestima, region iz koga najveći broj ljudi odlazi u Sjedinjene Američke Države.

Da bi mi objasnio situaciju sa kojom se ova deca suočavaju, Orlin mi je pomenuo slučaj iz maja ove godine, kada je u jednom kraju grada u šest dana ubijeno osmoro dece.

- Neka decu su prešla iz dela grada koji kontroliše MS-13 u deo koji kontroliše Bario 18. Njihova ubistva su nešto što vlada Hondurasa želi da sakrije - kaže mi Orlin, dok napolju počinje da sviće.

Vratio me je do hotela u kome sam odseo u San Pedru Suli. Pre nego što smo se rastali, pitam ga da li misli da postoji rešenje za nasilje u zemlji.

- Samo Bog može da stavi tačku na sve ovo. Prvo Bog, a onda svi oni koji se bave sigurnošću u ovoj zemlji, jako teškim i napornim radom - zaključio je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Honduras
San Pedro Sula
Barrio 18
MS-13
Vice Blog
fenomeni
kriminál
ubistva
Južna Amerika
Mara Salvatruča