​Posetili smo militantni feministički kamp

Najmilitantnija studentska federacija u Kvebeku se ne zajebava.

Ženski komitet Asocijacija za sindikalnu solidarnost studenata (ASSE) okupila je prošlog vikenda barem stotinu ljudi iz celog Kvebeka u kampu za obuku. Obuka se sastojala od teorijskih radionica („Intersekcionalnost"), i od praktične obuke (početni tečaj samoodbrane).

„Borba će biti feministička, ili je neće biti", obećavalo je geslo ovog događaja.

Krenula sam u pripremnu školu u gradu Longej sa nekoliko feministkinja-levičarki sa Univerziteta Konkordija. Stigli smo do gole, sive zgrade i pratile znakove koji su vodili u kafeteriju u kojoj je vladala industrijska atmosfera devedesetih godina.

Za nizom stolova pastelne boje su sedele pospane, zelenokose feministkinje. Neke su se okupile oko (navodno vojnih) posuda „nutele" i „čiz viza", i mi smo im se užurbano pridružile.

Grickajući čokoladne sendviče i prepričavajući antikapitalističke tračeve, listale smo priručnike koje su nam dali organizatori. Izgleda da je komitet imao problema da nađe školu koja bi nas ugostila.

„Naša reputacija počinje da nas sustiže", pisalo je u svesci. „Tokom poslednjeg ASSE kampa za obuku, neke od učesnica su se ponašale na neprihvatljiv način (vandalizovale su školu domaćina i same domaćine, a i krale su od određenih aktivistkinja škole)." Bljak.

ASSE je poznata po tome što je jedna od vodećih organizacija koja se suprotstavila povećanju školarina 2012, tokom talasa protesta koji su sada poznati kao „Javorovo proleće". Možda su pomalo izašle na zao glas, ali žene iz kvebeškog studentskog pokreta imaju veće brige.

„Ima mnogo podmukle mizoginije (u vojnoj sferi)," rekla mi je koordinatorka anti-feminističke radionice Mari Solei Šreten. „(Rodna) podela rada je veoma vidljiva u aktivističkom miljeu uopšte, pa i u ASSE. Patrijarhalni sistem je uočljiv čak i u feminističkoj borbi."

Frustriranost sveprisutnim patrijarhatom razlog je osnivanja montrealskog Sestrinstva. Šačica radikalnih feministkinja poteklih iz pank pokreta i drugih kontrakulturnih sfera, Sestrinstvo je osnovano 2010, kada su članice shvatile da su čak i u levičarskim i antifašističkim krugovima u kojima su se kretale trpele opresivni patrijarhalni stav. Grupe su se fokusirale na „široko obrazovanje", u nameri da taj stav promene.

I obrazovanje koje su ponudile je bilo itekako široko rasprostranjeno – oko 40 ljudi je došlo na njihovu radionicu samoodbrane za žene.

Jedna istetovirana pripadnica Sestrinstva narandžaste kose je pozvala sve da sednu u krug za prvi segment. Iako organizatorke i mnoge od polazinca ne bi štrčale u prosečnoj hipi komuni ili na pank rok koncertu, atmosfera je bila kao u letnjem kampu: sedele smo u krugu, predstavljale se jedna za drugom, i navodile razloge svog dolaska, sa razumevanjem se smejući najsmešnijim pričama o maltretiranju na ulici.

Posle diskusije o važnosti samopouzdanja (ponekad napadači samo žele da vide strah u tvojim očima, jedna koordinatorka radionice nas je upozorila), podelile smo se u grupe, i čekale svoj red da vežbamo kikboks udarce, dok su pripadnice Sestrinstva, sa jastucima na rukama, predstavljale potencijalne napadače.

Jedna adolescentkinja fluorescentno roze kose, obučena u crveni, čipkani korset, čekala je svoj red iza entuzijastične pedesetjednogodišnje domaćice, koja je došla sa ćerkom da čekira kamp, sa sve bisernom ogrlicom i ostalim obeležjima.

Zbog tolike raznolikosti polaznica, stvari nisu uvek tekle glatko. Popodnevna radionica o lezbejskom feminizmu trajala je dva sata duže nego što je bilo predviđeno, jer su se polaznice i koordinatorke raspravljale oko uloge trans žena u feminizmu.

Kada su počele da diskutuju o kongresu ASSE kojem pristup imaju samo žene, i kada je neko pitao da li misle da je trans ženama tamo mesto, koordinatorke su duboko uzdahnule.

Radikalni lezbejski feminizam zasniva se na poništavanju polova, odgovorile su koordinatorke. Po njima, muškarci koji odluče da postanu žene ojačavaju patrijarhalni sistem ugnjetavanja.

Posle toga je nastupila potpuna tišina. Nekoliko ljudi u publici je bilo vidno uznemireno, uključujući i studentkinju Konkordije Madlen Somers, koja je na lošem francuskom izjavila da u Francuskoj godišnje strada na stotine trans žena.

Na cigaret-pauzi posle diskusije, koordinatorka radionice Stefani Paradi je zašla u detalje.

„Mislim da se trans politika koristi da bi se predupredilo organizovanje feministkinja. To nam škodi, i loše utiče na feminističku borbu. Zauzimaju mesta na kojima bi rođene žene mogle da se organizuju", rekla mi je.

„Na primer, Centar za zalaganje za polove na Konkordiji je nekada bio centar samo za žene. Sada su tu trans ljudi, što je doprinelo tome da se izgubi jedno mesto koje je bilo namenjeno samo ženama."

Pitala sam Gabrijel Bušar, direktorku Centra za zalaganje za polove, šta misli o ovoj analizi.

Takve feministkinje odbacuju trans žene jer nisu 'opremljene kao žene', ali ipak takođe odbacuju i trans muškarce, na osnovu toga što se oni sada predstavljaju kao muškarci", istakla je.

„Takođe pretpostavljaju da sve žene trpe ugnjetavanje na potpuno isti način, a to je veoma površno shvatanje ugnjetavanja. Kao da smo na početku dvadesetog veka."

Ironijom sudbine, radionica o lezbejskom feminizmu održana je odmah posle konferencije o LGBTQ pokretu u feminizmu – oštra jukstapozicija, kada uzmemo u obzir da kvir pokret stavlja snažan naglasak na uključivanje trans i binarno neidentifikovanih ljudi.

Još jedna goruća tema, prema Gabrijelu Velaskou, odmerenom, trapavom delegatu ASSE-a, je previše muškaraca na rukovodećim mestima.

Na primer, iako je ASSE imao dva zvanična portparola tokom Javorovog proleća, samo je muški, Gabrijel Nado-Dobua postao opštepoznat. On je sada umereno popularna ličnost, dok se niko čak ni ne seća imena ženskog portparola (Zove se Džin Rejnolds).

Nekoliko polaznica kampa mi je reklo da su odmah nakon mobilizacije ljudi skloni tome da shvate da žene nisu dovoljno predstavljene, a kao rezultat toga, došlo je do porasta broja žena na rukovodećim mestima. Od osam trenutnih rukovodilaca ASSE-a, sedmoro njih su žene.

„Kada je stvar veoma politizovana i kada aktivizmom može da se dođe do određenih privilegija, mnogo više muškaraca se umeša", kaže Džin Rejnolds, ljubičastokosa koordinatorka radionice „Abeceda feminizma". Neformalne navike isključivana su veoma uobičajene čak i u mešovitim upravnim odborima, kada muški članovi odvojeno doručkuju, ili idu na puš-pauze na kojima diskutuju o strategijama.

Ona ne deluje kao preterani optimista kada je u pitanju ukidanje internog patrijarhata, dodajući da su žene danas u većini na liderskim pozicijama u ASSE-u, ali da može da se dogodi da će za nekoliko godina aktivisti shvatiti, osvrćući se na prošlost, da su isti opresivni stavovi koji preovlađuju u društvu prekopirani i u okviru tog pokreta.

I šta sam naučila u militantnom feminističkom kampu za obuku? Da ne postoji jedinstveni „feminizam", ali i da je zastrašujući imidž „radikalnih" feministkinja itekako prenaduvan. One su pristojne, jedu „nutelu", i samo žele da budu plaćene koliko i njihovi sunarodnici kojima se klate kite. Teško da je to nerazuman zahtev.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu