Radim u najpoznatijem ukletom baru u Americi

Radila sam u " Ernestini i Hejzel" 13 godina, nego šta. Ako nekad svratite, i dalje ću biti tu. Ja sam vam kao deo inventara. Počela sam ovde da radim krajem 2001. godine. Obožavam to mesto. Poreklom sam iz Memfisa, rođena sam i odrasla u njemu.

Da budem iskrena, dok sam na poslu, ne volim da pričam o ovom. Obuzme me neka jeza zato što imam osećaj da duhovi slušaju i da im ne ukazujem dužno poštovanje ili nešto slično. Ludo je, znam, ali ne znam kako to drugačije da objasnim.

Zgrada u kojoj je smešten bar "Ernestina i Hejzel" potiče s kraja 19. veka, kada je sagrađena kao crkva. Potom je bila apoteka i piljarnica, a zatim stari džez kafe i burdelj pre nego što je postala bar, tako da tu ima mnogo nemirnih duhova. Burdelj je bio na spratu. Ernestinin muž je bio vlasnik kluba, a tu su obično visili svi džez muzičari. Rej Čarls je odsedao na spratu, radio se heroinom i provodio se sa prostitutkama.

Ernestina i Hejzel, koje su bile sestre, doputovale su ovamo sredinom pedesetih, a potom je Rasel Džordž ponovo otvori mesto na Svetog Patrika 1993. godine. Hejzel je umrla 1995. godine, ali je Ernestina poživela do 1998. Ona i Rasel su postali dobri prijatelji. Ona mu je pričala sve i svašta o ovom mestu, i postali su gotovo nerazdvojni. Ali pošto smo radili tu, mi smo sve to iskusili iz prve ruke. Rasel, prethodni vlasnik, počinio je samoubistvo gore na spratu pre godinu dana. On je od ovog mesta stvorio što je ono danas.

Samo sam jednom bila u baru pre nego što sam u njemu počela da radim. Čak i pre nego što sam se tu zaposlila, mesto je bilo poznato po svojim slavnim hamburgerima. Pre toga sam prodavala hamburgere Raselu. Radila sam šest godina u mesari na pijaci i on mi je rekao da navratim ako mi treba posao. Nikad pre toga nisam radila kao konobarica — bila sam prestravljena sama samcijata u tako velikom, starom baru.

Ali ovde se sve vreme dešavaju čudne stvari. Dok sam bila sama, čula sam kako na spratu svira klavir. Čula sam šumove ljudi kako se muvaju okolo, pričaju tamo gore. Sve te sobe iz burdelja još su na spratu. Paranormalni tipovi non-stop dolaze, spavaju kod nas. Ovde ne možete da snimite fotografiju a da ne uhvatite bele krugove. Svuda su oko vas.

Čula sam priče — mada nisam sigurna da su istinite — kako su na spratu ubijene neke prostitutke. Prilično sam sigurna da su svi duhovi ovde žene. Nikad se pre nisam bavila tim stvarima i nisam verovala u to sve dok nisam počela ovde da radim. Ali uopšte ne sumnjam da u zgradi ima nečega.

__________________________________________________________________

Ako želite još priča o duhovima i crnoj magiji pogledajte naš dokumentarac "Vlaška magija" :

__________________________________________________________________

Osećam kao da me šta god da je ovde čuva zato što sam bila tu dugo, zato što poštujem mesto. Bio je jedan lik koji je tu radio 15 godina. Jednog dana se popeo na sprat i, kunem vam se životom, dotrčao dole, projurio kroz bar, izleteo na vrata i nije se zaustavio do svoje kuće. Do dana današnjeg se više nije popeo na sprat. Video je tamo nešto što ga je nasmrt preplašilo, druže. Nije umeo da objasni šta.

Čudne pojave sam uglavnom doživljavala na spratu, osim što u prizemlju džuboks ume da proradi sam od sebe i nasumično pusti neku pesmu — a to se dešava sve vreme, pitajte moje mušterije — sedimo tu tako i pričamo, a džuboks samo odjednom glasno proradi i pusti pesmu koja ima veze s onim o čemu smo pričali.

Stvarno je jezivo.

Moj kolega i ja smo pričali o Džejmsu Braunu na dan kad je ovaj umro. Odjednom je džuboks niotkuda počeo da trešti i pustio "I Feel Good".

Jednom drugom prilikom bio nam je tu stručnjak za paranormalne pojave i pričao o egzorcizmu sa Raselom, a odjednom je, kunem vam se, sama od sebe krenula stvar od Stonsa "Sympathy for the Devil". Mislim da sam se jedini put istinski uplašila u životu kad sam stajala pored džuboksa i imala osećaj kao da me je neko dodirnuo.

Ponekad kad snimite fotografiju možete videti lica u zidovima. Imala sam mušterije koje bi se penjale gore s raznim tehničkim pomagalima. Bila sam na spratu kad su sa sobom nosili baterijske lampe. Kad sam ušla, glasovi su počeli da govore: "Došla je Karen, došla je Karen", a lampe su počele da se pale i gase same od sebe. Tad sam ustala i izašla.

Svako malo čujete glasove. Ne možete da razaznate šta govore, ali čujete ljude kako pričaju. Svi su mislili da je čistač koji je kod nas radio godinama lud zato što je govorio da kad bi ušao u neke prostorije, glasovi bi govorili: "Evo opet ovoga". Ali nakon što sam ovde radila 13 godina, definitivno mu verujem.

Bilo je i slučajeva da su se ljudi sprdali s mestom. Jedne večeri — ovo je istinita priča — neki su ljudi sedeli u baru i podsmevali se duhovima, opanjkavali Ernestinu i Hejzel. Odjednom su svetla u prostoriji počela da se pojačavaju, prigušuju, pojačavaju, prigušuju sve dok unutra nije bljesnulo jarko kao sunčeva svetlost. Svi su se prestravili i pobegli.

Imala sam i svakojaka neobična iskustva s novcem. Jednom nam je nestala vreća s novcem — nismo mogli nigde da je nađemo, a tražili smo svuda. A onda, jednog petka, bukvalno pet godina kasnije, igrala sam bilijar s kolegom i bilo je mrtvo u baru. Izbacila sam belu kuglu sa stola i ona se otkotrljala pod kauč. Podigli smo kauč, a ispod njega je ležala vreća s novcem prekrivena paučinom i raznim smećem. Pozvala sam Rasela, a on je rekao: "Nemam pojma odakle se to tamo stvorilo." Sledeće subote jedan drugi kolega je igrao bilijar. Desila se ista stvar — izbacio je belu kuglu i ona je otišla ispod kauča. Podigli smo kauč i na istom mestu se nalazila vreća s novcem koja je nestala pre četiri ili pet godina.

Za malo veselije radno mesto pročitajte : Seks, droga, luksuz: Život potrčka u hotelu s pet zvezdica

Možda nećete želeti da čujete ovu poslednju priču, ali je istinita i to mi se desilo kad sam već znala da tu ima nečega.

Kao što rekoh, radila sam ovde dugo. Te 2007. godine ubijen je moj 24-godišnji sin. Čula sam na poslu da su ga upucali. Da skratim priču, tako sam saznala da Ernestina bdi nada mnom — bar mislim da je Ernestina. Kada sam se vratila na posao, sedela sam sama na kraju šanka i plakala. Rekla sam naglas: Bože, daj mi neki znak da mi je dete dobro.

Kad god bih se preplašila ovde, obratila bih se Ernestini. Znam da to zvuči nenormalno, ali ponekad ste tu sami i ume da bude malo jezivo. Rekla sam: Ernestina, molim te, daj mi neki znak da mi je dete dobro . Niotkuda je prema meni krenuo ptić iz jednog od separea. Pogledala sam dole, a ptičica je odšetala do gvozdene kapije koja je bila otvorena i izletela napolje. To je bio moj znak da mi je dete dobro; kad sam se obratila Ernestini, niotkuda se pojavila ptičica i odletela. Kako je to bilo čudno, druže. I baš tad, u bar je ušla niska žena koju nikad pre nisam videla u životu. Ušla je i rekla mi: "Hej, gospođo, jeste li dobro?" Ne znam odakle se stvorila, nikad je više nisam videla, ali počela sam da pričam s njom pomalo o svemu. I znate, ta gospođa je izašla iz mog bara, vratila se nekih sat vremena kasnije i kupila mi srebrnu ogrlicu sa medaljonom ptice.

Ne znam ni kako se zvala. Dala mi je tu ogrlicu, zagrlila me i otišla. Nikad je više nisam videla. Zar nema nečega u tome? Da se vratila sa ogrlicom sa pticom, tek tako? Istinita priča, ne lažem vas — ne lažem vas ni za šta. Rasel mi je rekao: Karen, Ernestina pazi na tebe, čoveče.

Nikad se više nisam plašila ovde od tada. I dalje bih čula svašta, ali ne bih se na to obazirala. Volim ovo mesto. Ono mi je kao dom. Upoznala sam toliko dobrih ljudi, toliko mi se toga dobrog desilo ovde. Nekim ljudima je baš neprijatno i prestrave se, ali meni se to više ne dešava.

Karen Braunli je konobarica i upravnica bara "Ernestina i Hejzel" u Memfisu, u Tenesiju.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na MUNCHIES 31. oktobra 2014. godine.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu