Quantcast
Svaštara

Ana i njene ilustracije Srbije

Pričali smo sa Anom o Rezancima, njenom pastelnom i šarenom, ali nimalo naivnom svetu.

Iva Parađanin

Iva Parađanin

Prvi način na koji naučimo da beležimo i gutamo realnost i svet oko nas jeste uz pomoć papira i flomastera. Čim nam prstići postanu sposobni držanja predmeta, jedna od omiljenih zanimacija postaje naivno i automatsko škrabanje onog što vidimo, čujemo i osećamo. Nespretno iscrtavamo kuće bojeći krovove u boje koje mi želimo i kako se nama najviše sviđa, konstruišemo originalne čiča gliše i babaroge iz ormana.

Ilustracije Ane Momčilović odišu upravo baš tom detinjom, neuprljanom i razigranom energijom provučenom kroz sopstveni filter.

Putujući po Srbiji, stvarala je intimne vizuelne mape mesta koja je posetila, ponekad ih predstavivši bogatim narativom, a ponekad heraldičkim slaganjem simbola događaja i osećanja koja su je tamo zadesila i ostavila trag. Iako se služi vedrim, pastelnim, i slatkastim tonovima i oblicima, kroz svaki crtež se provlači izvesna doza nemira.

Na raskrsnici puteva, dve divlje trešnje, jedna je gorka, druga nije, i staze divljih svinja, nalazi se Selište. Sa vrha tog brda nad nama bdi baba-Cana, deda-Mile, baba-Kana (baba-Canina keva) i baba-Duda, s kojom nismo u srodstvu, ali iz njene štale sam vadila crve za pecanje.To je jedno mnogo dobro mesto, za svašta je dobro. Jednom sam nekog dečka odvela tamo, i niko nas nije video.

Ispod svakog šarenog putopisa, Ana je beležila i kratke utiske, da bi je, kako kaže, kada ih iznova čita ponovo prizvali identičan osećaj koji je u tom trenutku imala.

Njena izložba ilustracija "Rezanci u prolazu" koju do 25. marta možete pogledati u Uličnoj galeriji, obuhvata seriju crteža nastalim na putovanjima po Srbiji, i služi da publici pruža instant bekstvo, inspiraciju i dozu zagonetnosti.

Pričali smo sa Anom o Rezancima i njenom pastelnom i šarenom, ali nimalo naivnom svetu.

Ovde je obuhvaćen jednonedeljni rad na kući familije Aksentijević u mestu Drača u blizini Kragujevca, gde je rođeno pola sela, sudeći po ljudima koji su banjavali da vide šta radi gomila riba zamazanih blatom na skelama, i dva momka ( ja se izvinjavam ) ali mislim da su ih više zanimale ribe s obzirom da su se raspitivali ima li devojaka, na šta im je odogovreno, kako to misle, sve su devojke.

Zašto "Rezanci"?

Kad sam razmišljala kako da nazovem gomilu crteža, bez kraja i početka, bez teme, jasnog toka i pravca kojim idu, mimo moje volje, kao neka zamršena nit nekog ružičastog klupčeta baršunaste vunice, praćena mirisom mamine štrudle nedljom popodne, došlo je samo do rezanaca, ništa ja tu nisam mogla.

Zar ne liče na gomilice domaćih rezanaca koij se suše na dugačkom stolu i čekaju da uskoče u supu? Rezanci u tufnastom mleku kiselih pašnjaka.

Šta te najviše inspiriše?

Mislim da mašta ne postoji, da je sve to nečija relnost. Mašta mu dođe kao neka super moć, magična sposobnost da se stvarni događaji interpretiraju tako da onaj kome se to dešava nađe zabavu ili olakšanje, u zavisnosti šta mu treba. Mene inspirišu i knjige, filmovi, crtaći, priroda, mitovi, legende, narodni običaji, verovanja, deca, životinje, čudni ljudi, sve što je različito, drugačije, naopako, krivo....

Crtež pokušavam da svedem na najupečatljiviji momenat koji sam primetila kod nekoga. I banalno ispričam priču.

Priče mojih prijatelja kako su proveli dan, kako ja provedem dan, šta vidim usput, šta me iznervira, o čemu razmišljam, s kim se posvađam, najobičnije svakodnevne stvari.

Što sam pod većim stresom, opterećena većom količinom obaveza i stvari koje mi se ne rade, imam više ideja i inspiracije. To naprosto mora da izađe napolje. Nekad kroz reči nekad kroz sliku.

Htela sam da opišem Karneval cveća u Beloj crkvi i Decu sa Meseca, iz mog lepog ugla, ali, omelo me je još gomila stvari...

Koje putovanje je najviše uticalo na tvoj rad?

Imam jedno selo koje posećujem vrlo često. Tamo je netaknuta priroda, sa starim kućama i nažalost sve manje stanovnika, ali zato sve više divljih životinja koje srećeš kako u šumi tako i na putu, više ne biraju kuda idu. Opojni mirisi poljskih trava, zbog kojih je ime koje ranije nosla, Vilin Lug, promenjeno u Crna Trava, kao i izvori, pitke vode, divlje voće i povrće, svašta jestivo, pečurke svakojake, lekovito bilje, neverovatan, nejlepši cvrkut kojekavih ptica koje se deru svako jutro i bude me, vukovi, lisice, jazavci, sove, svici i svetleći crvi leti, Vlasinsko jezero, miris bora, zvuk trube, sve sija, sve viče, sve miriše, buja, raste, divlja, jednostavno mi je utkano u svaku ćeliju organizma.

To je mesto gde iza svakog ćoška vreba neka Đavolina, nekad da te upozori, nekad da je nosiš, nekad Vila da te namami na neko zlo ili izgrebe....uvek se svašta dešava na putu iz kafane.

Jedan pokušaj kupanja na Vlasini..Jedino je brat Neša hrabro uskočio u vodu kupajući se sa Grišom...Onda je hteo da kupi ćilim za 50 evra, al je on naprasno porastao na 60 evra, pa nije kupio, pa je umesto toga jeo pastrmke u kafani.

Završila si arhitekturu, da li baviš time, kako se desila ljubav prema ilustraciji?

Bavim se arhitekturom, ne onako kako bih želela, s obzirom na okolnosti i društvo u kome živimo. Interesuje me kuća na bazičnom nivou, onakakva kakvu svaki čovek sebi može da obezbedi, pa gajim veliku ljubav prema kućama od prirodnih materijala i narodnom graditeljstvu.

Ljubav prema ilustraciji je oduvek tu. Sve što sam radila pratilo je crtanje, kad god mi je bilo dosadno ja sam nešto crtala. Tako sam radila kao dete, tako sam i nastavila do sad. Da se zabavljam crtajući.

Uzori iz sveta ilustracije?

Na moj rad je dosta uticala zbirka knjiga Poletarac, nastala kao skup časopisa koji je sedamdesetih godina izlazio, sa svim autorima, kako pisacima tako i ilustratorima. Dušan Petričić i Rastko Ćirić posebno u kombinaciji sa Dušanom Radovićem i Ljubivojem Ršumovićem zaslužni što ja želim i pokušavam da se izražavam škrabanjem i piskaranjem okolo. Poletarac je najboja knjiga i sva deca moraju da je imaju. Volim rad Ivice Stevanovića, Boba Živkovića, njega ne možeš ne voleti, stripovi, načini crtanja i teme, Mila Manare, Moebiusa...Ivan Bilibin, stari ruski illustrator, Johan Bauer stari švedski slikar i ilustrator,Brojgel takođe su me inspirisali...Matias Adolfso

Moj stil podseća na cirkus, i šećernu vunu, meke i svilene bombone sa vašara. Na liciderska srca, meke zeke, i stvari za devojčice

U pokušajima da se suprotstavimo neprijatelju, nastao je ogorman haos. Nije se znalo ko koga bije a ni napada. S obzirom na to da sama kuća ima vibracije u desno, oslonili smo se na to.

Da li se deci dopadaju tvoji radovi?

Deca vole moj rad, volim i ja njihov. Najviše volim da crtam sa decom, njihov mozak fenomenalno funkcioniše, način kako kapiraju stvari i kako ih prikazuju me oduševljava svaki put.

Vodila sam različite kreativne radionice. Kroz rad u Udruženju građana Ekološka disciplina gde sam zadužena za rukovođenje kreativnim timom, imala sam priliku da sarađujem sa različitim grupama dece, različitog socijalnog statusa i uzrasta. Izdvojila bih rad sa decom iz Doma za decu bez roditeljskog staranja ,, Jovan Jovanović Zmaj'' gde smo kroz nekoliko projekata, a i van njih držali radionice crtanja, pravljenja pinjate, hekljanja od kesa. Imala sam priliku da sarađujem sa grupom 484 i grupom Škart, gde sam provela divno vreme u Beloj Crkvi u Domu za decu i omladinu Vera Radivojević.

U vlasništvu porodice Drigulj - Vezmar

Koje mesto bi najviše volela da posetiš do sada nisi?

Nisam stigla ni da završim crteže sa gomile mesta u kojima sam bila, stoje u skicama čekaju svoj red. Mislim da se ne razlikujm mnogo od ostalih umetnika ali večita inspiracija svima su uvek bile azijske zemlje, Afrika i Južna Amerika. To su mesta sa velikim kulturnim nasleđem i jakom tradicijom. Sve je šareno, drugačije, produhovljeno, sva čula rade. Verujem da takva putovanja i posete zemljama utiču na čitav život, ne samo stvaranje.

Sve Anine radove možete pogledati ovde.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram