​Pokušala sam da se napijem od liker bombona

Pripremite se za novo poglavlje u britanskoj istoriji pijančenja: u bilo kom trenutku tokom narednih nekoliko nedelja, očekuje se da i deci bude dozvoljeno da kupuju liker bombone.

Ovaj slatkiš punjen alkoholom – koji uzgred kupuju samo vaše babe i niko drugi – već decenijama je zabranjen za prodaju mlađima od 16 godina, a sve iz straha da bi dvanaestogodišnji klinci mogli da počnu da udišu miris pakovanja krem likera od mente i da u takvom pijanstvu vandalizuju klupe po parkovima i zlostavljaju labudove. Ali država je pokazala odlučnost da stane na put tako zastarelim merama, pa je zabrana prodaje liker bombona (za koju se navodno tvrdi da loše utiče na promet po trafikama) postala samo jedno u nizu nepotrebnih pravila koja po hitnom postupku valja rashodovati.

Ovakve najave, naravno, nisu naišle na dobar prijem kod društava koja se bore za suzbijanje alkohola. Ti su ljudi u poslednje vreme iskopali ratnu sekiru i na sve strane seju strah od toga da će kompanije koje prave alkoholna pića zasigurno iskoristiti ovakve mere da bi zloupotrebile našu omladinu i zadojile je ko zna kakvom brljom još u najranijem uzrastu. A kada jednom stignu do puberteta, ovi klinci će po njima krenuti da haraju po alkoholnim zalihama svojih roditelja, što tinejdžeri u Britaniji rade evo već generacijama unazad.

Što se mene tiče, pomenutim čikama i tetama promakle su tri ključne poente. Kao prvo, liker bombone su takvo zlo da nikome sa iole izraženim čulom ukusa više ne pada na pamet da ih jede. Kao drugo, klinci nisu potpuni debili, pa će tako radije dati deset funti potpunom strancu da im kupi karton piva nego što će potrošiti sedam funti za kutiju bombona. I kao treće, i verovatno najvažnije – količina alkohola u svakoj od bombona je sigurno beznačajna.

Ova poslednja poenta me je naterala da se zamislim. Koliko njih treba da pojede vaš maloletni rođak da bi uspeo da se narolja? Postoje neki (sasvim neuverljivi) dokazi da se tako nešto već dešavalo. Ali ipak deluje malo verovatno da bi bilo ko bio fizički u stanju da poždere toliko komada da makar i oseti alkohol, a da se prethodno ne ispovraća od muke.

Rešila sam da ličnim primerom dam odgovor na vlastito pitanje tako što ću da pazarim onoliko liker bombona koliko budem u stanju da sebi priuštim i onda ih lepo sve smažem. Ispalo je da mogu da platim svega četiri kutije (što je ukupno 80 bombona) što znači da bi svaki maloletnik koji želi da učini isto morao pošteno da se namuči. Obišla sam pet supermarketa u Južnom Londonu da bih pronašla to što tražim. Potom sam otišla u prodavnicu auto opreme da kupim džepni alko tester da bih mogla legalno da proverim koliko sam se obeznanila.

______________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija: Zašto volim da vozim skejt

______________________________________________________

Prema jednom očigledno nepouzdanom izvoru koji sam našla na internetu, 450 grama liker bombona isto je što i jedna flaša vina. Po tome ispada da su moje četiri kutije bombona isto što i jedna i po flaša. Da li to znači da ću da se napijem ili ću dobiti šećernu bolest? Da li će ova ljupka bela žena pošteno da se urolja ili će samo totalno da joj se smuči?

Nisam mogla sebi da izbijem iz glave ono kad je Preston iz Never Mind the Buzzcocks smazao gomilu liker bombona u VIP Velikom bratu i povraćao četiri puta. Ali čim sam zaboravila na njega i njegovu čokoladnu povraćku sela sam i bacila se na posao.

Lepo sam poređala sve četiri kutije ispred sebe i tada mi se zadatak koji me je očekivao učinio prilično težak. Previše je to čokolade da bi jedna metar i šezdeset visoka devojka sve potrpala u sebe. Svejedno sam počela sa isprobavanjem alko testera da utvrdim početni nivo. Displej je pokazao 0.00. Mogla sam da krenem u akciju.

Gricnula sam prvu čokoladu, bio je to Courvoisier ili bar tako mislim, i istog trenutka se setila onoga što sam sama sebi rekla kada sam prvi put probala liker bombone: „Nikad više".

Posle desete je počelo malkice da mi se vrti, ali to vam je ona vrsta mučnine koju osetite kad naglo presečete dijetu pre nego ono kad vam se okreće utroba posle desetog konjaka.

Sačekala sam 20 minuta da mi se u krvotoku rastvori količina alkohola koju sam do tada unela zajedno sa bombonama. Kad je čekanju došao kraj, alko tester je pokazao 0.03. Između 0.03 i 0.05 je očigledno dve trećine do zakonski dozvoljenog maksimuma za vožnju kola. Dobro mi je išlo.

Sve što sam stavila u usta imalo je stvarno grozan ukus, dok mi se od onih sa viskijem čak javila i neka mučnina u ustima, pa sam se, kad god je to bilo moguće, držala ukusa kao što su Irish Cream i Cointreau.

Posle petnaest pojedenih bombona javile su se frustracije, ali je zato nestala griža savesti: nisam bila na putu da se napijem, što me jeste nerviralo jer mi je stalo da iz ovog eksperimenta izvučem bar neku korist za sebe, ali sam bila i zadovoljna, jer sam bila na najboljem putu da dokažem da su članovi pokrenutih udruženja za borbu protiv alkohola – gomila idiota.

Ali gle čuda, posle dvadesete bombone počela sam da se osećam kao da sam popila jedno pićence. Reših da sačekam pa da sve ponovo proverim alko testerom. Ali na moje apsolutno razočaranje, displej je i dalje pokazivao 0.03.

Počela sam da brljam po internetu u potrazi za savetom. Negde sam pročitala da šećer i mast iz bombona mogu da ublaže efekat alkohola i da sam se možda zbog toga osećala manje pripito. Onda mi je palo na pamet da bih mogla da ih konzumiram i na neki drugi način.

Pokušala sam da ih izgrizem sa strane i poližem sadržinu. Pokušala sam da ih nakrenem i popijem kao iz čaše. Pokušala sam i da ih pijem na slamku.

Posle trideset komada ponovo sam stala. Alko tester je pokazivao 0.05. Još uvek sam bila za trećinu ispod dozvoljene količine.

Kucnuo je čas da se krene na sve ili ništa. Morala sam da jedem još, ako ni zbog čega drugog a ono da bih dokazala kako sam bolja u besmislenim poduhvatima od nekog iz benda The Ordinary Boys. Usta su mi se lepila od jebene čokolade i brendiranog sranja kojim su bile napunjene, ali mi je svejedno uspelo da doguram do 45 a da ne povraćam. Ponovo sam pokušala sa alko testom ali on je i dalje terao po starom, kolebajući se između 0.00 i 0.07, kao da je bio pokvaren. Bilo kako bilo, sad sam se stvarno osećala kao da sam popila par pića.

Ali kako sam mogla da budem sigurna bez ikakvih naučnih dokaza? Pošto je sa alko testerom bilo gotovo, rešila sam da obavim par aktivnosti i proverim da li je moja sposobnost da ih završim kako treba umanjena ili nije.

Prvo sam htela da proverim da li sam u stanju da vozim ili nisam. Ali tu ne mislim na auto jer bi pod a) to bilo neodgovorno s moje strane pošto sam tehnički ipak pila alkohol, i pod b) jer ne znam da vozim. Zato sam umesto toga pozajmila bicikl od moje drugarice Alis.

Nisam se tako lako popela u sedište, ali to je možda bilo i zbog toga što sam primetno manja od nje. Ali kad mi je to pošlo za rukom, krenula sam. Četrdeset pet liker bombona uopšte nije umanjilo moju sposobnost da vozim bicikl u krug.

Kad je sa fizičkim testovima bilo gotovo, mogla sam da pređem na mentalne. Sela sam za komp i izvukla jedan Bi-Bi-Sijev kratak test iz matematike. Uprkos čijenici da je sadržao samo šest zadataka, bilo mi je potrebno 15 minuta da ih rešim polovinu. To je značilo ili da sam manje inteligentna od jedanaestogodišnjaka ili da sam bila malkice pripita. Meni više odgovara ovo drugo.

I konačno je sa mentalnih trebalo preći na primarne funkcije. Došlo je vreme da se proveri da li su mi onolike pojedene bombone ulepšavale stvarnost kao što to inače radi pivo. Da bih to proverila otišla sam na Youtube i potražila novi spot McBusted super-grupe nastale od udruživanja Busted i McFly (sa izuzetkom onog bradonje koji je napustio Busted da bi osnovao vlastiti emo bend).

Nikad nisam gotivila Meta Vilisa – na njegovoj govnarskoj faci ima nečega, posebno u spotu What I Go To School For zbog čega se ohladim u prvim sekundama. Ali čula sam glasine da je malo ispolirao svoj imidž „rok" muzikom, a ako postoji nešto na šta se ložim, onda je to nevaljali rokenrol dečko.

Ali i pored crne majice i tetovaža, čovek nije ostavio utisak na mene. Bio je sav nikakav. A ostatak ekipe iz Busted delovao je kao one smešne face sa omota za dečije kukuruzne pahuljice. I oni su bili nikakvi. Kad sam prešla na McFly, tu je jedino Dagi mogao da dobije prelaznu ocenu. Ali on je kod mene uvek imao prođu, tako da time nisam baš puno dobila.

Sve u svemu, nisam želela da spavam ni sa kim iz McBusted. Dobro de, možda je to bilo zbog njihove odvratne pesme ili zbog toga što mi nije leglo da gledam odrasle ljude kako uvežbano skakuću sa sve gitarama. A možda nisam bila čak ni pripita.

Posle tolikih uzbuđenja prošla me je prvobitna euforija i počela sam da se osećam pomalo tužno. Možda me je takva čamotinja mučila zbog alkohola? Ali po svoj prilici, za to je trebalo da zahvalim činjenici da sam onu količinu slatkiša koju normalna osoba pojede za nedelju dana slistila u proteklih 45 minuta. Šta god da je bio razlog, znala sam da nema šanse da isti taj zadatak pokušam ponovo u neko skorije vreme.

Poenta je sledeća: nema potrebe da se širi strah. Važni su opšte obrazovanje i razvijena svet, a ne to da li deca mogu ili ne mogu da kupe liker bombone. Ako dete zaista želi da proba alkohol, ono će pre da ukrade pivo od roditelja nego da prevali toliki put do nekog supermarketa samo zbog slabih alkoholnih bombona.

Povrh toga, čak i ako im pođe za rukom da pojedu celo tuce u pokušaju da se naroljaju, verujte mi na reč, imaju 100 odsto šanse da im to ogadi alkohol sve do trenutka kad budu legalno mogli da ga kupe.