Mojih sedamdeset dana bez alkohola

Shvatio sam pun, gotovo magijski, mistični smisao škotsko-galske reči sgriob, koja po Priručniku za jezike Tingo označava "neizdržljivi svrab gornje usne pre nego što se srkne gutljaj viskija", kada sam okusio taj prvi gutljaj posle 10 nedelja odricanja od svih zadovoljstava blagoutrobija.

Prvi viski posle 70 dana

U ništavilo sam bacio četvrtinu sadašnjeg sebe, odnosno izgubio sam petinu onoga što sam bio, zaustavivši se opasno blizu granice da padnem pod kletvu maksime "jebeš muškarca bez 100 kila", i sve to vreme nisam imao odgovor na pitanje zašto se mučim i maltretiram.

Na pregledu pre nego što sam prešao na ishranu u kojoj su najstrože zabranjene tako kalorične namirnice kao što su kupus, slatki i kiseli, šargarepa, cvekla i keleraba, ne daj bože borovnice, drenjine, kao uostalom i kojegod voće – naravno da je nezamislivo jesti i apsolutno sve iole smisleno, od kobasica i šunki, preko sira i kajmaka, do krmenadli, bureka i jogurta, koji su mi najviše nedostajali - na tom pregledu utvrdio sam, dakle, da su mi svi nalazi po sred srede referentnih vrednosti, uključiv kojekakve masti, trigliceride, lipide, šta ti ja znam, da imam jedino manjak holesterola (sic!), i da je pritisak koji godinama regulišem lekovima - mladićki.

Rečju, debljina koja je po tim lekarskim kategorizacijama bila samo za nijansu ispod po njima najdramatičnijeg, zastrašujućeg stepena gojaznosti – zovu ga ekstremno visoko rizičnim po zdravlje - nije me ni na koji način ugrožavala. Ne verujem ni u priče da je telesna težina opasna po srce, jer ono mora više da radi kod debelih, pa se kao troši – molim lepo, ako je za bicepse i tricepse dobro da stalno vežbaju, rastu i očvršćavaju, zašto bi stalni trening bio loš po srčani mišić?

Taj prvi gutljaj viskija, njegov karakter oslobođen sa par kapi vode, koje obavezno sipnem prihvatajući školu mišljenja da tih nekoliko kapi osobađa iz maltova dušu pijanih Škota koji su ga pravili, uz nekoliko prethodnih prekrasnih udisaja isparenja iz čaše, obasuo me je tolikim blaženim talasima ljubavi, lepote, sreće i blagostanja da sam shvatio da se samo zato isplatilo za tih deset nedelja izgubiti tačno 70 dana.

Čak mi je nekako prijalo potonje gadno pijanstvo, sa noćnim povraćanjem, što mi se nije dogodilo decenijama, a posle neuporedivo manje alkoholnih jedinica od onoliko koliko sam ranije bez negativnih posledica podnosio (druga i poslednja prednost mršavljenja - manji trošak po kafanama) . Kao da mi je mamurluk potvrdio povratak u bivstvovanje, u punu egzistenciju koju iskreno govoreći nisam u potpunosti bio osećao na tim proteinskim preparatima koje sam sekao dva puta dnevno zelenom salatom i zelenim – nipošto crvenim, one goje! – paprikama.

Priznajem, sve to vreme nisam bio naročito gladan – doktorski mambo-džambo izveo je neku magiju u organizmu i navukao ga u neko stanje neke, valjda se to kaže ketoze, kad, koliko sam razumeo, u nedostatku šećera, skroba, ugljenih hidrata i masti, organizam pretvara sopstvene masti – salo, dakle – u sve ono što mu treba za normalno funkcionisanje, pa ne oseća glad, a kopni.

Ali sam želeo. Želeo sam da budem kao drugi ljudi, da jedem ćevape, sedim u kafani, pijem pivo – baš mi se ispred kuće otvorio pab u kome ima točeni kozel, overio sam ga tog 70og dana, na dočeku kraja dijete, posle još par čaša viskija i vina, frankovke, uz podvarak sa kolenicom.

Želeo sam da na rođendanima ne pijem običnu vodu, jedino piće dozvoljeno osim čaja – ali nipošto crnog ili voćnog, ni to ne sme, goji, samo nana i zeleni – da budem ravnopravan, da mogu da učestvujem u naručivanju, da na nekim poslovnim ručkovima i večerama ne uzimam samo salatu – a, da, može i krastavac, blitva, kelj i brokoli, to bi bilo sve – i vadim iz džepa nekakav hemijski dvopek, dok moram da objašnjavam šta se i kako dešava, da prepričavam principe dijete, informišem ih o tome koliko gubim dnevno ili nedeljno, slušam savete i laička medicinozofiranja ili, što je podjednako iritantno, da kad sedim u nekoj formalnijoj situaciji sa nepoznatim ljudima, vidim njihov zainteresovan izraz, pa kratko objašnjavam da sam na "posebnom režimu ishrane".

Da moja sramota što sam, ne znajući ni sam zašto, osim zbog komformističkog priklanjanja društvenim predrasudama i stigmatizacije nas debelih, prihvatio da se smanjim do neprepoznatljivosti bude potpuna, priznaću ovde da već dobrih dve ipo godine redovno idem u teretanu. Nadao sam se da ću ići samo nekoliko puta, pa da će dosaditi, a nije, i otud ta nelagoda, otud što sam pristao da u svoj životni stil još tada uvedem i nešto što se smatra zdravim.

Teretana

Pa sad i ovo - dijeta je taj osećaj samoprekora samo pojačala, a naročito se pokazala pogrešnom upravo u teretani kada sam sa dizanja 110 kilograma po 6 puta iz takozvane mrtve, tokom kure mogao da podignem jedva 70, ili kad više nisam mogao da navalim 90 kila na leđa i sa time čučnem, pa ustanem, pa čučnem, pa tako nekoliko serija po deset puta, nego sada uspevam to da radim samo sa 45-50 kila gvožđa na smanjenom telu, u koje je prethodno toliko uludo ulagano – ne prvenstveno novca, već znanja, vremena, ljubavi, posvećenosti, rada, iskustva, volje, odlučnosti, veštine i razmišljanja.

Jedino me raduje što mi je trener obećao komad domaće slanine koju pravi njegov otac, kaže da je ove sezone bolja nego ikada, u poslednjoj turi naravno dimljena na ružinom drvetu. Za uzvrat, odneću mu komad kulena iz Bačkog Petrovca, koji čuvam još od novembra – sušio se istina na terasi na Krstu, ali svejedno mora biti fenomenalan, ipak je iz globalne prestonice tog tipa kulena. Mada, kao Sremcu, lepši mi je onaj naš, u koji ide samo najfinije meso, pa u debelo crevo i na promaju, ovaj slovački se meša od mesa cele svinje i u stvari je kobasica.

Doktorka mi je na poslednjem pregledu čestitala, iako sam se uspešno zaustavio u odbacivanju velikog dela sebe pre nego što bi po njenom bilo idealno – šta će, pristojna dama, neće valjda da me posle svega još nagovara da nastavim tih tričavih 5-10 kila – ali je upozorila da pazim ubuduće, da ne vratim sve to brzo.

Dobro, trudiću se da ne bude baš brzo, al sigurno ću vratiti, uostalom ovo mi je četvrti ili peti put u životu da skinem 20-30 kila. Obično počnem ponovo ozbiljnije da se gojim kad potpuno promenim garderobu – ovaj put planiram da makar odela, koja su mi sada 5-6 brojeva veća, sačuvam. Klasika, jedno teget, jedno crno i jedno sivo, nikad ne izlazi iz mode.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu