Kako preživeti zombi apokalipsu

Nedavno se pojavila priča o izbijanju zombi epidemije na jugu Škotske. Zlobnici po društvenim mrežama su od samog početka za celu stvar rekli da je čisto sranje i bili su sasvim u pravu – vrlo brzo se ispostavilo da je dotični članak lansiran kao reklama za obližnji zabavni park na temu zombija. Ali mene je sve to navelo da se zapitam koliko smo spremni za ovakav scenario, posebno ako se ima u vidu da je i Pentagon razradio vojni plan kako da na svaku invaziju neupokojenih sugrađana odgovori oružanom silom. A šta smo mi razradili? Gomilu glupih fora po Tviteru, eto šta…

Stoga sam odlučio da svoje bojazni po tom pitanju podelim sa nekim od britanskih stručnjaka za zombije. Hteo sam da pitam koji je najbolji način da se preživi zombi apokalipsa. Ali kada sam shvatio da ovakvi stručnjaci u stvari ne postoje, pozvao sam Stiva, koji vodi veoma popularan sajt za sve prepere u Velikoj Britaniji. Oni od vas koji ne znaju ko su preperi, tu je Vikipedija. Ali da skratim priču, to su ljudi koji imaju sve šanse da nadžive i mene i vas u slučaju da društvo zadesi bilo kakva kataklizma, jer silno vreme provode pripremajući se upravo za tako nešto.

Jedan deo tih priprema obuhvata i skladištenje zaliha za sve vrste katastrofa, pa nas je Stiv zamolio da mu ne objavljujemo prezime jer bismo time njegov lični štek izložili nepotrebnom riziku. Nakon što mi je objasnio da se preperi spremaju samo za one strahote koje su moguće u stvarnosti i da zombiji zapravo ne postoje, Stiv je na svako od mojih glupih pitanja spremno uzvraćao iskustvom stečenim u preživljavanju u realnim okolnostima.

VICE: Zdravo, Stive. Voliš li zombije?

Stiv: Ne preterano. Mogu da uživam u nekom pristojnom filmu na tu temu – kad kažem pristojnom, mislim duhovitom – kakav je recimo Shaun of The Dead. Ali nisam se toliko udubio, jer nema tog prepera kome su zombiji visoko na listi prioriteta.

U redu. Zar ti se ne čini sumanuto što je u Pentagonu napisan izveštaj na 30 strana o odbrani u slučaju zombi apokalipse?

Tako nešto mogu da smisle samo Amerikanci, i to je sve što imam da kažem na tu temu. Samo Amerika. Mada se na kraju sve svodi na to da treba biti spreman. Koliko god se neka opasnost činila neobičnom ili čudnom, neka šansa ipak postoji. I ja to donekle pozdravljam jer se ljudi barem spremno suočavaju sa nečim što bi možda i moglo da se pokaže kao moguće, mada je na samom dnu liste. Tako nešto nećete naći u našoj državi, to vam garantujem.

Kako misliš da bi Britanija reagovala u slučaju zombi epidemije?

Da budem iskren, prva reakcija britanske vlade bila bi da sve demantuje, bez obzira na to šta je posredi. Ali ako se potvrde sve učestalije pojave zombija, ona bi onda bila primorana da prizna istinu.

Koliko ja znam, ova država ne poseduje plan za slučaj izbijanja bilo kakve epidemije, mada pretpostavljam da bi njihova reakcija u tom slučaju bila veoma slična onoj kad nas je zadesila takozvana „bolest ludih krava", a to je bilo pre dosta godina. Verovatno bi bez oklevanja izveli na ulice i vojsku i policiju u pokušaju da se stanje kontroliše, ali ako bi to bila pandemija sa zaraženih preko 30 odsto ukupnog stanovništva, onda bi, bez sumnje, svi granični prelazi bili zatvoreni i postavljeni karantini. I tada bi zavladala strašna panika.

Koliko je potrebno vremena da se u jednom takvom stanju panike stvari u društvu potpuno otrgnu kontroli?

To u prvom redu zavisi od dva faktora: od stepena opasnosti po društvo i od medija. Jer kad novinari jednom sve naduvaju kako samo oni znaju, opšta panika postaje zagarantovana bez obzira na realno stanje. Većina građana veruje svemu što pročita u novinama. Zavladala bi opšta pometnja u pokušaju da se ljudi dokopaju zaliha hrane, benzina, i slično. Na to ne bismo morali dugo da čekamo, što bi samo po sebi doprinelo totalnom slomu društva.

Tada bi nastupio trenutak u kojem država u suštini priznaje da postoji problem i da daje sve od sebe kako bi ga rešila. Međutim, ljudi koji su u tom trenutku već na ulicama shvatili bi da su suočeni sa nerešivim problemom. Nema sumnje da bi sistem na kakav smo navikli već tada bio na kolenima. Takvi smo mi Britanci, po prirodi smo suzdržani, ali ako bi došlo do toga da svako gleda samo kako da spase vlastitu kožu, onda verujem da bi brzo zavladao potpuni haos.

A kada se poredak jednom uruši, da li bi nam bilo bolje da se zateknemo u gradovima ili na selu?

To je zapravo ono ključno pitanje. Sve zavisi od toga koliko vremena imate na raspolaganju da reagujete. Da li se radi o kataklizmi koja napreduje polako ili se desi u trenutku? Kad su zombiji u pitanju, verujem da bi se u uvodnim fazama sve odvijalo sporije, nasuprot recimo nuklearnom napadu, koji nastupa trenutno. Tako bi u zombi scenariju stvari krenule lagano, što bi nam dalo vremena da procenimo situaciju – ali i to samo pod pretpostavkom da smo se uopšte spremali za jednu takvu katastrofu. Ako ste međutim samo običan građanin koji na to nikada nije ni pomišljao, onda su vam kola već krenula nizbrdo.

To još više važi ako se zateknete u gradu. Tada ste već od samog početka lišeni skoro svake šanse. Previše je ljudi, a premalo zaliha. Ako se odlučite da ostanete tu gde ste i borite se, ili pokušate da preživite na mestu na kojem to nije moguće, propašćete. Ako bi se radilo o pandemiji, bilo da je biološka ili u ovom slučaju izbijanje zombi pandemije, sa zaraženih 30 odsto ili više stanovništva, broj zaraženih bi vrtoglavo rastao i ubrzo poprimio nesagledive razmere. To posebno važi za one najprometnije delove grada, jer što je više ljudi, to je više i bacila. Virusi će se brže širiti. U ovom slučaju zombiji će početi da grizu sve više ljudi tako da ste u gradovima mnogo ugroženiji nego na bilo kom drugom mestu.

Da li treba da bežimo sami ili u grupi?

Kažeš sami? Ja bih to verovatno mogao da izvedem i da sačuvam živu glavu. Ali kretanje u grupi itekako ima svojih prednosti, jer ti je u grupi mozak bistriji i bolje misliš, donosiš bolje odluke, a ako ti se nešto desi – recimo neka povreda ili slično – u grupi uvek ima ko da ti pomogne. Kretao bih se sam jedino ako nema drugog izbora. Pokušao bih da oko sebe okupim grupu ljudi koji slično razmišljaju kao i ja i koji su se još pre nego što je izbila epidemija okupili i sve zajedno isplanirali.

A šta sa decom i kućnim ljubimcima? Znaš kako u filmovima zombiji uvek požderu mamu i tatu koji stavljaju život na kocku pokušavajući da spasu dete ili mačku od istih. Da li to znači da klince i Miciku treba da prepustimo sudbini?

Ne, nema potrebe. Ovo kažem zato što kod dobrih prepera u svemu učestvuje cela porodica zajedno sa decom, a preživljavanje se i planira tako da obuhvati sve članove. Ako bi već morali da beže, svako u porodici već zna svoj deo posla, čime se postiže to da se sve obavi brzo, precizno i na pravi način. Hoću da kažem da nećete sebe dovesti u nepriliku ako povedete decu i porodicu – a neki kućni ljubimci mogu da se pokažu itekako korisnima.

Uzmimo na primer zeca – njega možete da pojedete. Možete da ih uzgajate i koristite za ishranu. Psi su dobri jer vas upozoravaju na blisku opasnost, čuju zvuke koje ljudsko uho ne može da registruje, a mogu i da osete ono što čovek ne može, tako da su dobri jer su uvek na oprezu. Ali ako imate papagaja ili mačku, sa njima biste samo gubili vreme. Njih možete i ostaviti.

Ako se uzme u obzir da u Americi ima više komada oružja po glavi stanovnika nego u bilo kojoj drugoj zemlji, da li to znači da bi oni imali bolje šanse da prežive od nas?

Apsolutno, jasno i glasno, da. Mada i u Britaniji ima na tone vatrenog oružja koje može da se kupi sasvim legalno, svako ko želi da ga poseduje, mora pošteno da se namuči dokazujući da za to ima dobar razlog. Tako nam preostaje jedino lako naoružanje koje nije bogzna šta jer je dobro samo za blisku borbu. Ako za protivnike imaš zombije, nije poželjno prilaziti im blizu. Jeste bolje imati makar i priručno oružje nego nemati nikakvo, ali nema sumnje najbolje su duge cevi. Ako bi došlo do globalne epidemije, u Americi bi preživelo mnogo više ljudi nego kod nas i to prvenstveno zbog vatrenog oružja.

Zamisli sad ovakvu situaciju: preostalo ti je još samo malo municije, a neko iz grupe je ujeden. Da li ćeš potrošiti taj jedan metak da mu prekratiš muke ili ćeš ga pustiti da crkne natenane?

Čitava poenta prepera je da se bude spreman na svaku mogućnost, a ova koju si upravo pomenuo je najverovatnije u samom vrhu liste. Cela grupa bi morala zajedno da odlučuje šta će biti sa onim članovima koji se zaraze virusom ili se, kao u ovom slučaju, inficiraju preko ujeda. Svi bi morali unapred da smisle šta treba preduzeti u takvim okolnostima i pre nego što se one dogode. Ako je u pitanju zarazna bolest i neko zna da je ima, već bi sam rekao nešto kao „Ubijte me" ili „Ostavite me" ili „Otarasite me se za dobro grupe."

Iako je naravno sasvim druga stvar tako nešto i uraditi. Ali to vam je kao u onoj staroj: sve za dobro zajednice. Onaj ko je provereno zaražen će ionako lagano umreti. Ne radi se o tome da li se traći metak. U pitanju je moralna odluka i najhumaniji čin koju možete uraditi u jednoj tako bezizlaznoj situaciji čije rešenje svejedno treba isplanirati unapred.

I za kraj samo još ovo pitanje: zamisli da si sam i pokušavaš da preživiš. I zombi te ujede za nogu. Da li bi samom sebi odsekao nogu da se ne bi zarazio?

E, za to je već potrebno imati muda, zar ne? Da budem iskren, to može lako da se uporedi sa nekom ekstremnom situacijom u kojoj tražimo spas za sebe: radi se o volji, o mentalnoj sposobnosti da se postigne takva samodisciplina i radi ono što znamo da je najbolje za nas. Ne znam koliko bi ljudi bilo spremno da sebi odseče nogu, ali sam zato siguran da je u prošlosti bilo onih koji su to i uradili kada je trebalo preživeti.

A da li bih i ja to mogao… Pravo da ti kažem, ne znam. Da bi doneo takvu odluku, čovek mora da bude veoma, veoma jak mentalno. Da ne govorim da treba da poseduješ i određeno znanje medicine. Ne znam da li bih to mogao. Dešavalo mi se da u kriznim situacijama treba da donesem neku tešku odluku, mada ništa ni izbliza nalik na to. Moraću da preskočim odgovor na to pitanje jer mislim da jer je po sredi scenario tipa „šta bi bilo kad bi bilo".

A ja se nadam da tako nešto nikada nećemo morati da saznamo. Hvala ti, Stive!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu