​Muškarci koji plaćaju da ih grle

Dosta toga je napisano o Moći ljudskog dodira, i njegovog dara da, između ostalog, umanji stres, relaksira i smanji krvni pritisak i ritam srca. Zagrljaji usporavaju puls, umiruju nervni sistem i čine da sve deluje manje apokaliptično. To važi i kada te grli potpuni neznanac kome si platio 80 dolara za sat vremena grljenja.

To je koncepcija profesionalne kompanije za grljenje Snuggle Buddies. Na prvi pogled, deluje čudno plaćati za ljudski dodir – a onda se setiš svih groznih stvari koje svakodnevica priređuje našim umovima i telima. Kako to Lisa VanArsdejl, dvadesetsedmogodišnja radnica u firmi Snuggle Buddies objašnjava: „U svetu gde ljudi prodaju dušu kancelarijama i gde po ceo dan buljiš u ekran, javiće se želja za opipljivim iskustvima".

Ova izjava možda je neverovatno sladunjava, ali VanArsdejl je tako dražesno iskrena u skoro svemu što izgovori. Ima velike oči pune nade koje umiru da u tebi vide ono najbolje, i promukao, gotovo detinji glas. Takođe ima i obline, a na njenom sićušnom torzu su grudi na koje zaista želiš da spustiš glavu – kada bi tako nešto bilo dozvoljene.

Profesionalno grljenje nije zamišljeno kao nešto seksualno. To je činjenica koju Lisa VanArsdejl ne može dovoljno da istakne, iako deluje svesna činjenice da klijenti to možda ne razumeju u potpunosti, čak i kada poštuju pravila. „Ja sam plišani meda, a ne devojka", objašnjava ona. „Nema dodirivanja grudi ni guze. Nema ljubljenja – čak ni u čelo – osim kada se pozdravljamo".

Na sajtu Snuggle Buddies su ova pravila jasno navedena u ugovoru za koji njihovi klijenti moraju da daju saglasnost, elektronski. Odeća je obavezna, seksualni zahtevi zabranjeni, a svako ko ne poštuje ugovor o grljenju – čak i kada postavlja provokativna pitanja – dospeva na crnu listu. Većina omaški se dogodi u komunikaciji pre same sesije. VanArsdejlova lično nikada nije doživela da neko pređe granicu, osim glumca Teja Digsa – ali to tehnički nije bilo grljenje koje je organizovala kompanija, i ona radije ne bi da se ponovo vraća na to, moliću lepo (mada, mora da se kaže, daleko od toga da je on jedini koji se pravi blesav kada su u pitanju pravila grljenja).

U većini slučajeva, muškarci koji dolaze da se vide sa Lisom VanArsdejl samo žele da je grle ili da ih ona grli. Stvarno. Striptiz klubovi i prostitutke ionako nude ispunjenje promiskuitetnijih želja. Profesionalno grljenje možda je ženski dodir bez potencijala za sramotnu stigmatizaciju, ali je lakše razumeti ga zbog bazične potrebe za fizičkim kontaktom. Kada je VanArsdejl pitala jednog od svojih prvih klijenata zašto je zatražio njene usluge, on je jednostavno rekao, „Želim da bez obaveza ležim pored nečijeg tela".

Taj klijent je konkretno pripadao starosnoj grupi muškaraca između 40 i 50 godina, razveden, ili pred razvodom, sa kakavima se VanArsdejl obično i viđa i koji čine otprilike polovinu od 100 klijenata koje je grlila otkako je prošle godine na dan superfinala u američkom fudbalu imala prvu sesiju. Posao je pokrenula kada je u Guglu ukucala frazu „kako da ostvarim dodatnu zaradu", i našla članak na sajtu Penny Hoarder koji sugeriše grljenje kao mogućnost.

Tokom dana, VanArsdejl je dadilja, a otkrila je da se staranje o tuđem detetu ne razlikuje u velikoj meri od grljenja odraslog čoveka. U obe uloge si surogat i obe su nastale zbog nedostatka vremena da ih ljudi sami ispunjavaju: roditelji bi dolazili po svoju decu u školu, da nisu toliko zatrpani poslom, a sredovečni muškarci bi bili u mogućnosti da se upuste u iznurujući proces udvaranja nekom ljudskom biću do nivoa intimnosti koji je neophodan da bi mu pali u topli zagrljaj.

„Potiču iz društva u kojem je dodir neverovatan tabu, naročito dodirivanje pripadnika istog pola", kaže VanArsdejlova.

Jedan od novijih klijenata VanArsdejlove je hasidski jevrejin, koji je napustio svoju versku zajednicu da bi istražio svoju seksualnost. Rekao joj je da misli da je možda gej, ali uglavnom mu je samo potrebno da ga neko dodiruje – bilo ko – da bi se opustio i da bi mu ljudski kontakt uopšte bio prijatan.

Neki od muškaraca sa kojima se VanArsdejl sastaje imaju medicinske probleme pri kojima je dodir posebno od pomoći. Dolazio joj je osamnaestogodišnjak koji pati od narkolepsije, čovek od trideset i nešto koji je autističan, kao i distrofičar u kolicima koji je zamolio da mu sedne u krilo, zato što „nikada nije bio u mogućnosti da ga neko potpuno obgrli".

Kod ovakvih priča postaje jasan terapeutski aspekt profesionalnog grljenja. Kvalifikacije Lise VanArsdejl se svode na to što je „na koledžu volela da se grli", ali ona to shvata ozbiljno. Tokom našeg razgovora, često me je podsećala na grleću verziju Peča Adamsa i njegove filozofije dvosmerne negde (uzgred, jednom je volontirala za njega u Rusiji, a on je pokazao veliko interesovanje za njen rad).

„Neki od tih ljudi zaista pate, ranjivi su i žele da ih neko neguje", rekla je o cilju svoje misije, sada već skoro drhtavim glasom. „Ako dolaze kod mene tražeći isceljenje, bilo bi loše da nisam sposobna i voljna da im to pružim". To je bio jedan od nekoliko trenutaka kada je delovala gotovo ophrvano sopstvenom sposobnošću da brine za druge, kao da je isceliti nekog drugog način da pronađe vlastitu utehu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu