Japanske devojačke bande koje su zaludele sve

Tokom sedamdesetih godina, Japan su terorisale sukeban bande tinejdžerki koje su ispod školskih suknji nosile žilete. Naravno, ova pojava je inspirisala čitavu generaciju pobunjeničkih kinematografa.

Današnji janki delikventi i bosozoku bajkeri na ulicama Japana duguju svoj neobuzdani pobunjenički karakter devojačkim bandama iz sedamdesetih godina prošlog veka. Dok su jakuze sprovodile sopstvenu brutalnu pravdu, njihov ženski ekvivalent – sukeban bande – nosile su žilete i lance ispod dugih suknji i mornarskih kostima. Na vrhuncu popularnosti, pripadnica ove supkulture bilo je više desetina hiljada.

„Neobično je što u jakuza klanovima žene ne drže nikakvu vlast, čak praktično i nema ženskih članova. Pravo je čudo da su se ženske bande uopšte formirale unutar japanske muško-šovinističke kriminalne kulture," objašnjava Džejk Adelstin, autor japanskih krimića. „Svet se jeste bavio feminizmom i liberalizacijom, pa su možda pomislili da ženama treba dati pravo da budu glupe, promiskuitetne, nasilne, nepromišljene, i od adrenalina zavisne koliko i muškarci."

Sukeban bande bavile su se sitnim zločinima i borile protiv drugih bandi, ali su takođe poštovale strog kodeks časti. Svaka banda imala je svoju hijerarhiju i svoj zakonik – opekotina cigaretom bila je lakša kazna za krađu dečka ili manjak poštovanja. Lojalnost je u svim bandama bila od izuzetnog značaja – ako već besne protiv celog sveta, bar neka besne zajedno.

Dr Lora Miler, predavačica na Univerzitetu Misuri, radila je u Osaki u vreme sukeban bandi. „Poštovala sam njihovu spremnost da se pobune protiv društvenih rodnih normativa", seća se danas. „Na ulici se lako moglo uočiti da su one većinom iz radničke klase. Činilo se da je uzrok pobune bila činjenica da nikad neće imati priliku da postanu princeze poslovnog sveta ili bar preslatke ženice biznismena."

Kao i većina japanskih supkultura, sukeban bande imale su precizno definisan izgled. Ako bi se zanemarile sitne modifikacije, delovalo bi da je pred vama nevina i naivna uniformisana devojčica u dugoj plisiranoj suknji (koja je sama po sebi bila izraz protivljenja visoko seksualizovanoj predstavi mladih devojaka). Ispod mornarske kragne nosila bi izviđački šal, a na nogama konvers patike. Znaci raspoznavanja bili bi značke, dugmad, i obavezno neka vrsta oružja. Ovaj sukeban stil postao je prepoznatljiv i inspirisao čitav niz popularnih filmova, takozvani ciklus „ružičastog nasilja."

Ovi eksploatacioni filmovi bili su namenjeni odraslom gledalaštvu, i otvorili put do ekrana mnogim ženskim akcionim zvezdama. Naslovi kao što su „Učionica vešaonica", „Žestina ženskog bosa", i „Škola Svete Zveri", ciklus ružičastog nasilja proslavio je japanski filmski studio po imenu Toei Company.

„U pitanju je bila radikalna ženska solidarnost, neuobičajena ne samo za filmove tog vremena nego za filmsku umetnost uopšte," kaže Ališa Kozma, autor knjige Pinky Violence: Shock, Awe and the Exploitation of Sexual Liberation. „Devojke koje su tu nastupale obično nisu bile profesionalne glumice. Nosile su svoju odeću, same se šminkale i frizirale. Oseća se ta autentičnost, što je danas u svakom pogledu retko."

Sukeban kultura postala je neočekivano uticajna – iako je sve počelo od krađe po samoposlugama, ekonomski razvoj i uticaj medija doprineli su da ovaj arhetip ostane glavna komponenta prikaza žena iz sedamdesetih.

„Postale su ilustracija društvenih, kulturnih, i političkih dihotomija sa kojima se u to vreme suočavalo japansko društvo," objašnjava Kozma. „U širem i univerzalnom smislu, koncept zločeste devojke oduvek je privlačio publiku, posebno u društvu u kom se žene bez izuzetka uče pristojnom ponašanju. Ovakav kontrast bio je za većinu ljudi uzbudljiv, za mnoge čak katarzičan."

Nije se na tome stalo. Hteo to neko ili ne, na ove devojke se svugde nailazilo – širile su poruku o oslobođenju ili kataklizmi, u zavisnosti od toga na kom se nivou japanskog društva nalazio gledalac.

„Sukeban medijski proizvodi bili su bezbrojni, od filmova i stripova do romana i naravno pornografije," seća se Dr Miler svog vremena u Osaki. „Sredovečne žene su sukeban u medijima doživele kao dobrodošlu promenu u odnosu na cvrkutave bebaste idole tipa Macuda Seiko. Učenice iz radničke klase, koje su maltretirale prave sukeban devojke, gledale su na ovu pojavu sa strahom i gađenjem, slično kao što većina Japanaca gleda na jakuze. U isto vreme – opet slično kao kod jakuza – cenio se njihov kodeks časti i lojalnost koju su iskazivale prema bandi.

Pa ipak, na ulicama današnjeg Japana kao da je zamrlo nasleđe sukeban bandi. Ređe se nailazi na materijal koji se njima bavi. Iako je ime i dalje poznato, njihov uticaj je opao u poplavi sadržaja iz inostranih kultura.

„Ženske bande postale su hibridne i raznolike. Mešaju elemente iz prethodnih generacija sa američkim i ostalim spoljnim uticajima, izmišljaju nove načine da se pobune i iskažu bes," kaže Miler.

Isto važi i za filmske ekrane. Dok se sukeban mogu videti u dečijim crtaćima, još se samo poneki zapadni film kao što je Kill Bill bavi njihovom suštinom.

„Ta vrsta samopouzdanja i društvene svesti, taj srednji prst upućen tlačiteljskom društvu, ta neobuzdana nezavisnost koja je bila u srži ciklusa ružičastog nasilja – danas na žalost ne postoji," kaže Kozma.

Današnje gangsterke voze motore, lakiraju nokte, i dižu suknje. Daleko su uglađenije od svojih prethodnica, ali i dalje su svesne društvenog statusa i običaja koji vladaju zemljom. Možda romansirano doživljavaju sukeban – ili kako Adelstin kaže, „svesno pokušavaju da obnove mistiku kriminalnog klana, onu koja se pamti a ne onu koja je postojala." Ipak, ove nove bande nalaze utehu u svojim korenima, platformu za demonstraciju individualne pobune koja se tiče samo njih i nikoga drugog.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu