Život u kombiju je novi američki san

Kris Trenšel i Tamara Mari su mislili da im je život savršen. Oboje su imali uspešne karijere – Trenšel je bio analitičar budžeta za grad San Francisko, Marijeva je bila potpredsednica jedne kompanije za odnose s javnošću. Venčali su se i kupili luksuzan stan. Trošli su pare na kul mestima u trendu. Postojao je samo jedan problem: „Najkraće rećeno", kaže mi Marijeva, „bili smo mrtvi iznutra".

Da bi se izdržavali, živeli su načinom života po kojem je posao na prvom mestu, a onda sledi sve ostalo. Nakon previše večeri provedenih kod kuće, jedući smrznutu picu i gledajući Netfliks, na pamet im je palo pitanje: Šta mi ovo radimo?

„U principu smo se osećali kao da traćimo svoju mladost", objašnjava Marijeva. „Putovanja, upoznavanje novih kultura i ljudi, smislena iskustva – to je ono što je nama važno". Zbog toga su uštedeli pare, dali otkaze i upustili se u avanturu. Nakon što su godinu dana putovali po Latinskoj Americi, kupili su crvenu „kiu sedona" karavan i adaptirali je u kamp kućicu. Sada oboje rade na daljinu – Marijeva radi kao samostalni stručnjak u komunikacijama, a Trenšel vodi i promoviše trgovačke sajtove – dok putuju po Severnoj Americi i fokusiraju se na stvari koje ih čine najsrećnijima.

Dok su život na točkovima – u kombijima, kolima ili kućama na točkovima – tokom šezdesetih popularizovali hipici slobodnog duha, sada ga ponovo oživljavaju milenijumci. Neki, kao što je Rejčel Budžalski, koja je se smucala po Kaliforniji živeći u svojoj „koroli" i vodi blog za mlade ljude neopterećene trajnim prebivalištem, to čak nazivaju i „novim američkim snom".

„Mislim da je život na točkovima danas postao popularan zbog svoje praktičnosti i draži avanture", kaže Zak Frost, dvadesetsedmogodišnjak koji je ranije živeo na točkovima. „Mnogi ljudi mojih godina se dave u studentskim zajmovima, ne mogu da nađu posao, a ne bi baš voleli da žive sa roditeljima. Život u kombiju je uzbudljiv, pruža mobilnost i ne košta strašno mnogo". A pored toga, kaže on, „Biti u mogućnosti da živiš i radiš na daljinu skoro u čitavom svetu čini život na točkovima veoma privlačnim".

Izgledi za veću mobilnost i više slobodnog vremena su naterali Toma Seneta, dvedesetsedmogodišnjeg programera igrica da batali svoj posao i živi u kombiju. Dobro je zarađivao kao menadžer proizvoda za jednu digitalnu agenciju koja pravi aplikacije za mobilne, ali jednostavno nije bio srećan.

„Umorio sam se od toga da se lišavam trenutne sreće zarad dugoročnih ciljeva kojima ili nisam bio dovoljno posvećen, ili nisam mislio da ću ih ostvariti", objašnjava Senet. „Mrzeo sam da idem na posao, pa sam dao otkaz".

Dobio je otkazni rok od dve nedelje, na Kregslistu kupio prepravljeni „dodž ram", i otišao iz svog stana u Džersi Sitiju. Sada sam pravi video igre – uključujući i onu inspirisanu sopstvenim iskustvom, koja se zoveMrzi svoj posao. „Još uvek je rano za zaključke, ali za sada nisam zažalio. Konačno najviše vremena posvećujem pravljenju igrica".

Život na točkovima nije uvek glamurozan: Ima mnogo priča o kupovini buradi sa vodom da bi se u njih mokrilo, o tuširanju u teretanama i rekreacionim centrima, i o uobičajenim svakodnevnim problemima sa održavanjem higijene. Osim toga, bez strukture posla i trajne lokacije, život na točkovima ume da bude i dosadan. A ne bira svako da živi u svom vozilu zbog romantičnog obećanja slobodnijeg, avanturističkijeg načina života.

2005. godine, Kristina On je kupila stan u Glendejlu, Kalifornija, gde je radila kao reditelj animacije i pokretne grafike. Strasno je volela svoj posao, ali je radila 40 sati nedeljno, samo da bi plaćala troškove stana, investicije zbog koje je veoma brzo zažalila. Nekoliko godina kasnije, kada je njenom ocu dijagnostikovana demencija, znala je da mora da se preseli na sever Kalifornije, gde je on živeo – ali oklevala je da promeni način života na koji je navikla.

„Nisam želela da iznajmim stan u blizini, nisam želela da se vratim kod roditelja, i nisam želela da prodam svoj stan, jer mu je u to doba vrednost opala na 60 posto od onoga koliko sam ga ja platila", kaže mi Onova. Tako je donela odluku da iznajmi svoj stan i da se preseli u kombi „ševi ekspres" iz 2004, što joj je omogućilo da nastavi da plaća hipoteku i da živi bliže svojima. „Kao dodatni bonus, otarasila sam se računa za struju, gas i čišćenja tri kupatila".

Uredila je kombi,, dodavši krevet i tekuću vodu u cisterni koju je instalirala, sistem za filtriranje i pumpu, i gotovo neograničen izvor električne energije, preko solarnih panela. Uprkos prvobitnom oklevanju, na kraju je zavolela život na točkovima. „Mislim da sam se delom odlučila da živim u kombiju i zbog toga što mi ovako nije bitno da li ću izgubiti posao, da li će doći do kraha berze ili tržišta nekretnina – ja ću uvek imati gde da živim", kaže Onova. „Još bolje, mogu da živim gde god poželim".

Većina milenijumaca koja živi na točkovima su doneli odluku da žive skromno i u pokretu zbog averzije prema kulturi rada. Adam, dvadesetsedmogodišnji inženjer (nije želeo da mu navedemo prezime iz poslovnih razloga), rekao mi je da se preseljenjem u kombi potpuno resetovao. „Potpuno samostalno sam odlučio da od inženjera mehanike sa sopstvenom kancelarijom, koji je svaki dan dolazio na posao u odelu sa kravatom, postanem beskućnik u kolima", kaže mi on.

Adam se tušira i pere zube u teretani, brije se u javnim toaletima, parkira se ispred radnji koje rade non-stop, u slučaju da mu tokom noći zatreba kupatilo, i nosi potrošne posude i kofe za retke hitne slučajeve. Lakše je boraviti u urbanim sredinama i u toplijim krajevima, i obično nalazi privremene poslove na turističkim lokacijama, ili pere sudove po restoranima. Ako si posvećen takvom načinu života, kaže on, nije teško organizovati se.

On na to gleda ovako: ako radiš osam sati dnevno i sat vremena provedeš u prevozu, pola svog života provodiš na poslu i u odlasku i povratku sa njega. I ako ne voliš svoj posao, na taj način traćiš polovinu svog života.

„Zašto se, zaboga, zadovoljavamo time da budemo srećni samo polovinu vremena?", kaže on. „Nema tih para zbog kojih bih bacio pola života".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu