Reklame
Kultura

NME: Kako je jedan muzički časopis nezavisnu scenu pretvorio u mejnstrim

Bivši novinar NME-a Čarls Šar Marej jednom prilikom je opisao misiju NME-a na sledeći način: "razvejati par iluzija, baciti neke dinosaure na roštilj, izaći u svet, pronaći budućnost i, kad je nađemo – nahvaliti je do neba."

pisao Ryan Bassil
14 Novembar 2015, 9:17am

Otvorite 22. stranicu prošlonedeljnog NME-a i naći ćete članak koji odgovara na "velika pitanja" o bendu The Libertines. Za one koji su poslednje decenije redovno pratili ovaj časopis, tekst je rutinski – ponovo otkrivamo koliko su nasilan odnos imali Pit i Karl, saznajemo za Pitovu želju da piše nove pesme, a tu je i obavezna napomena kako ponovo plovi "dobri brod Albion". Ništa neobično. Na pravo iznenađenje naletećete tek kad prelistate ceo broj i stignete do manje očekivanih rubrika – recenzije knjige koja slavi 30. godišnjicu filmova iz trilogije Povratak u budućnost (naslov recenzije: Knjigom u budućnost) ili nedeljnog "predmeta želje": par mačića, aplikacije za ajfon i dve različite marke zimskih kaputa.

Bivši novinar NME-a Čarls Šar Marej jednom prilikom je opisao misiju NME-a na sledeći način: "razvejati par iluzija, baciti neke dinosaure na roštilj, izaći u svet, pronaći budućnost i, kad je nađemo – nahvaliti je do neba." Čovek je mislio, konkretno, na nadležnosti časopisa tokom njegovog rada na njemu sedamdesetih. U ono vreme, politički angažovani novinari kao što su bili Marej, Nik Kent i Džuli Berčil vukli su čitaoce za sobom u mračne prostore iza bine i na pijanke prepune narkotika u hotelima sa četiri zvezdice sa Stonsima, velikanima pank scene i Cepelinima. Rezultat svega toga bilo je da se ovaj rok časopis, koji vam je ostavljao tragove štampe na prstima, prodavao u tiražu od oko 300.000 primeraka – što je u to vreme bila rekordna cifra za ovu instituciju.

Pročitajte i: FHM je pre 20 godina napisao vodič za internet koji je presmešan

Od tadašnjih vremena, na koja mnogi gledaju kao na zlatno doba časopisa, NME je redovno pružao ono što je Pet Long, bivši novinar NME-a i autor knjige koja beleži istorijat ovog nedeljnika, nazvao "vitalnom slamkom spasa za smorene i nezadovoljne širom sveta" – izjava posebno tačna za one koji su NME čitali u vreme kad su u njihovom provincijskom mestašcu internet veza ili rok bend bili egzotična pojava, kilometrima daleko od genijalnih umetnika o kojima se pisalo na stranicama lista. Časopis je delovao jedinstveno upravo zbog tog neograničenog pristupa zvezdama, obilja fotografija i informacija; verovatno je to i razlog zašto je toliko novinara i ljubitelja muzike i dalje opsednuto njim.

Bilo da se radi o ključnoj ulozi koju je časopis odigrao u vreme panka sedamdesetih, njegovoj vezi sa Mančesterom krajem osamdesetih ili veličanjem Nove rok revolucije početkom dvehiljaditih, NME je često služio kao izvidnica mladalačke kulture – on nije samo pokrivao scenu, već ju je svojatao, omogućujući da se na njegovim stranicama razmahne čitava plejada raznoraznih likova. Zbog toga su, uprkos konstantnom padu prodaje svake godine i rekordno niskom tiražu od 14.000 primeraka prošle godine, mnogi polagali velike nade u mogućnost ponovnog pokretanja besplatnog NME-a – zamisao je bila da se časopis deli širom zemlje u tiražu koji može da se meri sa vrhuncem od preko četvrt miliona primeraka iz sedamdesetih .

Besplatni NME pokrenut je pre mesec dana i prva četiri broja imala su naslovne strane sa širokim dijapazonom zvezda: dve monolitne pop umetnice, Rijana i Tejlor Svift, glumac Robert Patinson i radijski di-džej Kris Mojls. Možda s izuzetkom Mojlsa, sve su to svetski poznati zabavljači, na naslovnicama jednog besplatnog magazina, i to deluje kao majstorski potez ove robne marke. Čini se, međutim, da je odsustvo belaca u gitarskim pozama uznemirilo tvrdokorne ljubitelje NME-a na Fejsbuku i Instagramu, jer su ovi nemilosrdno popljuvali nove naslovne strane. Ali možda je upravo to ono osveženje koje je časopisu bilo potrebno. Sem toga, NME je tokom istorije na svoje naslovne strane stavljao nerokerske događaje ili povode – od legendarnih prvomajskih nereda, izmene zakona o kanabisu i Napstera početkom dvehiljaditih, do naslovnica sa Maršom Antinacističke lige, "britanskim fudbalom" i "Stounhendžom" krajem sedamdesetih. Na njegovim naslovnim stranama našle su se i slavne ličnosti koje nemaju ama baš nikakve veze sa gitarskom muzikom, poput Roberta De Nira, Samante Foks, Tonija Blera, Sajmona Kauela i britanskog sitkoma The Inbetweeners.

Uprkos tome što su retko kad prodali približno toliko primeraka, NME-jeve dvostranične naslovnice na kojima nije bilo rok zvezda često su ilustrovale njihovu odvažnu želju da se povežu sa mladima i političkom kulturom. Možda najslavnija od ovih naslovnica bila je za broj o "Samoubistvima među mladima" iz pera Lusi O'Brajen objavljenog 1986. godine.

Uvidevši vezu između sve većeg broja samoubistava mladih muškaraca i glamurizacije samopovređivanja u muzici, O'Brajen je tražila da se jedan broj posveti ovom pitanju. Na kraju je naslovni članak te nedelje, na veliko nezadovoljstvo pisca članka o bendu Felt i njegovih članova, dodeljen problemu samoubistva među mladima. Godinama kasnije O'Brajen mi kaže: "Taj broj je u međuvremenu postao kolekcionarski. Navodno je Kurt Kobejn držao naslovnu stranu na svom zidu, a bio je i jedan od omiljenih brojeva Ričija Edvardsa [iz Manic Street Preachers ]. Izvršio je ozbiljan uticaj na ljude."

Foto via Flickr

O'Brajen kaže da je u ono vreme NME "pokrivao mnoge teme vezane za kulturu mladih i politiku". "Novinari lista bili su i dalje veoma politički angažovani. Hrabro smo pokrivali književnost i film; objavljivali smo intervjue sa Balardom, Martinom Ejmisom i režiserima poput Vima Vendersa."

Tokom ovog perioda je, nakon što su novinari poput Nika Kenta pritisnuli dugme za samouništenje na sebi i gonzo-novinarstvu sedamdesetih, u časopis stigla nova krv kao što su Pol Morli i Ijan Penman, i sa sobom donela kritičku teoriju i opskurne posvete Rolandu Bartu. Sa novim sastavom novinara i proširenim poljem delovanja koje je obuhvatalo film, književnost i društvene teme, osamdesete O'Brajenove ne razlikuju se toliko od prelaznog perioda u kom se NME nalazi danas. Na naslovnicama su imali Edija Marfia i fudbalski klub Liverpul; mi danas imamo R Patz i Krisa Mojlsa. A opet postoji jedna upadljiva razlika između ove dve ere, oličene u jazu između razmišljanja skorašnje kolumnistkinje Ketrin Rajan o Nikol Šerzinger i ničeovskih tirada Barnija Hoskinsa osamdesetih: nestao je kontrakulturni ton koji je obeležio period promene u odabiru tema osamdesetih, pa sve do novog milenijuma.

Relativno bezbedan prostor koji NME zauzima danas korene vuče još od poslednjeg istaknutije uspešnog perioda magazina s početka dvehiljaditih, kad su bendovi kao što su The Strokes , The White Stripes i The Libertines ušli u kulturni kanon – zbog čega se NME definisao kao magazin koji favorizuje "indi" scenu, po čemu je ostao najpoznatiji do nove besplatne inkarnacije. Ali već polovinom decenije, taj trend je počeo da posustaje. "Zvezde na naslovnicama bile su Arctic Monkeys, Bloc Party i Klaxons. Ali uprkos velikoj prodavanosti njihovih albuma, prosto nije došlo do povećanja prodaje primeraka časopisa koja bi sledila taj uspeh", kaže član uredništva redakcije NME-a iz tog vremena koji je želeo da ostane anoniman. "To je bio pravi početak gubljenja bitke."

Za taj pad prodaje uglavnom je odgovoran internet; dok su sajtovi koji okupljaju blogove poput Hype Machine rasli, potreba da se saznaje za novi bend svake nedelje, u formi plaćene novine, počela je da deluje suvišno. A opet, ima tu nečeg više od do tada nezapamćenih brzina širokopojasnog pristupa svetskoj mreži. Kako se internet širio, isto se dešavalo i sa pozicijom nezavisnog roka u masovnoj kulturi – sazreo je do gostovanja na Soccer AM, saundtreka za sitkom Gevin i Stejsi, i ljubavi Dejvida Kamerona prema Smitsima. Što smo više zalazili u novu deceniju, sve je bilo manje kul ili relevantno izjašnjavati se kao "indi".

U prošlosti, izlet žanra ili muzičara u mejnstrim u NME-u je dočekivan na nož i sa gađenjem – "kad su ljudi stekli utisak da je U2 prešao granicu i zašao u veći mejnstrim [osamdesetih], namerno su angažovali novinara koji mrzi U2 da napiše tu kritiku", priseća se Lusi O'Brajen. Isto je važilo za izvođače koji su suviše zastranili u političarenje, umetničarenje ili samoobmanu. Nik Kent je ranih osamdesetih ispljuvao "novu, niskokvalitetnu" turneju Dejvida Bouvija. A nakon što je najmanje deceniju veličao njegovu solo karijeru, list se slavno odrekao Morisija, tvrdeći u naslovnom članku da flertuje sa "ultradesničarskim/fašističkim simbolima" i da to "više ne može ni samo da se ismeje produhovljenom satiričnom opaskom". Sve to gotovo da nema više nikakve veze sa magazinom koji je uradak Arctic Monkeys – navodno utajivača poreza – proglasio "albumom godine", kao što su to uradili 2014. godine sa njihovom petom pločom A.M, nakon što su ih čitave godine slavili kao spasioce rokenrola.

Foto by Charlie Kwai

U proteklih deset godina, kako je ideja o "nezavisnoj sceni" postajala sve manje prepoznatljivo i opipljivo pleme masovne kulture, a sve više glavnotokovski reklamni koncept, NME se našao u procepu. Kako nam je rekao jedan bivši član redakcije, možda zbog interneta nisu prodavali dovoljno izdanja sa Bloc Party na naslovnoj strani, ali indi bendovi poput Arctic Monkeys ili Kasabian su u istorijskom pogledu prodali više ploča od izvođača hip-hopa, grajma ili dabstepa koji su u to vreme postajali sve zapaženiji. I tako, umesto da se odreknu "indija", vukli su ga za sobom poput lešine irvasa, na sankama načinjenim od kostiju Smitsa, Ričija Edvardsa i Ijana Kertisa, upregavši bendove kao što su Peace, The Cribs i The Vaccines, dok je Noel Galager držao uzde.

Negde u to vreme, počele su da nastaju nove scene sa novom i obaveštenom bazom. Grajm je dom pronašao u SBTV-u, umetnici poput Beach House , Bona Ivera i Grimes hvaljeni su na Pitchfork-u, dok je Hipster Runoff, verovatno nesvesno, krenuo da veliča chill-wave scenu u usponu. Kasnije će Boiler Room uvesti elektronsku muziku u zajedničke kuhinje studentskih domova širom planete, dok su izdanja kao što su Complex i The Fader pokrivala hip-hop, R&B i alternativni pop. Kao i u slučaju NME-a i panka sedamdesetih, ove scene našle su oslonac u izdanjima koja su pisala o njima; proglasila su scenu svojom da bi je posedovala i njom zavladala. I upravo je tada NME poklekao. Suviše zavistan od prodaje da bi preduzeo ogroman, revolucionarni rizik kao što je uradio sa pankom sedamdesetih ili filozofskim pop naklapanjima osamdesetih, časopis je nastavio slepo da se drži "indija".

Međutim, kako smo zašli u dvehiljade desete, žanr je postao toliko razvodnjen da su derivativne kulturne sline poput benda Palma Violets proglašavane " najboljim novim britanskim bendom ", a Džejka Baga obožavali nadmeni mladi gradski radnici. A i politička pitanja na razmeđi mladalačke kulture, koje je nekadašnji NME iznosio u prvi plan, obrađivana su na drugačiji način. U broju iz još koliko ove godine, privatno školovani frontmen grupe The Horrors Faris Badvan odbacio je politiku kao irelevantnu pojavu a čin glasanja kao nešto što rade "nemaštoviti" ljudi. Budući da su Badvanovo mišljenje delili mnogi umetnici u istom članku, to mu dođe kao relevantan uvid u to kako se politika na nezavisnoj sceni promenila tokom istorijata izlaženja časopisa.

Kad je najavljeno da će časopis postati besplatan, to je delovalo kao odlična prilika da se isprave sve krive Drine: da se uđe u korak s relevantnim umetnicima i problemima bez opterećenosti brigom o prodaji, što su donekle uspeli u naslovnim tekstovima o Tejlor i Rijani, ali i u kraćim člancima o Little Simz i Bugzy Malone – i, što je još važnije, u značajnoj i pronicljivoj reportaži o trans vidljivosti u prošlonedeljnom broju. Dakle, ono što spaja tačke kolektivnog razočaranja prvim besplatnim brojevima NME-a iz prošlog meseca nisu zvezde na naslovnicama. Kako mi kaže jedan bivši član redakcije: "On više ne poseduje onaj kontrakulturni glas koji se, nevezano za to koju muziku volite, provlačio kroz temelje svega što je NME oduvek predstavljao".

Lice Krisa Mojlsa na naslovnoj strani, na primer, ne predstavlja problem – on je već ranije gostovao u magazinu. Kad se povukao sa Radio One, međutim, NME je napisao oštar blog u kom je rekao: "Da li mu opraštamo za čitave decenije iritantnog mačo seksizma? Zato što je uživo u programu za Šarlotu Čerč rekao kako bi je rado 'obučio seksualnosti sad kad je napunila 16'? Za konstantnu nesposobnost da razume zašto upotreba reči 'gej' kao uvrede nije u redu?... Nema jebene šanse."

Imajući to u vidu, naslovni profil Mojlsa u novom, besplatnom NME-u bio bi prihvatljiviji da je urađen na način koji bi bio više u skladu sa pređašnjim idealima časopisa, da se magazin pozabavio jednim važnim kulturološkim pitanjem. Umesto toga, sve to deluje samo kao prošireni PR, naročito zato što neposredno pre članka ide dvostrana reklama za Radio X.

Zvezda na naslovnoj strani ove nedelje je grupa Foals – što je, u ovom naopakom svetu gde je "indi" postao mejnstrim, čudnovato najzicerskija naslovnica koju su uradili otkako su počeli da izlaze besplatno. U prošlosti, Foals bi bili rizičan izbor za NME; u svojoj prvoj inkarnaciji oni su bili samo gomila stonera sa Oksforda koji su svirali matematički rok za ljubitelje Shellaca. Isto važi za grupe poput The Libertines, koji su jedva uspeli da se izvuku iz narkomanske obamrlosti da sastave ploču kad su se prvi put pojavili na naslovnici dvehiljaditih. Ali preuzevši ideju "indi" scene ranih dvehiljaditih i prateći je dalje od stadijuma u kom su Arctic Monkeys i Kasabian bili arbitri svega što je kul, magazin je postao saučesnik u tranziciji "indija" od autsajdera do insajdera. Tokom godina ovaj je prebacio svoje ideale sa levice u svet centra, gde su najrizičniji naslovni članci o planetarno popularnim zvezdama pre nego o trenutno kulturološki značajnim problemima – a najbezbednije naslovnice sa bendovima koji su se pre toga dopadali samo veoma uskoj plemenskoj publici, čak i u okvirima strogo gitarski orijentisane muzičke scene.

Kad ljudi pitaju šta je zaostavština NME-a, šta bismo im mogli reći? Sa jednom nogom čvrsto još u prošlosti, možemo reći da je njihovo jedino pravo nasleđe apoteozirana pank scena sedamdesetih, ona koju su veličali Džuli Berčil i Toni Parsons, brit-pop grupe na koje je list odlepljivao devedesetih ili čak Bitlsi šezdesetih – koji su svoj četvrti singl slavno nazvali po rubrici sa piscima čitalaca baš iz ovog časopisa. Ili se možda njihova zaostavština ogleda u muzici koju ste pronalazili na njihovim svetim stranicama, u vreme kad je svaki bend bio naveden još na samom početku, pa ste brzo mogli da preskočite sve ostalo i stignete pravo do svoje omiljene grupe kako biste videli šta je izjavila.

A istina je da je najveća vrednost koju NME ostavlja za sobom "mejnstrimizovanje" nezavisne scene: Riki Vilson u The Voice, isprazni kliše glasnog indi buntovnika u kožnoj jakni, grupe kao što su Catfish and the Bottlemen i Mumford & Sons , Peace u seriji Made in Chelsea, Radio X, 10 najboljih pesama grupe Kasabian, civil u običnoj odeći kome u Tviter biografiji piše "ljubitelj nezavisne muzike" – sve je to postalo manje ili više moguće zahvaljujući kulturološkom uticaju koji je ovaj list izvršio na svoju publiku. On je jedini preostali dinosaur koji još nije bačen na roštilj. I dok ovaj praistorijski stvor nastavlja da se gega, preuzeo je svoj konačni oblik. Sa bezopasnim zubima načinjenim od televizijskih boks-setova i kožom sklepanom od krša sa PR sastanaka, "indi" je našao svoj novi dom: njegovo utočište je u rukama mladog čoveka zaposlenog u gradu koji gleda Netfliks i ne može u vozu da uhvati WiFi signal na svom telefonu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
indie
NME
Vice Blog
Rajan Basil
NME časopis
mejnstrim
indi scena
Музика