Pričao sam sa Grupom JNA o filozofiji grobarstva i nismo uspeli da se složimo

Natočite pivo, zapalite cigaretu i zamislite sledeću scenu: dupke puna južna tribina stadiona JNA slavi osvojenu titulu; ispred nje se nalazi bina na kojoj pank bend svira "Dajte gol"; iza bine je teren na kome zaprepašćeni gostujući fudbaleri Spartaka pokušavaju da se opasulje, pošto se koncert koji je trebalo da traje samo u poluvremenu nastavio i nakon sudijinog zvižduka za početak drugog; ceo stadion je u delirijumu, gore baklje, ljudi skaču jedni preko drugih, svi pevaju zajedno i svako peva za sebe; Bog gleda sa svog oblaka i zaprepašćeno se krsti posmatrajući divljački prizor nezapamćenog oslobađanja energije.

Zapravo, nemojte da zamišljate, pogledajte ovaj video snimak.

- Taj koncert na stadionu, na proslavi titule, bio mi je fenomenalan. Morali su da prekinu meč jer smo nastavili da cepamo i kad je počelo drugo poluvreme. Možeš da zamisliš, pank koncert za vreme tekme, mislim da se to nikad i nigde nije desilo. Neverovatan doživljaj. Da mi je neko rekao da će pank pičiti na stadionu… nekom to nije bitno, ali meni je do jaja, kaže mi Marko Trmčić aka Krsma, frontmen, vokal i ritam gitara Grupe JNA, grobarskog pank rok benda.

Sedimo i pričamo, naravno, u kafani. Prisutno je desetak ljudi, na ovaj ili onaj način povezanih sa bendom. Tu su i momci iz Grobarskog trash romantizma (u daljem tekstu: GTR) i drugih aktivnih ili neaktivnih grobarskih fanzina. Svi oni zajedno čine jedan neformalni pokret, talas među navijačima Partizana koji bi se mogao nazvati "grobarskom renesansom". Oni odbijaju da ga tako nazovu, ali ja sebi dajem slobodu da upotrebim taj izraz.

Prisećaju se kako je sve počelo. Prvo se pojavila Grupa JNA, pa potom fanzini "4. 10.", mesec dana kasnije "GTR" i na kraju "Jusuf Mehmedovski". Sve manje-više istovremeno, spontano, stihijski, bez dogovora. Povezani igrom slučaja.

- Bend je nastao faktički iz tri benda koja navijaju za Partizan. Oduvek sam želeo da povežemo tu klupsku priču sa pankom, iz neke naše urbane legende da su Grobari osamdesetih godina kao slušali pank. Čak i ako je to istina, sada je istinitije nego ikad, jer su se poslednjih godina baš primili, objašnjava Krsma.

Prvu pesmu, "Crno-beli šal", snimili su još 2010. godine u studiju na Vračaru, ali su tek sredinom 2013. počeli ozbiljnije da rade. Sedam dana pre nastupa na stadionu imali su prvu svirku u Železniku.

- To je verovatno bila prva grobarska rokenrol svirka ikada, možda i prva čisto navijačka svirka uopšte. Postojali su uvek bendovi koji su svirali navijačke stvari, kod nas Uzbuna krajem osamdesetih sa pesmom "Chelsea", kod cigana si imao Direktore, Hogare, Šaht, 357, imaš i bendove koji su snimali za Rad, ali svi oni već imaju neke svoje stvari nevezano za navijanje. Mi smo čisto navijački bend, ne znam da li tako nešto uopšte postoji bilo gde. U potpunosti smo posvećeni ljubavi prema Partizanu, ne bavimo se onom drugom stranom, i ne bavimo se pljuvanjem po drugoj strani. Interesuje nas samo Partizan.

Grobari ovu priču i njihovu muziku jako dobro razumeju, jer su sve njihove pesme nabijene strašnom emocijom. Navijači su generalno skloni urlanju, vici, buci, nekontrolisanom skakanju, a to je upravo ono što im pank kao muzika pruža: u pitanju je vanredno podobni kanal za izbacivanje ogromne energije koju akumulira munjevito smenjivanje sreće i nesreće na jednom jedinom meču, da ne govorimo o celoj napetoj sezoni u kojoj treba preživeti dva Večita derbija i još dvadeset i osam susreta sa manjim rivalima od kojih je svaki jako raspoložen da ti ukrade preko potrebne bodove. Jedan engleski novinar je, nakon meča sa Totenhemom u Beogradu, kada je sa razglasa treštala njihova muzika, atmosferu opisao kao nalet "decibela panka".

- Imali smo dosta svirki, ljudi nas svuda zovu da nastupamo. Obično su to organizovane grobarske grupe u tom nekom gradu, ali je uvek puno, uvek cirkanje, zezanje, nema nikakvih incidenata. Zvali su nas i rumunski navijači iz Temišvara, zvali su nas i u Moskvu, tamo bi trebalo da imamo tri koncerta, nastupaćemo valjda i u Republici Srpskoj, i sigurno ćemo ponovo imati koncert na stadionu ako Partizan bude šampion. Imali smo čak i poziv iz Bilbaoa da nastupamo tamo, dosta Poljaka nam se javilo, bio nam je i jedan Argentinac ovde, kaže Krsma.

- Mene je u Minhenu u podzemnoj Nemac startovao jer sam nosio majicu Grupe JNA. Prišao mi i kao "znam za taj bend, oni navijaju za Partizan". Prvo sam pomislio da je naš jer ima dosta naših tamo, ali nije, ubacuje se Rakić, koji za sebe kaže da je u bendu zadužen za nošenje instrumenata, premda je potpisan i kao autor nekoliko pesama.

Moram priznati da meni izgleda kao jednostavan zadatak probijanje sa pank muzikom među navijače, u potpuno prazno niša tržište, ali izgleda da ipak nije tako.

- Ne želim da ispadne da su Grobari pankeri, ili da smo mi kao bend vratili pank na tribinu, to nema veze sa životom. Uvek je bilo pankera kod nas, ali su bili manjina. Zato smo imali jako težak ulazak na tržište, nije bilo lako probiti se i privući publiku.

Do sada su izdali dva albuma, poslednji je izašao pre nekoliko meseci.

- Prvi je bio više pank, i iako smo mi za drugi hteli da bude još više nekomercijalan na kraju je ispalo da tu ima svega i svačega. Velika većina stvari su zapravo obrade, ne iz nedostatka kreativnosti nego nam je jednostavno to bio do jaja fazon.

Pesma "Odabrani soj" je obrada Pink Floyda. Da li je dvosmislenost stihova "mi smo deca (P)partizana" namerna, ili je plod slučaja?

- Sve je vezano samo za klub, nema dvosmislenosti, uopšte nema nikakve pozadine, ja to prezirem. Mislim, više prezirem ovo drugo nego to na šta misliš, ali je sve vezano samo za klub. Sad ti govorim u lično ime, imam averziju prema seljačkom nacionalizmu, ne prema patriotizmu, ali ni tu ni u drugim pesmama nema nikakve političke pozadine. Mada je i zanimljivo malo da kažeš "mi smo deca partizana", nije popularno, provokativno je, kaže Krsma kroz smeh.

Trideset pesama na dva albuma svedoči o ogromnoj nagomilanoj kreativnoj energiji i potencijalima, kako samog benda tako i svih onih koji na ovaj ili onaj način doprinose. Koliko ljudi zapravo učestvuje u radu Grupe JNA?

- Gomila. Imamo brdo predloga za pesme, javljaju nam se sa idejama matorci koji ni ne idu na utakmice, imamo hiljadu poruka na Fejsbuku… Mislim, nas u bendu u suštini ima šestoro, ali ukupno oko nas postoji nekih deset do petnaest ljudi sa kojima super sarađujemo. Recimo, Lovrić iz GTR je napisao gomilu pesama, onda Rakić. Veliki broj ljudi daje dobre predloge, zato i imamo gomilu numera. Nedefinisani smo, a opet nekako definisani. I ne postoje nikakvi sponzori, sami smo u ovome.

Ne postoje ni planovi za budućnost.

- Izbacivati svake godine album je kretenski. Da smo u fazonu da štancujemo albume izdali bi jedan od deset pesama pa sačuvali ostatak za naredni, ali mi izbacimo sve što imamo. I ništa se ne forsiramo. Nismo rekli da nećemo snimati treći, samo ono, videćemo, neka vreme ide pa šta bude. Ovo smo izdali pre tri meseca, nekako mi još daleko deluju planovi za treći.

Prvi album su, pored DVD-ja, izdali i na jednom drevnom medijumu koji je deci osamdesetih i devedesetih godina poznat kao audio kaseta. Bizarna i neverovatna brojka od dve stotine ljudi među navijačima Partizana i fanovima grupe našla se da ga kupi u toj arhaičnoj formi. Jedan moj ortak voli da kaže da je Jug uvek bio poseban u odnosu na ostale zato što na jednoj tribini možeš da vidiš i zastavu na kojoj je keltski krst i zastavu Jamajke, mesto gde ima i Srba i Jugoslovena i komunista i monarhista i anarhista i nacista i nacionalista i internacionalista.

Poseban u smislu da je uvek okupljao ljude koji razmišljaju drugačije, koji vole da idu protiv mase, protiv krda, protiv opšteg mišljenja, koji uvek vole da kontriraju, da pišaju uz vetar. Stihovi pesme "Odabrani soj" kažu "budi slobodan i svoj / kad porastem jednog dana / biću čovek a ne broj". U liniji sa tom argumentacijom moglo bi se reći da ako za 20 godina turbo-folk bude u potpunosti prokaženi andergraund, Grobari će napraviti turbo-folk bend; u tom smislu, ova navijačka grupacija nema veze sa pankom kao takvim, pank je sada samo izraz, već sa željom da se "ide uz kurac".

Ako je to tačno, onda u tom moru različitih mišljenja u kome svako tera na svoju stranu verovatno ne treba da čudi što Grobari ne mogu da se slože ni da li je to zaista tako. Konkretno, za stolom je svako imao drugačiji pogled na moje pitanje o umišljenoj ili stvarnoj posebnosti.

Rakić navodi primer iz svog detinjstva, u kome su svi imali figurice Hi-Mena, dok se samo on ložio na Skeletora; posle mu je postalo gotivno što je u manjini. Momak koji se predstavlja kao Đokara ukazuje na to da niko nije zbog toga počeo da navija za Partizan, da to nikad nije racionalna odluka, iako ti to posle definitivno na neki način determiniše mentalitet, već da se radi o stečenoj osobini koja je proizvod ophođenja druge strane.

Kada ti neko neprestano govori da si tuđmanovac, onda će ti u jednom trenutku logično prekipeti i reći ćeš i sam "jebite se, jesam". Upravo je tako nastao fanzin "Jusuf Mehmedovski", kao odgovor na jedan pamflet navijača Crvene zvezde u kome je autor tvrdio da su kod njega u odeljenju sva beogradska deca navijala za Zvezdu a samo dva klinca za Partizan, "izvesni Jusuf Mehmedovski i sin jednog istaknutog oficira UDBA-e, 'ne sećam se kako se zove'", što je više nego jasna aluzija na to koji je od dva beogradska kluba "srpski", a koji to nije.

Na moje izričito pitanje, da li može biti slučajno to što su Grupa JNA, GTR i ostali fanzini nastali baš u ovom, grobarskom miljeu, a ne u nekom drugom, prvi odgovara Đokara.

- Smara me ta priča. Kao, Grobari su urbani, drugačiji, pankeri, ovakvi, onakvi. To svi misle za sebe, svi vole da misle da su posebni, čak i ako nisu. Nervira me i da se forsira da smo mi ne znam koliko bolji od cigana, da smo mi svi do jaja a oni svi loši, to mi je druga vrsta ekstremizma. Sve te pacijente koje oni imaju imamo i mi, samo je njih više pa ima i više pacijenata. Partizan je kroz istoriju bio luzerskiji klub pa je okupio više luzera, ali neka suštinska razlika ne postoji. Idi među prosečne navijače Partizana i pitaj ih šta slušaju; koliko njih će reći pank? Merodavan je broj Grobara koje nađeš na nekom rendom pank koncertu.

U priču se ubacuje Ivan Sarajčić, jedan od ljudi koji vode GTR.

- To za luzere je definitivno. Cigani nemaju isti odnos prema svojim porazima, mi čak imamo i majicu sa našim, imamo i majicu "Mrzim ljude", imamo i majicu na kojoj piše "Mrzim sebe, volim Partizan". Ipak smo nešto različiti. Ovo je, kao, Stoka (Pančevo, navijači Partizana) a ovo su kao neki Heroji (navijačka grupa Delija).

Jedna od najlegendarnijih i istorijski gledano najpopularnijih navijačkih pesama sa Juga sažima suštinu ove priče, a verovatno i potvrđuje taj kolektivni mentalitet. Stihovi "pune tribine, ružnih navijača / nemamo baklje, prskalice gore / bubnjevi bušni, pesme su nam ružne / jer mi smo stoka, sa tribine južne!" ne mogu da izniknu u normalnom okruženju u kome se stremi uobičajenim ciljevima kao što su želja da se bude bolji od drugoga.

- Ima to i u nekoj pesmi, "vodi me na mesto gde se skupljaju nesrećnici", misleći na stadion JNA, dodaje Đokara, a momak koji želi da ga predstavim kao Jusufa Mehmedovskog (pošto vodi istoimeni fanzin) navodi citat iz Hornbijevog romana "Stadionska groznica", u kojoj se kaže da je prirodno stanje svakog navijača razočarenje.

- Moj ćale vodio navijanje '76, oni gube od Hajduka na JNA 1-6, a ceo stadion neprekidno navija, i kako Hajduk da neki gol navijanje je sve jače. To je suština. Meni ćale kaže da je tada nastalo grobarstvo - kaže Zeka Vračar, koji sedi pored mene. Eksplozija kreativnosti tokom za Partizan sušnih sedamdesetih i osamdesetih godina iznedrila je čitav taj navijački pokret, što ide u prilog tezi da je tragedija u temelju velikih stvari, pa možda i Grobara. Iako u poslednjih dvadesetak godina Partizan relativno dominira u skoro svim sportovima.

Zeka dodaje da je i kao klinac slušao Satana Panonskog, i da je na Jugu uvek bilo pankera, ma koliko bili u manjini.

- Bilo kako bilo, meni je neverovatan gušt što ovo postoji, što se pušta na stadionu, što je ušlo među ljude, u klub, među igrače. Sad su igrači bili u restoranu na stadionu na osvajanju jesenje titule. Zamisli scenu: imaš pank koncert kao pre na Akademiji, imaš gomilu navijača i imaš igrače koji relativno izlaze po splavovima. Ali, u tom trenutku cela estetika se menja, i to je interesantno što se dešava. Ne znam da li trenutno ima nekog dubljeg uticaja, ali sam siguran da će imati odjek, iako je i dalje rovito. Hoću da ti kažem: nije istina da su grobari pankeri, da su naši igrači odjednom zavoleli pank i došli na proslavu, nego je sve to stihijski, spontano se pravi ta vrsta estetike i spontano se menja. Mislim, igrači koji su navikli na splavove skaču uz pank, jebote! Na kraju će se napraviti mit od ovoga za 20 godina, da je to bilo jedno ludilo, kaže Krsma.

Vraćam se na "grobarsku renesansu". I dalje odbijaju upotrebu tog termina, a sada se i meni čini besmislena.

- Ovo je samo otpor protiv šlajmarizacije, generalno a i protiv ovoga što nam se događa u klubu, i to ne samo sad nego i pre toga. Ona frizurica otišla, došao neki svinjar. Mnogo je teško to podneti, kaže Sarajčić.

Ivan Lovrić, koji takođe učestvuje u GTR-u, kaže da će se o nekom eventualnom uticaju moći da priča tek za desetak godina, da će to tek tada možda biti vidljivo, u smislu posete na stadionu i same kulture na navijačkoj tribini.

On takođe ima i jednu želju za kraj.

- Napiši da smo mi '66. u finalu KEŠ-a imali više Srba u ekipi nego cigani '91.

OK. Checked.