​Zašto treba podržati nastavnike u Srbiji

Odmah da priznam, ne verujem da u priči oko štrajka prosvetara mogu da budem potpuno objektivna. Ne toliko zbog odrastanja uz roditelje koji su deo karijere proveli u školstvu, niti zbog sopstvenih, doduše skromnih, iskustava u toj struci, niti zbog nastavnika kao iz bajke, jer je svaki od ovih činilaca imao, kako mi se sad čini, više loših nego dobrih strana.

Roditelji su, dok su bili nastavnici, lakše mogli da me kontrolišu zbog šarolikog radnog vremena i više su bili kod kuće u tinejdžerskim danima, kada to nije nimalo poželjno. Nekoliko časova održanih u osnovnoj i srednjoj školi kao praksa za ispit birokratskog naziva "Metodologija nastave…" uverilo me je u apsolutni nedostatak talenta za klasično prenošenje znanja i nesnalaženje u zborničko-roditeljskoj politici. Nastavnike čija imena i danas pamtim mogu jedva da nabrojim i više se sećam one učiteljice koja mi je vezivala levu ruku da bih pisala desnom. Mada, hvala joj za to jer sam kasnije sticala kakvu-takvu popularnost veštičjim istovremenim pisanjem obema rukama po tabli.

Ali već godinama, kad god bi se najavljivali i održavali štrajkovi prosvetara – uglavnom neuspešni, što zbog raštrkanih i često nemuštih sindikata koji nikako ne umeju da osmisle pravu strategiju borbe koja bi im donela širu društvenu podršku, što zbog opšte nesklonosti socijalnim protestima – držim pesnice da se izdrži do kraja i konačno sruši kula od karata zvana obrazovni sistem u Srbiji. I da se počne od nule, pa makar ta nula bila skamija i tablica sa kredom.

Nisam stanovnica utopijske zemlje Dembelije i jasno mi je da su – kad već nema volje, političke sposobnosti i ekonomskog znanja za nešto drugo – mere štednje, taj eufemizam za seču po svemu, neophodne da bi se nekako izvukli iz dužničkog ropstva. Međutim, nastavnici, baš kao i lekari, medicinske sestre, i još neki na "državnoj sisi", zaslužuju – ma ne da zaslužuju, nego moraju da budu drugačije posmatrani od, recimo, administrativnih službenika koji izdaju potvrde o nečemu za nešto.

Jer, oni su ti, ako ćemo pošteno, koji pored porodice najviše mogu da utiču na nas. Na to da li ćemo za prosto sabiranje mesečnih troškova uključivati kalkulator na mobilnom telefonu i računar koristiti za nešto više od Fejsbuka. Da ne pominjem čitanje, a kamoli gramatiku.

Nataša Marjanović nije članica nijednog sindikata prosvetnih radnika, iako predaje srpski jezik u jednoj beogradskoj osnovnoj školi već 20 godina. Ipak, podržava kolege sindikalce, ali smatra da štrajk u današnjim uslovima nema velikih šansi za uspeh.

- Da, plate su male i biće još manje, i verujem da uvođenje platnih razreda, što predlaže Vlada, neće doneti nikakvo poboljšanje. Ali nisu samo plate problem, i insistiranje na finansijskoj strani priče samo će još više otuđiti druge delove društva, kaže Nataša za VICE.

Kad god bi se povela priča o uslovima rada i plata prosvetara, "prvo što čujem je, 'šta se buniš, ne radiš skoro tri meseca godišnje za raspuste, a ionako sve isto predaješ, kao da moraš nešto da se pripremaš za posao, a i uvek možeš da držiš privatne časove i dodatno zaradiš'", prepričava komentare poznanika.

- Izgubila sam volju da objašnjavam da nije sve to baš tako i da odgovornost koju nosi moje zanimanje ne može da se meri istim aršinima kao neko drugo, i obrnuto. Od mene zavisi da li će moj učenik izrasti u obrazovanog, pismenog i sposobnog mladog čoveka širokih shvatanja i interesovanja, objašnjava.

Obrazovni sistem se presporo menja, birokratija i administracija umanjuju vreme za usavršavanje nastavnika, nedostatak novca i nespremnost na inovacije čine da su predmeti đacima dosadni i samo dodaju na već poslovično otaljavanje posla po onoj ozloglašenoj krilatici da "ne mogu oni mene tako malo da plate koliko ja malo mogu da radim", kaže Nataša.

Igor Ilić je do pre par meseci bio profesor matematike u jednoj beogradskoj srednjoj školi. Kaže da je "plata bila najmanji problem" i razlog zašto je napustio prosvetu, iako je to bio njegov "posao iz snova."

- Posao koji bi trebalo da bude plaćen u skladu sa odgovornošću, plaćen je prema stručnoj spremi i po proceni ljudi koji su kupili diplome. Naravno, i nastavnici greše da bi trebalo da budu plaćeni, jer su, eto, završili fakultet i tu stali sa svojim obrazovanjem, kaže Igor.

- Međutim, smanjenje plate u trenutku kad ta plata nije dovoljna čak ni za preživljavanje je zločin nad nastavnicima. Posao je zahtevan, a takav nivo odgovornosti nema mnogo profesija, gde se jedna izgovorena rečenica na času može pretvoriti u nečiji životni moto, a jedan agresivni nastup može uticati na dečije psihičko zdravlje, dodaje.

Broj učenika u odeljenjima nije smanjen i često prelazi i 30, iako je preporučeno da učenika ne bude više od 24, kaže Igor. Individualni rad u takvim uslovima je praktično nemoguć, a bez individualizacije nema kvalitetnog obrazovanja. Planiranje časa je tako otežano i gotovo nemoguće, osim ako se ne koriste tradicionalne metode nastave koje su odavno prevaziđene.

- Veliki broj učenika smanjuje kvalitet nastave koja bi sa novim metodama morala da bude produktivnija, a zapravo nije. Da li bi roditelj odlučio da upiše dete na privatne časove engleskog na kojima bi bilo još 30 učenika, pita se Igor.

Nemanja Strahinjić, profesor informatike, kaže da je samo činjenica da se i dalje "loži na sve vezano za kompjutere ono zbog čega još uvek ima bar malo autoriteta" među đacima.

- Neki od naših školskih računara su toliko zastareli da na njima ne mogu da se izvedu čak ni manje zahtevne operacije. A ja po planu đake učim programskim jezicima koji su odavno prevaziđeni. Treba da ih upoznaju, naravno, ali program mora da ide u korak sa vremenom, kaže Nemanja.

Stručna usavršavanja koja nastavnici moraju da ispunjavaju takođe su mač sa dve oštrice, slažu se sagovornici VICE-a.

- I nastavnici vole prečice u vaspitno-obrazovnom procesu, pa su tako nekadašnje dosadne časove prepisivanja sa folije grafoskopa zamenili časovi prepisivanja sa loše napisanih powerpoint prezentacija, kaže Igor.

Administrativni poslovi često čine najveći deo posla prosvetnog radnika. Popunjavanje dnevnika rada, matičnih knjiga, formulara za evaluaciju i samoevaluaciju, zapisnika sa sastanaka veća i čega sve ne, oduzima dragoceno vreme koje nastavnik može da potroši na obrazovanje učenika. Nastavnik je danas ugušen pisanjem, dodaje on.

- Nastavnik mora da bude motivisan da prenosi znanje. Finansijski, naravno, ali i stručno, mora da ima podršku u uvođenju inovativnih metoda rada, slobodu da "iskoči" iz zadatog obrasca plana i programa rada da bi inspirisao naizgled nezainteresovanog učenika, smatra Divna, apsolvent pedagogije.

Đaci se ne uče da razmišljaju, da iskoriste naučeno u praksi, već im se, što zbog preobimnog i staromodnog nastavnog programa, što zbog nezainteresovanosti nastavnika, nameće kampanjsko učenje i bubanje napamet, kaže Vesna Stojančić, majka dvoje srednjoškolaca.

- Oboje imaju privatne časove matematike jednom nedeljno, ne zato što je ne znaju ili ne vole, već zato što nastavnik u školi nema dovoljno vremena ni mogućnosti da im raščlani ono što im je nejasno, objašnjava ona.

Vesna kaže da je, pored privatnih časova, uvela i strožu kontrolu nad školovanjem svoje dece. Redovno odlazi na razgovore sa nastavnicima, proverava da li su urađeni domaći zadaci i trudi se da bude uključena u školske aktivnosti u kojima mogu da učestvuju i roditelji.

- Moja deca, naravno, misle da preterujem i stalno mi govore da su roditelji njihovih drugova mnogo opušteniji. Ali ja verujem da nije samo škola zadužena za vaspitanje i obrazovanje moje dece, već i mi, roditelji, i kada bismo se svi toga pridržavali, mislim da bi bilo manje problema, kaže ona.

Ilić takođe navodi da nastavnici danas nemaju mehanizme odbrane od agresivnih učenika, "koji često preotmu čas iz pukog besa izazvanog lošim navikama stečenim u raspadnutim porodicama."

- Te navike, prepisivanje, agresija prema drugu/drugarici, drugi obrasci nekulturnog ponašanja, brižljivo odgaja i podržava naš školski sistema. Loši učenici avanzuju i preotimaju šou od talentovane i marljive dece, kaže on.

Prepisivanje manje-više, ali dok slušam Igora, sećam se najvećeg incidenta tokom mog školovanja, kada sam profesoru sociologije kulture mrtva-ladna rekla da je "zaostao" jer se usudio da tvrdi da su meni omiljeni krimi romani šund i kič. Ni sve petice me nisu spasile od keca iz vladanja na polugodištu, a sad pokušavam da se setim da li su ona "naša deca" koja su maltretirala i psovala profesorku pred penzijom pa snimak tog iživljavanja postavila na Jutjub uopšte bila kažnjena.

Ipak, Igor kaže da je nedostatak vizije na svim nivoima – i u ministarstvu, i među nastavnicima, i među roditeljima i decom – kako bi naše obrazovanje moralo da izgleda "ukoliko Srbija želi da se izvuče iz kloake u kojoj se nalazi" bio jedan od glavnih razloga da napusti prosvetu.

- Roditelji biraju škole prema lakoći završavanja, a ne prema kvalitetu znanja koje bi njihova deca stekla. Nastavnici brinu o plati i maštaju o starim vremenima kad se "znalo ko je nastavnik", ne shvatajući da se njihove navike i način mišljenja moraju u potpunosti promeniti. Država, to jest, resorno ministarstvo, ne pružaju nikakvu nadu da će se bilo šta promeniti, kaže on.

Tako se i čini, bar ako je suditi prema poslednjim vestima o ovopolugodišnjem štrajku. Ministarstvo ne prihvata finansijske zahteve sindikata, sindikati skoro da i ne pominju sve ovo o čemu su pričali moji sagovornici. Vrišteći tabloidni naslovi plaše besmislicom da "deca neće dobiti knjižice na polugodištu", kao da se radi o najvažnijem dokumentu koji će im doneti bolji život na novoj planeti, a ne o papiru sa nekakvim brojkama koje u ovom trenutku nikome ništa ne znače.

A naši đaci će i dalje biti među lošima u onim PISA testovima, nastavnici će napuštati posao o kojem su nekada sanjali, a ministarstvo uvoditi platne razrede. Svejedno, ja ću i dalje biti na strani nastavnika u borbi protiv države i nadati se da će se pojaviti vizija koja će pokrenuti talasanje močvare zvane obrazovanje u Srbiji.