​Šta sam naučila od azilanata u Srbiji

Kada su me početkom godine poslali na sever Vojvodine, da u mestima uz mađarsku granicu tražim azilante i uradim dnevnu, statističku priču ograničenu minutažom i tv "standardima", bila je nedelja i mrzela sam svako jebeno slovo u planu rada gde je taj dan stajalo moje ime.

Već danima nisam mogla da se ugrejem ljudski, bio je kraj meseca i kraj kinte, uskraćena da spavam malo duže, da ušuškana u krevetu pijem kafu duže nego inače, da kuvajući ručak režiram preživljavanje do kraja meseca i ljutim se na svoje zato što me ne zovu nedeljom kada su svi zajedno.

Ipak, pokušala sam sa onim: što se mora nije teško, nakupila svog preostalog entuzijazma i optimizma da ćemo brzo raditi i još brže se vratiti i krenula da se spremam za put u Suboticu.

Ko su azilanti, imigranti, migranti, kako ih sve zovu? Čitala sam, slušala, pomalo i gledala izveštaje drugih medija o narodima koji sve svoje ostavljaju i beže pred naletima bombi, talibana i krajnjeg primitivizma iz Avganistana, Sirije, Pakistana i dosta drugih, ratom zahvaćenih područja na Bliskom istoku. Zavarih u glavi, jebi ga, moram priznati, danas gnusnu predrasudu, da ću verovatno morati da u kameru izvlačim sudbine ljudi koji poput naših Roma decenijama žive na grbači odavno posustalog i nimalo refrešovanog socijalnog sistema. Ljudi koji su iscrpeli svoju državu i idu dalje. Da, sećam se, tako nešto sam pomislila. Ipak, spakovala sam nešto dotrajale posteljine, garderobe i obuće, kupila kafu za put i krenula put severa Vojvodine.

Nisam nikoga zvala, idem instinktivno, znam od prilike gde - u napuštenu subotičku ciglanu, pre ulaska u grad. Tamo ih je bilo dosta ovih dana, čula sam od kolega, ali baš tih dana bilo je i minus deset, pa ko zna ima li koga sada.

U putu sam uspela da pronađem broj jednog sveštenika, lokalne humanitarne organizacije, koji se pre nekoliko meseci kada su migranti počeli da pristižu, organizovao, pa tim ljudima svakodnevno donosi hranu, vodu i odeću koju sakupi od Subotičana bez predrasuda. Dogovorili smo se da se nađemo tamo.

A ja, da li sam imala predrasuda? Kao što rekoh, užasnih, pomalo neljudskih, do toga da mi je koleginica usadila u glavu da im ne prilazim preblizu, zbog šuge i zaraze.

Stižemo ispred napuštene ciglane bez prozora i bilo čega nalik nečemu gde bi čovek mogao da prenoći na -16 koliko je dan dva pre našeg dolaska izmereno, baš tu. Stižemo u isto vreme kada i taksi koji dovozi trojicu momaka dvadesetih godina sa rančevima na leđima, koji odlaze put oronule zgrade.

Tu smo, ok. Idem da se promuvam, rekoh kolegi, a on neka sačeka sveštenika.

Hladno i sablasno je i bez vetra i hladnoće koja šiba pomislih, dok gledam momke koji su se pentrali ne improvizovane stepenice koje vode na sprat ciglane. Nisu se osvrnuli na mene koja sam ostala sama ispred, dok je nekoliko muškaraca i žena produžilo još dole, ka nečemu nalik na atare.

Stiže kombi, videh uz put i pođoh da dočekam čoveka koji će me malo više uputiti u sve ovo. Danas prvi put dolazi, ne zna ima li ih i koliko u ciglani, jer uglavnom čekaju samo noć da krenu put mađarske granice, peške kao što je većina njih i došla. Kaže, juče je tu bilo i čitavih porodica sa malom decom, trudnica i dosta omladine. Ne traže ništa, samo da odmore i krenu dalje, u potragu za novim životom.

Reče da pustim prvo njega da se popne gore i vidi jesu li raspoloženi da uđemo sa kamerom. Sačekali smo dole kada se posle nekoliko minuta vratio, rekao da gore ima oko trideset muškaraca i da niko ne želi da se snima.

Novinarski, kako sam jedino tada razmišljala, to je bilo potpuno neprihvatljivo za mene i zamolih ga da se popne samnom gore, da ih ja pitam, bez snimatelja. I krenusmo, smrzlim nesigurnim stepenicama.

Od inventara potpuno prazan beskrajno dugačak sprat zgrade u kojoj bi i krov i tlo pod nogama svakog momenta mogli da popuste. Hladnoća šiba kroz sve izbijene prozore i uz sivi i otužni dan koji okolo prolazi, sve izgleda sablasno i budi neki, kako znam da ga nazovem kada se javi – osećaj nepripadanja nigde. Tek u dnu sprata, mali, najlonom ograđeni prostor iza kog svetluca vatrica.

Odlazimo tamo i zatičem grupu uglavnom mladića dvadesetih godina, kako leže, sede, greju se. I šta sad, mislim u sebi brzo. Kako da ih pozdravim, na kom jeziku, kako da započnem komunikaciju uopšte, kada ni oni ni ja ne pripadamo tu gde smo i sam Bog zna, kako smo se sreli.

Pa da probam sa engleskim.

- Hello – procvrkutah i sačekah reakciju. Nekoliko njih mi isto odgovori, a onda upitah da li neko govori engleski? Dok su jedni drugima prevodili šta sam pitala, i negodovali, jedan od momaka je ustao i rekao da on govori pomalo.

Uh, super, bar neko – biće priče pomislih novinarsko/lešinarski. I počeh polako da mu objašnjavam zašto sam tu, kakvu priču radimo, šta nam treba i da li bi hteo da popriča sa nama. Odmah je očekivano negodovao, ali ga zamolih da pita ostale. I niko nije hteo da priča sa mnom, bar ne u kameru.

__________________________________________________________________

Zatvorenici imigranti u Libiji: Evropa ili smrt

__________________________________________________________________

Sveštenik reče da mora po peciva i vodu, podseti me da mi je kolega ostao napolju i da bi trebali da krenemo. Ali ja sam rešila da ostanem još malo. Izvadih poslednjih 300 dinara što sam imala i dam mu za koji hleb više. Rekoh da ću ga sačekati, a mom kolegi da ću ga pozvati kada bude mogao da se popne.

Ostadosmo moj novi drugar Muhamed, njegov bezimeni prijatelj i još oko dvedesetak Avganistanaca, Pakistanaca, Iračana.

Šta ću, rešena da ih upoznam i pokušam otkraviti, izvadih cigarete i sedoh na neku gredu sa dvojicom novih drugara. Nas troje smo zapalili cigare, a jedan, naizgled najstariji među njima, ostao je kod prozora da nas posmatra, rekavši mi već da ne zna engleski.

Muhamed je Avganistanac od 25 godina, kaže. Cela porodica mu je pobijena i na nogama je već, pokušava da se seti, oko 6 meseci. Iz Grčke u Makedoniju, iz Makedonije u Srbiju i noćas će put Mađarske. Uh, Bog te, pomislih, pa prethodnih dana je napolju bio potpuni smrz, kako bre pešače?

Kaže u grupama, ima tu i dece i bolesnih i onih koji su usput umirali. Pa je l' to moralo tako, pitam krajnje instiktivno? Živeli su, studirali, igrali fudbal, imali porodice. Kada je to baš sve nestalo i došao red na većinu njih koji su trenutno u ciglani da ili postanu talibani ili umiru, nije bilo izbora.

- Hoću da živim, da radim, puno i imam decu i budem čovek - uverava me Muhamed, kao da u mojim očima čita sve predrasude sa kojima sam došla.

I ja mu verujem. Ne onako, kao kada malom prosjaku na ulici dam koji dinar, pa narednih sto metara uveravam sebe da neće kupiti cigare. Nego mu baš verujem da želi samo da preživi ovaj put do tamo neke obećane zemlje u EU.

Ovog mališu za kojeg nisam sigurna ni da li je punoletan, što sedi pored nas, pitam voli li fudbal? Kaže da, naravno. Ronaldo ili Mesi pitam, k'o iz topa? Kaže, svi vole Ronalda. Rekoh mu da nema pojma i da je Mesi broj jedan. I konačno se svi smejemo, prvi put od kad sam stigla. Pitam ga koliko ima godina? Kaže 19, i pita mene koliko ja imam godina i jesam li udata? Uz smeh mu odgovorim da nisam, ali da bih po godinama mogla da mu budem majka. U tom i muškarac pored prozora počne glasno da se smeje. Okrenem se i kažem: a sada razumeš engleski! I u tom momentu se zaista svi smejemo, zaboravljajući na momenat šta nas je u stvari okupilo.

I na trenutak se osvrnuh oko sebe. Već skoro pola sata sam potpuno sama u napuštenoj ciglani sa dvadesetak migranata, muškaraca o kojima ne znam apsolutno ništa, a nijednog momenta me nije bio strah. Nije baš normalno sa stanovišta žene, pa ni sa novinarskog, ali sa ljudskog, apsolutno. Upozorenje o zarazama i sličnom, potisnula sam onog momenta kada sam skinula rukavice da se upoznam sa Muhamedom i gle čuda, ni danas nema naznaka ničemu sličnom.

Prihvatili su me ti momci, ti studenti, učenici, radnici, ljudi kao i svi oko mene, sa sudbinom koja, nikad se ne zna koga čeka, kao čoveka, koji je sa njima tu ostao još satima, pričajući o životu, sudbini, fudbalu, ljubavi i porodici. I prihvatili su i mog snimatelja i kameru u koju su ispričali na kraju, šta su sve u svojim mladim životima preživeli, ostali na nogama, toliko motivisani da se nikada ne predaju i ne odustanu od onoga što se u civilizovanim zemljama zove životom.

I zagrlili su me obojica i rekli da inače ne izgledaju tako i da će mi poslati slike kada se okupaju. I opet smo se svi smejali. I sada dok motam film, ponovo mi se srce stegne od hladnoće na kojoj smo ih ostavili da čekaju noć.

Jako me je bilo sramota predrasuda koje sam sa tim kesama stvari ponela tog dana u Suboticu, zajedno sa svom "mukom" sa kojom sam se tog jutra probudila. Sve je to tako malo, toliko sramotno za zakukati. I mesecima kasnije smo obilazili istu ciglanu, granične prelaze, Horgoš i Kanjižu. I danas evo, kada je bilo pakleno toplo napolju i kada smo ih ostavili pred olujom koja je dolazila.

I svaki put, upoznala sam nekog novog Muhameda, studenta elektrotehnike, novinara na radiju, učenika ili oca petoro dece kojeg Mađari treći put hapse i vraćaju, neurohirurga ili zubara koji je izgubio troje dece. I malu Nur, koja nema ni pet godina, ali je došla do mene i rekla prva Hello!

Ali niko od njih suzu nije pustio, nije zakukao dok prepričava svoju sudbinu, nije tražio ništa sem šanse da živi i radi, bar ne preda mnom.

Čovek u meni nijednom do sada, nakon što se kamera ugasi, nije tek tako odlazio nakon završenog posla. Sat, pa i više, znala sam da posedim sa tim ljudima, da me kolege koje čekaju, znam, mrze. Ali sam verovala da bi meni, da sam u tom položaju, ako ništa drugo, lepa reč mnogo značila, kao što i u običnoj svakodnevici znači. Ostavljala sam kontakte tim ljudima, zaista želeći da verujem u srećan kraj za svakog od njih.

I dočekala sam. Nekoliko meseci kasnije, početkom juna, na Fejsbuku proveravam "spam" i naiđem na poruku od nepoznatog prijatelja koji pita kako sam, nadajući se da sam dobro, jer on konačno jeste.

Pošto je hapšen u Mađarskoj, uspeo je da stigne do Austrije, a potom i Norveške gde se trenutno nalazi i gde će ostati. Kaže da sam mu ulepšala boravak u Srbiji, zahvaljuje se na ljubaznosti i želi mi svu sreću. Jedino što traži je, da nastavim da se s vremena na vreme molim za njega.

Ulepšala boravak u Srbiji? Godinu, bre, i posustalu volju. To je taj mladić meni ulepšao i podigao, ovim javljanjem! To je negde hepi-end od kojeg ne odustajem i koji kada se desi jednostavno, nema cenu.

I baš kao što je i obećao, poslao mi je sliku da vidim, kako je na lošem engleskom tada rekao, da on mnogo drugačije izgleda kada ne pešači nedeljama i kada se okupa. Svaki put kada se javi, ima samo jednu molbu, da se s vremena na vreme pomolim za njega.

I radim to, iako možda pre nisam. Za njega, za slične upoznate sudbine koje, slobodno ću reći, neljudi završavaju naplaćujući im karte i hranu nehumano mnogo, profitirajući na životima ljudi kojima se negde, sve loše što je moglo, već desilo. Pritom, potpuno zaboravljajući jednu strašnu činjenicu - da se na Balkanu vekovima već, sreća neplanirano okreće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu