Reklame
Svaštara

Život sa najboljom drugaricom koja preti samoubistvom

Rekla je to u mojim kolima, parkiranim ispred njene kuće; gledala je tupo kroz šoferšajbnu u vrata od garaže.

pisao Catherine Pears
21 Maj 2015, 8:10am

Foto via Flickr korisnik David Rosen

Ne pamtim tačno kad sam čula da moja najbolja drugarica želi da se ubije. Rekla je to u mojim kolima, parkiranim ispred njene kuće; gledala je tupo kroz šoferšajbnu u vrata od garaže. Rekla je da umalo to nije uradila nedelju dana ranije. Kad sam to čula, samo sam je zasula beskorisnim rečima. Ponavljala sam „Ne smeš. Ne smeš. Ne smeš." Na kraju se okrenula ka meni sa suzama u očima.

Od te noći, pomislim na nju više puta svakog dana. Pitam se kad će me pozvati njena uplakana majka. Počnem da paničim ako par dana ne odgovara na poruke. Proveravam Instagram da vidim da nije nešto okačila. Tumblr takođe. Pogledam i da se nije slučajno vratila na Fejsbuk.

Sedam meseci posle te večeri na parkingu, javila mi se iz bolnice u koju je već sama odlazila zbog pomisli na samoubistvo. Rekla mi je da ju je majka ovog puta na prevaru poslala tamo. Između jecaja, zadihano mi je rekla da ne može više – kad joj mama bude umrla, sve je gotovo. Odgovorila sam da neću to da čujem. Rekla je da to odavno planira, da čak i njena mama to zna. Počela je da me nervira: „To nije normalno". Nisam bila sigurna da li to smem da kažem. Nisam znala da li treba da je smirujem i govorim joj kako je u redu da tako misli, ili da budem iskrena i kažem joj da nije u redu.

Foto via Flickr/ korisnik Delores

Kad sam je pitala šta misli o tome da napišem članak na ovu temu, nije mi odgovorila ceo dan. Mislila sam da će mi reći da ne pišem, ili još gore, da će se naljutiti zato što mi je nešto tako uopšte palo na pamet. Na kraju mi je rekla da je spremna da se sve otvoreno kaže. Počela je da iznosi detalje oko svoje bolesti, terapije, i misli koje su joj se godinama rojile kroz glavu.

Danas ima dijagnozu teškog depresivnog poremećaja. Svetska zdravstvena organizacija kaže da je depresija najčešći uzrok invaliditeta od svih psihičkih oboljenja.

Moguće je da takođe pati od bipolarnog i šizoafektivnog poremećaja, ali njih nije lako ustanoviti u njenim godinama – simptomi se često poklapaju sa uobičajenim mladalačkim strahovima. U proseku treba da prođe deset godina da bi se postavila dijagnoza i uspostavio tretman za bipolarni poremećaj. Do tada, sve je samo nagađanje.

Gledam je sa strane, pokušavam da je dosegnem kad god mogu, da je privučem na ovu stranu.

Vendi Parker, medicinska sestra specijalizovana na polju terapije za decu i adolescente, kaže da doktori obično eksperimentišu sa lekovima da bi ustanovili šta ima efekta pre nego što postave dijagnozu kao što je bipolarni poremećaj. „Ako je terapija prozak, gleda se koliko brzo počinje da deluje na pacijenta. Ako ne deluje, raspoloženje počne da skače iz depresivnog u manično veselje ili bes, pa doktori moraju da odrede novu dijagnozu ili novu terapiju."

Pre par godina, mojoj drugarici su prepisali 20 miligrama prozaka. To su prvo povećali na 40 mg, zatim na 60 mg, da bi onda dodali 250 mg stabilizatora raspoloženja po imenu serokvel. Više puta mi je rekla da lekovi ne pomažu. Prošlog decembra, odlučila je da sve zajedno prestane da uzima. Od tada je napustila koledž i preselila se na drugu stranu zemlje do daljnjeg. Kaže da ne zna šta je čeka za mesec dana, što me plaši. Uvek je u pokretu, stalno se seli i donosi krupne životne odluke. Ja je gledam sa strane, pokušavam da je dosegnem kad god mogu, da je privučem na ovu stranu.

Pre dve godine, dok smo obe živele u Njujorku, pozvala me je iz stana na Menhetnu. Naizmenično se kikotala i šaputala, pitala me da li se sećam patika koje vise sa vodova ispred njenog prozora. Kažem, sećam se. Ona pita „A šta ako tu ima kamera?" Tada sam pretpostavila da je varila pa je hvata paranoja, ali sećam se da nisam mogla da zaspim pošto smo završile razgovor. Mislila sam o njoj kako širom otvorenih očiju gleda kroz prozor u mrak.

Frustracija koju izaziva prijateljstvo sa osobom koja pati od psihičkog poremećaja obično i nema veze sa samom osobom. Frustrira me činjenica da se baš njoj ovo desilo. Frustrira me što joj lekovi ne pomažu, i što su joj jedina opcija na raspolaganju, što ne postoji bolje rešenje. Frustrira me činjenica da ne mogu nikako da joj pomognem.

„Mnogi ljudi žive dosta dobro sa bipolarnim poremećajem," kaže Parker. „Nauče kako da ga podnesu i kako da brinu o sebi. Ali za mlade ume da bude teško. Moraju nekako da prihvate da su OK na ličnom nivou, ali da im mozak radi užasne stvari koje otežavaju život."

Pitala sam Vendi Parker kako da pomognem svojoj drugarici. Savetovala je da pokušam da imam razumevanja; čak i ako ne mogu da je razumem, da bar pokušam, da će ona osetiti razliku. Kaže da, kad god me iznervira to što ona radi, pokušam da odvojim prijateljicu od poremećaja. „Nešto je do nje, ali nešto je do same bolesti."

Frustrira me što joj lekovi ne pomažu, i što su joj jedina opcija na raspolaganju.

Retko se dešava da je moja drugarica spremna da otvoreno priča o onome što joj prolazi kroz glavu, a ja onda ne znam šta da kažem. Pomene da je već napisala oproštajne poruke povodom samoubistva koje planira za period posle majčine smrti, a ja ne znam kako da se postavim; očajnički želim da nađem reči joj koje nešto znače, a plašim se da ću samo otežati stvari. Parker kaže da je najbolje da budem iskrena i otvorena.

„Prijatelj bi mogao da kaže da je život važan. 'Tvoj život je važan.' Ume da pomogne."

___________________________________________________

Pogledajte VICE film Šuma za samoubistva u Japanu

______________________________________________________

Ne smem da odustanem pre nego što ona to shvati. Ne žalim se ako danima ignoriše moje poruke. Ne žalim se ako krije svašta od mene i ne priča mi o svom životu. Pravim se da ne vidim da razgovaramo samo kad njoj to odgovara. Naš odnos je u potpunosti podređen njoj, a rekla bih da će tako biti sve dok ne bude ozdravila. Ne mislim da joj je naše prijateljstvo visoko na listi prioriteta, a ni ne treba da bude. Kad god osetim da me zapostavlja ili povređuje, automatski joj opraštam istog trenutka. To ću i ubuduće da radim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu