Mučeništvo svetice Ejmi Vajnhaus

Bili smo sekularni Jevreji u 21. veku u Londonu, a Ejmi Vajnhaus je bila naša svetica. I pre nego što je umrla, Vajnhaus je bila ikona nesrećnog talenta i jakog ajlajnera koji su kopirale londonske tinejdžerke. Ona je bila veza između nas i boga hedonizma kojeg smo pokušavali da naučimo da poštujemo. Bila je u isto vreme udaljena i bliska, trijumfalna i tragična, užasna i prelepa. Kada je umrla, postala je naš mučenik. Njena smrt je izgledala kao lična osuda.

Sećam se tog leta kada smo sedeli u pabu i pričali koliko smo je puta videli, zamalo videli ili koliko ima ljudi koje poznajemo da je stvarno poznaju. Toalet u pomenutom pabu je prepun poruka upućenih Ejmi koji je uveravaju da je sada "na boljem mestu", citirajući njene stihove. Možda su CD-ovi umrli, ali i dalje se sećam kopije Back to Black kako viri između knjiga u sobi moje ortakinje i Ejmi koja nas gleda sa naslovnice.

Novi film Asifa Kapadije, Amy, priseća se njenog mučeništva nastalog zbog medija. Od njenog obećavajućeg detinjstva pa do prerane smrti, sakupljeni materijal je predstavljen kao moderna hagiografija. Poslednjih godina, Ejmi je izgubila kontrolu nad svojim imidžom a njena priča je prerasla u tragediju.

U Srednjem veku, žene mučenice su bile u isto vreme i izuzetno usamljene, ali i izuzetno izložene javnosti. U 21. veku su oči medija bile neprekidno uperene u Ejmino telo, izmučeno i krvavo nakon svakog okršaja. Sveci uvek izgledaju neuništivo u početku, sve dok ne pokažu da to nisu. Mi volimo naše mučenike isto kao i pre: zbog toga što su se hrabro borili sa svojim demonima, pre nego što su u potpunosti klonuli pred njima. Da je drugačije, ne bi bili smrtnici.

Za svetu Margaretu kažu da ju je u potpunosti progutao demon. Mediji su našu svetu Ejmi osudili na smrt, mnogo pre nego što je zapravo umrla. Uprkos svemu, delovalo je da je uvek bila milosrdna prema njenim agresorima. Postoje fotografije na kojima Ejmi donosi čaj i kolače novinarima smeštenim oko njene kuće.

Ali to što je postala mučenica, ne znači da je to i želela da postane. Ejmi je radila na novom albumu i pevala je u poslednjem intervjuu pre smrti. Sveci ne biraju svoje sudbine, čak i ako su se pomirili sa njima: sveti Avgustin je želeo "čestitost i apstinenciju, ali ne još." Možda je Ejmi mogla da izbegne mučeništvo; Kapadija se osvrće na to kako su svi u njenom okruženju bili svesni koliko je letela blizu sunca. Užasno zvuči da niko nije zaustavio Ejmi zato što nam je bilo potrebno da se njen narativ završi velikim praskom, a ne drugačije.

Sada je njena fotografija grafit širom Kamdena, njena čuvena senka za oči, tapirana kosa i tetovaže čine je momentalno prepoznatljivom, na isti način na koji će neko prepoznati svetu Lusi po očima ili svetu Sesiliju po violini. Neke slike je predstavljaju kao anđela sa krilima, iako na njima izgleda izuzetno tužno. Kamden je odavno izgubio draž, ali i dalje hiljade turista dolaze da pokažu poštovanje kulturi koju je šezdesetih gajio. Sa njenim prihvatanjem imidža iz tog doba i posthumnim članstvom u klubu 27, Ejmi je postala idealni kandidat za sveca ovog kraja.

Lokalni agent nekretnina je počeo ozbiljno da ispituje navodne kupce za Ejminu kuću, pošto je ogroman broj turista zakazivao termine da je pogledaju i fotografišu i unutra. Gotovo odmah po Ejminoj smrti, cveće, sveće, poruke i flaše su počele da se gomilaju ispred njene kuće. Tinejdžeri i turisti su se okupljali u velikom broju. Na kraju, opština Kamden je stavila statuu Ejmi Vajnhaus na drugo mestu, kako bi prebacila "Ejmine vernike" dalje od kuće. Iako opština ne dozvoljava nikakvo okupljanje ispred kuće, ponekad noću mlade devojke, kao što sam i ja bila, odu tamo da odaju počast tišinom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu