​Prednosti i mane kada si niska osoba

Članak je prvobitno objavljen na VICE Alps

Pomislili biste da bi 2015. godine bilo više nego uvredljivo da neko naziva niske ljude „patuljcima" ili „kepecima", zar ne? Pa, verujte mi, to se događa. Potpuno sam svestan da to ne čine iz zlobe, ali te reči definitivno ih ne čini podesnijima.

Za male ljude, penjanje uz stepenice može da postane ekstremni sport, moraš besprekorno da naciljaš da bi ubacio pismo u sanduče, a bankomati ne dolaze u obzir. Ovi faktori te nateraju da shvatiš koliko je visina bitna u svakodnevnom životu.

Ingvild Fišer to zna. Ona je jedna od 10 hiljada malih ljudi koji žive u Austriji. Takođe je i sekretarica grupe „Federalna organizacija malih ljudi i njihovih porodica", ili BKMF Austrija. Ono što sledi je priča iz Ingvildinog ugla.

Mnogi ljudi nisu svesni da su izrazi kao što su „kepec" i „patuljak" često uvredljivi. Obično su te reči naučili od svojih roditelja i koriste ih ne znajući da ne bi trebalo. Toliko puta sam ih čula, da sam prestala da brojim. Dešavalo se da me na ulici zaustave deca i kažu da sam Liliputanac, pripadnik mitskog naroda sićušnih ljudi iz „Guliverovih putovanja". Naravno da ne volim da me upoređuju sa likovima iz dečje knjige iz 1720. godine. Da li biste vi voleli? I ja sam ljudsko biće. Manje od vas, ali i dalje ljudsko biće. Ne, ne umem da letim, da postanem nevidljiva, ili nešto slično. Na nesreću, nemam magičnih moći.

Visoka sam metar i 35, i rođena sam sa stanjem poznatom kao ahondroplazija, koja je najčešći uzrok patuljastog rasta, od 640 mogućih. Ahondroplazija je genetski poremećaj koji izaziva prestanak rasta ruku i nogu, dok torzo nastavlja da raste. Zapravo, kada sedim, ne vidi se da sam niska. Ovaj „defekt" može da se uoči tokom trudnoće, i u Austriji je i dalje legalno abortirati takvo dete, sve do osmog i po meseca trudnoće. Ja mislim da je to bolesno.

_________________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Kraljevstvo malih ljudi

_________________________________________________________________________

Asocijacija za koju radim se tome žestoko opire. Nudimo i pomoć i savete roditeljima koji čekaju dete sa ahondroplazijom. Razumem da je teško čuti da će vaše dete odrasti takvo, ali kakve veze ima? Ima bezbrojnih primera malih ljudi koji žive jednako srećno kao i svi ostali, ako ne i srećnije.

Našu organizaciju čine ljudi svih veličina – normalni roditelji sa niskom decom, niski roditelji sa normalnom decom. Nema „zajedničke situacije", zaista. Uvek je drugačije. I znate šta? Svi su srećni.

Moj niski rast je uočen gotovo odmah po rođenju, i iako nije uvek bilo lako, imala sam sjajno detinjstvo. Odrasla sam na selu, pa pretpostavljam da sam bila prilično zaštićena. Sve je bilo dobro – igrala sam se sa lokalnom decom, provodila vreme s rođacima. Uobičajene stvari.

Nikada na svoju visinu nisam gledala kao na problem, dok nisam krenula u školu. Naravno, shvatala sam da sam drugačija, ali nisam imala predstavu da će ljudi misliti da sam toliko drugačija od njih. Tek kada su stalno počeli da komentarišu moju visinu, počela sam da primećujem da nešto nije u redu. Primećivala sam kako me ostala deca krišom gledaju.

Adolescencija je bila naporna. Stajala sam sa strane i gledala kako svi moji drugari počinju da stupaju u svoje prve veze. Bilo mi je veoma teško da nađem nekoga, zbog svoje visine. Na kraju sam uspela da nađem onog pravog – koji mi je kasnije postao muž. I on je visok metar i 35.

Neki članovi našeg udruženja su još niži od mene i mog muža. Ljudi ih pobrkaju sa decom, pomaze ih po glavi, i slično. Zamislite samo koliko je to snishodljivo. Biti odraslo ljudsko biće koje ostali odrasli tretiraju kao dete.

PROČITAJTE: Moj obračun sa jednim paunom kod Valjeva

Problem je što ljudi dozvoljavaju sebi da tvoja visina utiče na njihovu percepciju tebe kao ljudskog bića. Radno mesto je glavni primer. Sve tvoje kolege su sklone tome da podcenjuju tvoje sposobnosti zbog toga što nisi visok koliko i oni. Misle da nećeš obavljati posao jednako dobro kao oni. Zaposleni moraju da nauče da radimo jednako dobro kao i bilo koja visoka osoba, ako nam je radno mesto pristupačno. Ne morate da nas tretirate kao decu.

I svakodnevni život ume ponekad da bude problematičan. Stvarno banalne stvari mogu da postanu prepreka. Sve je napravljeno za ljude prosečne visine, tako da gomilu stvari ne možemo da dohvatimo. Uzmimo kolica u prodavnicama za primer. Meni je nemoguće da upravljam njima. Čak i kada mogu, potrebna mi je pomoć, i neko mora da mi dohvati artikle sa viših polica. Ponekad jednostavno nemaš više snage da moliš ljude za pomoć, pa ili ne kupiš artikal, ili se pentraš.

Kada već govorimo o penjanju, stepenice umeju da budu naporna avantura zbog kojih se zadišeš, bankomati su gnjavaža, što se nas tiče, poštanski sandučići bi mogli da budu visoki kao tornjevi, ali najgore od svega su dugmići u liftu. Taj koji je odlučio da ih postavi vertikalno je jednostavno zao čovek. Može li neko to da ispravi?

Nekada mi je bilo gotovo nemoguće da nađem odeću odgovarajuće veličine, a kada bih i našla neke komade, bili bi prekriveni slikama Mikija Mausa. Srećom, internet je to sredio.

Sa svojih 135 santimetara, ja sam jedna od viših malih osoba. Generalno, što ste niži, teže vam je. Znam ljude koji su visoki 80 santimetara, i ne mogu ni da zamislim na kakve sve oni poteškoće nailaze.

I dalje privlačim pažnju u javnosti. Ljudi zure, pokazuju prstom i šapuću. sada to mnogo lakše podnosim nego ranije – bilo je vremena kada nisam želela da izlazim napolje, iz straha da će me ismevati. Ovih dana, ignorišem zurenje – ja sam ono što jesam, i više ne osećam potrebu da se nekome pravdam. To sada primećujem samo zato što se moji prijatelji uznemire kada se to dogodi. Sada sam verovatno nesvesna toga.

Ljudima sličnim meni često nude stereotipske uloge u filmovima. Nekada traže simpatične male ljude, nekada one jezive. Retko kada nešto van ta dva stereotipa. Često nas zovu u udruženje i traže „likove patuljaka". To je veoma škakljiva tema, jer ljudi ne žele da budu eksploatisani, ali te uloge su prilično dobro plaćene.

Nekada sam se pitala zašto sam rođena ovakva – nisam mogla da shvatim zašto, ali danas sam zapravo zahvalna na tome. Pretpostavljam da mi je u tome pomogla vera u boga. Nadam se da će jednog dana društvo prestati da gleda na nas kao na nenormalne, i početi da pravi ustupke prema nama – barem kada je u pitanju dostupnost. Na kraju krajeva, i ja pripadam ovom stanovništvu, baš kao i svi drugi, i imam jednako mnogo potreba, osećanja i aspiracija kao i bilo koje ljudsko biće.

Ja nisam nekakvo stvorenje iz zemlje bajki – ja samo želim lift u kome mogu da dohvatim najviše dugme.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu