Moj pakao iz zatvorske bolnice u CZ-u

Sećate se ortaka koji je osuđen na tri godine zbog vutre i njegovog odlaska na odsluženje kazne koju je opisao u pismu iz zatvora, a mi smo ga objavili u ovom tekstu.

A pošto nesreća nikada ne ide sama, sada je zaglavio i u zatvorskoj bolnici, a svoja iskustva višenedeljnog boravka tamo je opisao u drugom pismu koje je pred vama. Kao što ćete videti, zatvorska bolnica je upravo onakva kakvom je zamišljate.

Izdržavanje zatvorske kazne je samo po sebi jedna velika gnjavaža, a ta gnjavaža se do neviđenih razmera uvećava kad se ispostavi da na robiji imaš i zdravstvenih problema. O, da, ako nešto ne želiš u životu, ne želiš da završiš u zatvorskog bolnici.

A meni se baš to dogodilo. Po izlasku iz prijemnog, raspoređen sam na poluotvoreno odeljenje, a to je kao kul. No, ubrzo po odlasku tamo, zahvaljujući činjenici da sam bio u obavezi da se svakodnevno brijem, uočio sam da mi na vratu raste nešto što nije brada. Prijavio sam se za lekarski pregled, a nekoliko dana kasnije sam i odveden kod zatvorskog lekara, to jest, lekarke. Nakon pregleda, rekla mi je da joj to što se nalazi na mom vratu liči na tumor i da će me poslati na dalje analize. Danima sam se pravio da je sve kul, sve do momenta dok mi dežurni komandir nije rekao: „ E, sutra ideš na neko snimanje". To je bilo vrlo zvanično, a nezvanično mi je nabacio nešto tipa: „Ponesi ti bolje stvari za nekoliko dana. Retko kad je neko otišao samo na snimanje i vratio se u istom danu". To me nije nimalo umirilo, ali poslušao sam ga, i ispostavilo se da je bio u pravu.

Ubacio sam u torbu nekoliko pari čarapa, gaće, knjigu i epizoda od 49 dana u Specijalnoj zatvorskoj bolnici (SZB) u Beogradu je počela.

Prvo su me strpali u maricu. U boksu je bilo mračno, ali je ipak dopiralo dovoljno svetla, pa sam mogao da vidim da nisam sam na putovanju. Nikad ne vode samo jednog, uvek se čeka da se barem nekoliko robova razboli toliko da jednostavno moraju da budu prebačeni u SZB. Tako je bilo i u mom slučaju, plus su nekog baju vodili u Palatu pravde na suđenje. Ono, svi o istom trošku, da se uštedi malo goriva.

Specijalna zatvorska bolnica, kako se ispostavilo, nije nikakva posebna bolnička zgrada. Radi se zapravo o četvrtom spratu famoznog Centralnog zatvora.

Kada smo stigli, ponovo sam prošao kroz čitavu proceduru „upisivanja", sa sve pretresima i slikanjem.

Raspoređen sam na „interno" odeljenje, rešetku su otključali i ja sam napravio prvi u 113 koraka dugačkom hodniku. Vrata iza mene su zaključali, a grupa kolega robijaša bolesnika krenula mi je u susret. Gomila lažnih osmeha praćenih nekom čudnom predusretljivošću bili su prvo na šta sam tamo naišao. Nekako su svi napadno želeli da mi pomognu oko prtljaga i da me sprovedu do sobe. Sobu ti tamo biraju robovi, a ne murija. Ubrzo mi je postao jasan razlog te prvobitne ljubaznosti. Na pola hodnika su shvatili da sam nepušač i da od mene neće izvući pljuge, pa su se osmesi pretvorili u prava iskrena ispijena lica.

Nikada ni pre ni posle tog dana nisam video ljude koji toliko očajnički žele pljugu.

Jedan mi je bezvoljno pokazao vrata sobe, ušao sam i smestio se u jedan od dva slobodna kreveta. U ostalim su bili, za razliku od ekipe sa hodnika, očigledno bolesni ljudi. Ono, bolnička atmosfera, smrad, štroka, kuknjava. Na prozorima rešetke , a kroz prozor pogled na oronuli sivi CZ i plavi pravougaonik neba.

Raspakovao sam se, legao na krevet sa najlonskim dušekom i tada me je sve stiglo. Dijagnostika je izgledala ovako: dvadesetak dana me niko apsolutno nije ozbiljnije pogledao, tačnije, jedini kontakt sa lekarima imao sam prvog dana, prilikom upisa. Nakon toga sam ih povremeno viđao dok su obilazili druge osuđene bolesnike, to jest, bolesne osuđenike.

Ali, ne mogu reći da smo baš komunicirali. Voleo bih da te dane čekanja na detaljan lekarski pregled mogu da nazovem običnim robijanjem, ali ne mogu. Pokušavao sam da uspostavim neki sistem, da uhvatim neku rutinu, ali nije išlo. Nije išlo jer nas je noću budio cimer koji, eto, ustane iz kreveta da bi obavio nuždu, ali se na putu do klonje zaboravi, usere, pa pokuša da legne u tuđ, umesto u svoj krevet.

Pokušaje da ono što propustim noću nadoknadim danju rasturala je ekipa narkomana lopova koja je ordinirala hodnikom i sobama. Nisam im ja bio meta, ali nakon onog što sam video, nisam baš mogao lagodno da se osećam. U uglu sobe u morfijumskom snu bio je matorac teško oboleo od leukemije. U taj „san" on zapadne kad mu lekari zalepe na kožu nešto što se zove morfijumski flaster, tako nekako. E, verovali ili ne, postoje ljudi koji su u stanju da mu to maznu i prilepe na sebe, da se malo dorade, da pojačaju svoju redovnu terapiju.

Sve je nekako bilo grozno i luđe od obične robije. Nas par „funkcionalnih" smo se vremenom išlifovali i naučili kako da sjebanom navodnom ratnom zločincu menjamo usrane pelene, kako da se ne štrecamo kad u sred noći počne da izdaje naređenja i prevrće stolice kojima smo pregradili sobu kako nam usran ne bi ušao u krevet.

Takođe, kad znaš da imaš tumor, a ne znaš o kakvom se tačno radi i pritom si zatvoren, malčice si osetljiviji nego inače. U takvoj situaciji te jako potrese kad ti u posetu iz drugog grada dođe devojka, ali je ne puste zbog birokratske greške koju su oni napravili. Izlasci na jednočasovnu šetnju sa psihički obolelim osuđenicima se mogu smatrati i svojevrsnom avanturom, specifičnim iskustvom.

Nemamo baš svakog dana priliku da gledamo kako nesretnici žutih prstiju u plikovima po kantama za smeće sakupljaju tuđe opuške od cigareta kako bi skupili dovoljno duvana za pljugu, niti da odradimo makar small talk sa likovima čija su dela javnosti poznata sa naslovnih strana senzacionalističkih novina, zar ne? Gornji spratovi CZ-a su jedan veliki košmar.

No, čovek se na sve vremenom privikne. Relativno brzo, desetak dana po dolasku sam promenio sobu. Surovo, ne baš fer, ali bilo je kako je bilo. Baš sjebane đankije i ove jako bolesne starije likove poslali smo na jednu stranu hodnika, a mi relativno mlađi i funkcionalniji držali smo se na drugoj strani, u dve sobe. Nije bilo baš drugarski, ali napravili smo sve tako da nama bude bolje. I bilo je. Redovno smo radili redarstva, sobu održavali čistom, klonju takođe, niko nije kenjao u gaće niti pokušavao da legne u tuđ krevet. Imali smo TV, rešo za kafu. Ma idila. Banja robija.

A onda je na red došlo i lečenje. Prozvali su me jednog jutra, dvadesetak dana po dolasku. Izveli su me iz hodnika, pretresli, vezali lisicama i strpali u maricu. Narednih nekoliko dana proveo sam uglavnom sa Smith and Wesson lisicama na rukama na relaciji CZ - KBC - CZ – Stomatološki fakultet – CZ. Naime, svi pregledi su vršeni u civilnim bolnicama, a mene, opasnog dilera gandžom, sprovodili su filmski. Marica se u rikverc parkira na ulaz u neku od pomenutih zdravstvenih ustanova, jedan komandir ide ispred tebe i krči put kroz čekaonicu, a drugi te vezanog drži za nadlakticu i sprovodi do ordinacije.

A ja kao debil, kez na licu. Sve mi istovremeno i smešno i strašno. Kao da gledam film i u filmu gledam sebe. Lekari i lekarke su u više navrata bili carevi i od murije su tražili da me odvežu, makar dok se nalazim u njihovoj ordinaciji. Tipa: "Dok je kod mene odvežite ga, ja ne znam da lečim vezane ljude."

Onda se ovi smore, otključaju me, jedan stane na vrata, drugi na prozor, zauzmu borbeni stav, a doktorka me pregleda. Mislim nisu te lisice nikakav poseban problem, ali to što ih lekar natera da me odvežu, ja doživim kao mali trijumf, a ti mali trijumfi nad murijom ti znače kad si osuđenik.

Ispostavilo se da imam tumor nervnog porekla na vratu, švanom se zove, i da je operacija neophodna. Frka! Javljaj svima, obavesti ih da spreče paniku, iskuliraj sam sebe, ostani jak, drži se. Huh. To su otprilike bile misli kojima sam tih dana bio prebukiran. Pet dana nakon prvog pakovanja u maricu odvezli su me na operaciju na Stomatološki fakultet, Odeljenje maksilofacijalne hirurgije. Za promenu, ovog puta lisice nisu bile na rukama, nego na nogama. Ladno, imaju i broj veće kljuse, zakače ti jedan kraj za nogu, a drugi za krevet. Šou, baš kao na filmu.

Sama činjenica da ovo pišem ide u prilog tvrdnji da je operacija prošla dobro. Iz totalne anestezije sam se probudio potpuno zamotane glave i vrata. Takođe, iz vrata mi je virilo crevo za drenažu rane, a dežurni komadir mi je saopštio da imam 19 šavova i da će me uskoro sanitetskim vozilom vratiti u CZ. Tako se i dogodilo, osim što se kolega zeznuo pa umesto sanitetskog kombija doterao maricu po mene. Pristao sam i na taj vid transporta, jednostavno nisam imao snage da se bunim. Ovog puta me čak nisu ni vezali i pustili su me da ležim na klupi iza njih, nisu me strpaju u boks — juhu!

Postoperativni period je bio gnjavaža. Sam sam sebi pravio gnezdo i ležaj od odeće i ćebadi jer jastuk nisam imao. Kolege cimeri su mi kuvali čajeve i koliko toliko me pazili i eto, dočekao sam dan da me vrate u Sremsku Mitrovicu, da živ i valjda opet zdrav odrobijam ostatak kazne.

Ispostavilo se da je tumor švanom vrlo redak, benigni, ali žešće nezgodan, između ostalog, i zbog toga što je dodirivao venu na vratu, te je operacija bila nužna.

Opravili su me, nema šta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu