​Zašto ljudi 2015. godine i dalje koriste pisaće mašine?

Njujorški odbornik Danijel Drom u februaru je predstavio predlog zakona da se pisaće mašine odstrane iz policijskih stanica do kraja 2015. godine. Radi se o istoj policijskoj službi koja je već opremljena tajnim dronovima (možda!), specijalizovanim Windows-telefonima i naprednim tehnologijama za sakupljanje podataka i analize, tako da ideja da im treba naložiti da više ne koriste pisaće mašine deluje pomalo anahrono i iznenađujuće. Policijski zvaničnici tvrde da određeni formulari koje policajci moraju da ispune još nisu digitalizovani, pa će, dok se ti fajlovi ne nađu u kompjuteru, pisaće mašine zadržati u stanicama.

Njujorška policija nije jedina koja 2015. godine i dalje koristi pisaće mašine. Prema članku iz Vol strit džurnala objavljenom 2013. godine, još ih upotrebljavaju pogrebna preduzeća, gde se na pisaćim mašinama smrtovnice ispunjavaju, kao i u zatvorima, gde zatvorenici često na njima obavljaju korespondenciju umesto na kompjuterima. One se i dalje naveliko rabe u delovima sveta kao što su Indija i Latinska Amerika, gde stabilna struja često nije zagarantovana. Sedište Olivetija, jednog od poslednjih preostalih proizvođača pisaćih mašina, nalazi se u Brazilu. Nemačka vlada je neko vreme prešla na upotrebu pisaćih mašina za ispisivanje osetljivih dokumenata kako bi se sakrili od NSA.

Pisaće mašine među piscima nose određenu auru mistike, naročito onim koji su odrasli pre pojave interneta. Hunter S. Tompson ih je koristio sve do samoubistva 2005. godine, pisac naučne fantastike Harlan Elison ih voli više od kompjutera, a Kormak Makarti je koristio istu pisaću mašinu 50 godina, jer šta bi drugo radio.

Upotrebljavaju ih i mladi Amerikanci — iako su njihovi razlozi uglavnom estetske prirode. Kao i u slučaju vinila, koji poslednjih nekoliko godina doživljava renesansu, pisaće mašine nude taktilni osećaj koji mp3 ili kompjuteri ne mogu. Baš kao što neki tvrde da vađenje ploče iz omota, njeno pažljivo spuštanje na gramofon i postavljanje igle na brazdu donose potpuno drugačije iskustvo od običnog pritiskanja "plej" na pesmi, neko bi isto tako mogao da kaže da fizički osećaj dok udarate tipke i gledate kako se reči pojavljuju na parčetu papira pred vama angažuje druge delove vašeg mozga nego kad sedite i štrikate reči u Wordu.

Kad radite na pisaćoj mašini delujete kao neko ozbiljan, duševan i nostalgičan. Dok kucate, možete da zamišljate sebe kako koristite isti instrument kao i Keruak, Bukovski i Ginzberg. S druge strane, danas svi koriste kompjutere. Vaša majka koristi kompjuter. Nije ni čudo da su Urban Outfitters, jedna od kompanija najzaslužnijih za komercijalizaciju hipsterske estetike, jedno vreme prodavali pisaće mašine marke "oliveti", iako prema sajtu lanca njihove maloprodaje, to više ne rade.

Toni Abadesa iz Čikaga, samoproklamovani "filozof, teolog i pesnik" poverio mi se da za pisanje poezije koristi "gotovo isključivo" "oliveti andervud 21". On kaže: "To je jedna stvarno moćna alatka. Sve verzije teksta ti ostaju sačuvane, osećaš se sjajno dok radiš, a i pretenciozno je — možeš da zamisliš kojeg god pesnika iz pedesetih da je radio to isto." On ističe i da je pisaća mašina odlična sprava za ljude koji imaju švrakopis jer čitljivo mogu da ispune čestitku za rođendan ili neki drugi zaboravljeni ritual. "Svi treba da imaju jebenu pisaću mašinu", kaže on.

"Potpuno je drugačija od laptopa", kaže Zak Šonfeld, bruklinski novinar iz redakcije za kulturu Njuzvika koji je svoju "olimpiju" nasledio od dede. "Morate dobro da razmislite pre svake reči jer nema vraćanja i brisanja."

Džeki Šuman, koja radi u muzičkoj industriji u Los Anđelesu, slaže s njim. "Obično dobro razmislim o tome šta želim da napišem PRE nego što sednem za pisaću mašinu, dok u mejlovima u hodu kucam svakodnevne banalnosti koje mi se dešavaju."

Možda zbog promišljanja koje sa sobom nosi sklapanje teksta na pisaćoj mašini, posebno ih vole oni koji pišu poeziju. Čarli Ambler, saradnik VICE-a koji u slobodno vreme povremeno na pisaćoj mašini piše poeziju, kaže mi: "Proizvodi gotov tekst na stranici, na licu mesta, pravi buku i opipljivije je od nečega što se zove TextEdit." Za Amblera, deo čari leži u mogućnosti da pisaća mašina momentalno ostavi trag na širokom asortimanu materijala. "Kad sam jednom bio pijan", kaže on, "bio sam u fazonu: 'Ove pesme su takvo jedno sranje', i počeo da ih iskucavam na toalet papiru."

Uprkos svojoj strasti, ljubitelji pisaćih mašina su u ubedljivoj manjini — kompjuteri su mnogo bolji u toliko različitih stvari, a većina ljudi upotrebu pisaće mašine u najboljem slučaju smatra nastranim, a u najgorem glumatanjem. Ali kompanije poput Olivetija i Bradera ne odustaju, štancaju pisaće mašine za kućnu i kancelarijsku upotrebu, dok i dalje postoji mala ali posvećena zajednica koja ih sakuplja. Starinske pisaće mašine rutinski se prodaju za više od 1.000 na eBay-u, a Tom Henks ih toliko voli da je razvio aplikaciju za ajped po imenu Hanx Writer koja rekonstruiše izgled i osećaj tri klasične pisaće mašine iz njegove kolekcije. U intervjuu za NPR o aplikaciji, on je rekao: "Kucanje na pravoj pisaćoj mašini na papiru samo je mekša verzija urezivanja reči u kamen." Dok god kompjuteri ne budu mogli da dočaraju taj osećaj, za pisaće mašine će na ovom svetu uvek biti mesta.