Noćne avanture u dežurnoj pošti u Beogradu

Bio je poslednji dan konkursa gradskog Sekretarijata za kulturu, dakle, prilike da gomila umetnika bar jednokratno prione na državnu sisu. Po starom, dobrom kampanjskom običaj, da sve što možeš ostaviš za sutra, obrasce smo popunjavale u poslednjem trenu.

Sve rubrike su bile pune, kad – nismo videle ovo i ono, i stvar se otegla do zatvaranja pošta, a projekte treba dostaviti lično, ili putem poštanskih usluga, do određenog datuma. Srećom, pa poslovnica u Takovskoj radi kao dragstor, 0-24, otkrila mi je važan fakat drugarica Jelica.

Skoknusmo tamo skroz rasterećene, ali se red u Glavnoj pošti otegao sve do ulaznih vrata. Bilo je mnogih sa velikim belim koveratama, što je ukazivalo na zabrinjavajuću činjenicu da se radi o sapatnicima po više osnova. Prozborismo koju sa konkurencijom, pa nam neko reče da je na lanjskom konkursu Ministarstva gužva bila daleko veća. Bar sto njih nije stiglo do ponoći, nakon višečasovnog čekićanja. Mogla sam da samo ih zamislim, smorene i oklembešenih noseva. Ubijene finansijske nade, nakon ne baš malih napora.

Obezbeđenje Pošte je puštalo u prijemnu salu grupicu po grupicu čekača, da se ne pravi psihološki pritisak na sirote radnike na samo dva šaltera. Pomislih da je ovo vanredna situacija, ali nam je dokoni redar – dokon jer niko nije pravio haos, već u dostojanstvenom miru odavao počast specijalnim poštanskim uslugama – objasnio da je "ovako maltene svako veče."

Da je drugačije, da se neko kurcobeca, ili ne-daj-bože radi radnje protivne zakonu, redar mi morao da potegne pištolj, koji sada pitomo visi o njegovom struku. Srećom pa svi stoje poslušno, kao stado gospodnje.

Šta dovodi sve te silne ljude u zao čas u poštu, a ne u redovno radno vreme? Odlučila sam da istražim. Na svoje iznenađenje, dobila sam salatu od pouka, pošalica, informacija i kritika, sa besplatnim prelivom lakog udvaranja.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Vlaška magija:

___________________________________________________________________________

Red je bio isti, ako ne i veći kao narečenog dana. Umesto velikih, belih koverata, ljudi su mahom držali uplatnice. Neko za struju, neko za druge komunalije, a jedan za kaznu za nepropisno parkiranje. Sutrašnji datum na priznanici nosio bi značajno povećanje "penala", stoga ovaj nije bio mrgud, već dobro raspoložen.

- 'Oću da izađem na televizoru - ponovio je poznati TV-citat radnika Gradske čistoće, kad je čuo da pišem za VICE.

- Šta će to da znači kad se VICE bavi ovako benignim temama - dobacio je drugi, aludirajući na erotske sadržaje.

- Možemo i u to da zađemo - predložila sam da još malo raskravim atmosferu, na šta se redovni čitalac snebivljivo nasmešio. I odbio ponudu.

- Sad će da iznesu meze, to uvek rade za praznike - dodao je onaj što bi da izađe na televizoru.

Svi se zakikotaše, a onda opet potonuše u svoje misli, koje se uvek neobuzdano roje u ovakvim prilikama.

- Zašto niste kod kuće, da i vi niste, kao i mi – mazohista - još je upitao nepropisno parkirani vozač, pre no što je zamakao iza staklenih vrata mnoštvom ljudi ugrejane šalter–sobe. Na korak bliže cilju, umanjenoj svoti novca za slučajnu grešku, a svaka se, pa i najmanja, plaća, i po narodnoj izreci.

Izgleda da jesam sebemučiteljka, govorile su mi gumene čizme koje ne propuštaju kišu, ali skupljaju hladnoću. Ali, šta bih inače radila u petak uveče? Super mi je ovde, sa svojim narodom.

Istina, znatan deo te narodne mase pripada znatno višoj klasi, sa platom od dve - tri hiljade evra – advokatima. To za plate nije sasvim uobičajeno, ali je pravilo u nekim kancelarijama, saznadoh od jednog iz navedene branše. Oni tu čekaju s valjanim razlogom, treba zaslužiti te paruštine, koje i nisu neke kad se poveća potrošački apetit. Kad oko zapne za bolja kola, firmiranu garderobu, tehnološka sokoćala i druge blagodati klasnih razlika.

Njima, advokatima, često se dešava da se zadube u neki predmet i do probijanja se približe roku za administrativne obaveze - žalbe, protivtužbe i druge "pravne lekove". Njima ova redina nije ništa, kad uporede s vremenom kad su morali da jure na granice Srbije, u tada jedine dežurne PTT ustanove. Eto, ipak su nešto donele demokratske promene.

Pojedini dolaze da podignu novac, što je još jedan znak napretka.

- Zašto ne koristite elektronski način - pitam, da zapodenem i ovu vrstu razgovora.

- Zar to u Srbiji postoji? Je l' su to prave ili virtuelne pare? - šalom iz muke odgovara ovaj, ipak srećnik što ima šta da podigne. Još jedan takav kaže da će pravo odavde u kazino, da "zavrti" iznenadni priliv na računu.

Taj se predstavlja kao "Robin Hud", jer krade od bogatih i daje sirotinji. U zasedi čeka prevarante što su nekog orobili za koje milionče, pa hrle da deo "negde zakopaju". Oteto oduzme, a onda deo plena uplati u dobrotvorne svrhe. Prvo ne radi ovde, već "preko", prema starom, dobrom lopovskom kodeksu, dok drugi,"humanitarni" deo priče završava u domovini, ispoveda se ovaj bez zadrške.

Dosadu dugog čekanja jedan skraćuje pitanjem da li imam dece. On ih nema, ni nakon 17 godina braka. Koliko je njemu poznato, nema ih ni iz "švalerskih veza", premda njih ima na pretek.

- Ni tebi ne bi' oprostio - šeretski se smeši ovaj balkanski pastuv. Ne znam da li da se uvredim, ili prihvatim kao kompliment, pa se tupavo kezim, ne bih da izazovem incident. Da ne radi "puca" ili pendrek.

Ko o čemu, baba o uštipcima, a ja o mokrenju. Iznenada me spopada nagon, to je do gumenih čizama.

- Šta te boli uvo, uđi ovde i zatvori vrata - predlaže mi "švaler", pokazujući na telefonske kabine ispred ulaza. Premda je ovo jedino realno rešenje, ipak nije dotle došlo. Iako znam da ne bih bila prva koja je iskoristila i te mogućnosti Pošte u Takovskoj, svedoče skoreni tragovi.

U drugoj kabini je neka baba, natovarena silnim kesama. Deo vremena je provela u redu, a sad, kao, telefonira. Slutim da je ovde da se zgreje, da ona baš nema drugi razlog za noćno bdenje u jedinoj dežurnoj poštanskoj ispostavi. Domovi zdravlja su zatvoreni, a do "hotela 'Dvojka'" (tramvaja kojim se voze beskućnici), ima, vala, da tabana. Možda i grešim, možda je danju stvarno skolana nekim važnim dužnostima.

U Poštu i dalje pristiže gomila, uhće i ufće na neočekivanu dužinu reda. Neki se odmah okreću, njima očito nije hića, drugi ostaju i čekaju, čekaju, čekaju… Nagrada je srećni osmeh kad se obaveze ratosiljaju. Neki javljaju mobilnim da će da zakasne na autobus, a prvi sledeći imaju u 22,10. Za onaj kasniji, valjda neće biti potrebe.

- Ja sam Ti-bi - kaže čovek sa kapom duboko namaknutom preko čela. To mu je porodično zvanje, jer ga kod kuće stalno prozivaju "ti bi trebalo da platiš struju", ti bi trebalo da ovo prevezeš", "ti bi trebalo da ono završiš…" Inače je "slobodan čovek", privatni preduzetnik, svima potreban zanatlija. U neradne sate pliva po bazenima (četiri puta nedeljno), i "nema mesta na Jadranu gde nije zaronio."

- Je l' znaš ti kakva je razlika između zakonodavne i izvršne vlasti - propituje me ozbiljno.

Prva kroji zakone, a druga ih sprovodi, odgovaram đački. Ti- bi nije zadovoljan, vidi da nisam promislila, pa dugim traktatom razjašnjava kako je "ovo što nam se desilo – presvučeni komunizam". Što više priča, sve belje piljim u njega, ali jedno razumem da smo mi, novinari, u vazalnom položaju. Ako ne napišemo ono što uredniku godi, sledi nam otkaz, uveren je.

U sve te silne godine "punjenja državnog budžeta" , nikad nije ušao u kafanu, premda se baš tu "završavaju pravi poslovi". Rakija ("inače - turska reč"), glavni je neprijatelj Srba. Iskustvom je došao i do zaključka da je on "Vučiću poslodavac", budući da funkcioneri primaju plate iz kase od poreza. A Vučić "misli da je važan kao Tito, iako je njegova funkcija tek treća po važnosti u državi". Što više o tome govori, meni se više spava. Ja menjam kanal kad su na TV-u politički prilozi, ali ovde trpim iz pristojnosti.

Srećom, pa i on odlazi u povlašćeni deo reda, ali razgovor nastavlja po izlasku. Da li sam nekad čitala Istarhova, Udarac ruskih bogova?

Nisam. E, pa on lepo objašnjava uzroke sveopšte ludnice. Kad ga izguglam, pa knjigu stavim na desktop, čitaću je više puta, sigura. Prvi put će me šokirati, drugi otrezniti, treći osvestiti, a četvrti spremiti za promene.

- Sve što si naučila u tom komunizmu, zaboravi, u prirodi ostaju samo najsebičniji - dobronamerno me poučava, podučava i istovremeno sahranjuje. Nisam ni spremna ni voljna da na to pristanem.

- Budi sebična, sa ogromnim osmehom - njegova je poruka u znak poslednjeg pozdrava.

Želim što pre da izađem iz Pošte, nisam nikom dužna, ne marim za povlastice blagovremenog plaćanja računa, rano ustajem i dan je moje vreme. A ovi što i dalje ulaze su sve usukaniji, a oni što izlaze, manje nasmejani. Biće da nisu sebični, da su "presvučeni komunisti".

Gužva se stišava tek oko 23 sata, kad ponovo obilazim teren (u međuvremenu sam se snašla za malu nuždu). Žurim na prevoz, i onda na stanici čekam još nekih 15 minuta.

Trpen-spasen, rekli bi naši stari i mudri, što se najbolje uči u redovima. A njih je Srbija vazda bila puna, pa iskoristite svoju priliku za šokiranje, otržnjenje, osvešćivanje i spremnost za promene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu