Bekstvo iz Srbije: mađarska veza

Jeste li u poslednje vreme pomislili, da mi je da zbrišem odavde bar na godinu dana? Neljubaznost, prostakluk, pokvarenost, bezosećajnost, sebičluk, besparica su fenomeni sa kojima se susrećemo svakog dana.

U službenim biltenima kažu da će biti bolje, ali se to na ulici i u našim životima uglavnom ne primećuje, te sam se setio da sam nedavno čuo za masovni način bekstva iz Srbije – uz primanje mađarskog državljanstva i, na taj način, odlazak u zapadnu Evropu.

Pasoš Mađarske je dobilo više od 90,000 ljudi, izjavio je za RTS Mikloš Ritec, generalni konzul Mađarske u Beogradu.

Otkako je Mađarska u nekoj meri pojednostavila uslove za dobijanje državljanstva, dovoljno je naći pretka koji je do 1921. godine rođen na teritoriji Ugarske, ili tokom okupacije Hortijevih snaga četrdeset i neke; i hungarijska soška se dobije u kratkom roku. Naravno u vidu dvojnog državljanstva, jer odricanje od srpskog nije neophodno.

Moj drug, nazvaću ga Aleksandar da mu ne bih pravio probleme u lokalnoj, malo zatucanoj sredini, već je na tu foru zapalio u Beč. Tamo radi u građevinskoj struci, i kaže, super mu je.

– U januaru 2013. sam krenuo da skupljam papire, državljanstvo sam dobio u septembru, a pasoš u oktobru. U martu naredne godine sam već bio u Beču. Moji su, kao što znaš, poreklom Srbi iz Hrvatske. Potrebno je da dokažeš poreklo običnim izvodima iz matične knjige rođenih ili umrlih, podneseš zahtev i položiš test znanja mađarskog, objašnjava Aca.

Ne mogu da krijem. Pošto su i moji poreklom iz Austougarske, počeo sam da prebiram po godištima. Imam li i ja uslova za to? Mada, test mađarskog, hm… Istina, kao jezik sredine učio sam ga u osnovnoj školi, ali sada teško da bih mogao da održim konverzaciju sa konzularnim službenikom.

Češljam internet i vidim da je test u početku bio formalnost, na nivou jonapot kivanok (dobar dan), igen (da), nem (ne) i tako to. Međutim, kriterijumi su naknadno postali stroži; kursevi mađarskog postali su „in" i na ceni.

– Srećom, mađarski dobro govorim, kaže mi Aca, prekidajući me u razmišljanju i arčenju Gugla. - Dugo sam planirao da idem preko, a prelomni trenutak, to jest, okidač u glavi je bio kada je dr Bili Topalović pobedio Tadića. Tada sam znao da u Srbiji više nema sreće, a ujedno i saznao da imam sve uslove za državljanstvo i krenuo sam u tu priču, priča mi Aca.

Njegova ideja u početku nije naišla na odobravanje.

– Svi moji su na početku procesa bili skeptici i protivnici odlaska na Zapad. Pošto sam jedan od malobrojnih Srba koji gledaju godinu-dve unapred, a ne vodim i dalje boj na Kosovu, rešio sam da idem do kraja po svaku cenu. Bio sam ubeđen da radim pravu stvar za budućnost moje porodice i nisam pogrešio. Sada sam u njihovim očima, naravno, genije, kaže mi on, dodajući da u naselju iz kojeg potiče posla gotovo da više i nema, i da svi samo čekaju priliku da odu napolje.

Znajući da je rastao u dosta konzervativnoj sredini, pitao sam ga da li je imao strah kakve će reakcije izazvati prihvatanje državljanstva zemlje sa kojom Srbi u istoriji nisu imali uvek pozitivna iskustva.

– Za ovu nesretnu Srbiju dao sam mladost, najlepše godine koje sam proveo po ratištima, bombardovanjima, uz neizbežne propratne detalje kao sto su inflacija, stara devizna štednja, Jezda, Dafina, sankcije, vize, tuga, čemer i jad, a dobio sam zauzvrat šta? Veliko ništa, rezignirano će on.

– Kada mi se rodilo dete imali smo struju 4 sata na dan. Za Pampers i Pavlovićevu mast sam išao u Segedin. Tada sam imao snage da se borim i ostao, skinuli smo Slobu, mislio sam konačno pobeda i sloboda. Kad ono Ivica i Bili i Alek. Koja crna trojka. E, posle ovoga više nisam imao ni volje, ni želje za tu vrstu borbe. Sada se borim isključivo za svoju porodicu. Ako me neko nekada bude pitao da li sam izdao Srbiju moj odgovor će glasiti: Ne, izdala je ona mene! Naterala me je da odem u tuđinu i da se ovde borim za bolju budućnost moje porodice. Ali hvala joj neizmerno jer ovako je mnogo bolje, zaključuje Aca.

Svako ko je nekad posetio Beč zna da je srpsko-hrvatsko-bosanski tamo praktično drugi službeni jezik. I ne samo tamo. Neko bi mogao da se zapita – ko je u toj zemlji uopšte i ostao.

Evo, na primer, ostao sam ja.

Za svaki slučaj pregledao sam dokumentaciju neophodnu za dobijanje državljanstva koju mi je Aca pomenuo.

Našao sam pradedinu smrtovnicu iz 1921. godine. Napisana u Lici (Hrvatska). Piše: Istočno-pravoslavna srpska crkva, ćirilicom, piše i uzrok smrti: jektika (tuberkuloza). Jadan pradeda, radio je kao najamni radnik u Americi, više puta putovao brodom preko okeana. Verovatno je negde zakačio bolest. Bio je i solunac. Kao dobrovoljac dobio je od Aleksandra I Karađorđevića zemlju u Vojvodini koju je naselio njegov sin, moj deda.

Gledam dedina dokumenta iz njegovog sela u Bačkoj: primećujem potvrdu iz 1941. napisanu posle sloma Kraljevske vojske u kojoj je deda bio. Na mađarskom piše: "Vraća se u mesto boravišta (Lika-Hrvatska), neće se vraćati, nameštaj ostaje u Vojvodini".

Kakva ironija sudbine, deda je bežao u Nezavisnu Državu Hrvatsku. Izgleda je to bila bolja opcija od interniranja u logor Šarvar, gde su mnogi kraljevi kolonisti završili. Ćale mi kaže da je dedu spasio neki drugar, inače Mađar, koji je za njega i njegovu porodicu jemčio. Takva su bila vremena, komšija je mogao da te spase i da te osudi.

Dakle, poreklo je tu. I deda i pradeda su rođeni u Ugarskoj.

Drugi uslov: znanje mađarskog. Ne baš. Biće potrebni časovi.

Pozvao sam telefonom jednu od lokalnih kancelarija mađarskog konzulata. Potvrđeno mi je da je jezik, uz poreklo, glavni preduslov. Zanimalo me je postoji li neki pripremni test, odnosno koliki je nivo znanja potreban.

– Testa nema, rekla mi je ljubazna službenica. – Međutim, imate pravo tri puta da razgovarate sa konzulom. Ukoliko on prvi put proceni da vaše znanje nije dovoljno, uputiće vas na dodatne časove. Znanje koje je potrebno je da se snađete u svakodnevnom životu, na primer da znate da pitate gde je neko mesto u gradu, kuda treba ići, i slično. U početku je test jezika bio relaksiran, međutim u međuvremnu se shvatilo da ti ljudi ne mogu da funkcionišu u Mađarskoj. Stoga se i oni koji su ranije dobili državljanstvo sad pozivaju na dodatne testove jezika da bi se greške ispravile.

Pored toga, treba da znate osnovne podatke iz mađarske istorije, ko je bio prvi kralj, ko su bili Lajoš Košut i Petefi Šandor na primer", dodaje u razgovoru službenica.

Zanimljiva je i struktura tražilaca mađarskog pasoša.

– Iskreno da vam kažem, u poslednje vreme kada beležim aplikante, ne nailazim na mađarska prezimena, to jest, prezimena vojvođanskih Mađara. Beležim samo srpska. Čak su me i izbeglice sa Kosova pitale mogu li da dobiju državljanstvo. Nekad se zapitam, hoće li ovde iko ostati. Moj savet svima koji žele da apliciraju je da prvo pozovu nadležnu konzularnu kancelariju da bi utvrdili da li uopšte imaju pravo na apliciranje. Jer, nisu sve teritorije pod kontrolom Habsburga bile u sastavu Ugarske", zaključuje službenica.

Dakle, preostaje mi samo da nabavim potrebnu dokumentaciju, ispunim formulare i krenem da obnavljam mađarski jezik. I rezervnu zemlju imam, kako kažu lokalpatriote.

Izlazim iz stana nekim poslom i srećem mog druga Željka, sportskog trenera. Već desetak godina, Željko od tog zanata živi u jednoj zemlji, članici Evropske unije. Ispričao sam mu ukratko čime sam se bavio danas, čudeći se koliko je ljudi uključeno u celu priču.

Grohotom se nasmejao. - Da si mi živ i zdrav, i ja imam mađarski pasoš, već neko vreme.

Stvarno?

– Nisam imao dilemu da postanem dvojni državljanin, nastavio je Željko. – Zarađujem u inostranstvu i često sam imao problema sa boravišnim dozvolama i vizama. Sada nemam tih problema. Dakle, odlučio sam se na to najviše iz praktičnih razloga, jer u mojoj zemlji teško mogu da nađem posao i obezbedim egzistenciju za sebe i porodicu, na žalost.

Kaže da nije imao nikakvih problema oko uslova za dobijanje državljanstva.

– Sa mađarskim jezikom nemam problema jer mi je majka Mađarica iz Subotice. Ako se dobro sećam, čak se ništa ni ne plaća. Naravno, naše haračlije naplate sve, izvode, uverenja, kaže on.

I Željkova supruga i deca takođe imaju pravo na dvojno državljanstvo, mada ga još nisu iskoristili. Kaže da se nije odrekao srpskog državljanstva, niti bi to uradio.

– Ja svoju zemlju volim, iako je realno na vrlo niske grane spala, objašnjava mi.

Pitao sam ga da li je imao nekih neprijatnosti zbog dvojnog državljanstva.

– Što se tiče velikih patriota kojih je vrlo malo u našoj domovini i koji me možda optužuju zbog dvojnog državljanstva - to je smešno. Ljubav prema otadžbini se ne ispoljava bacanjem svinjskih papaka na košarkaski teren ili paljenjem stranih ambasada, kaže i ostavlja me u pola priče jer mora nešto da završi.

Nastavljam svojim putem pitajući se koliko još „prikrivenih" Mađara hoda ovim gradom. U meni se budi Ilija Čvorović.

Mada…

Da konkurišem i ja, nikad se ne zna. Zlu ne trebalo. Ako je deda morao u NDH, možda ću i ja morati nekud.