​Kako izgleda susret s internetom posle deset godina u zatvoru

Decenija je vremenski period koji je teško definisati. Za voćne mušice i decu, to je čitava večnost. Ako mi oduzmete prvih sedam godina života — kojih se uglavnom sećam kao gomile indiskretnih telesnih funkcija — deset godina je i trećina mog života. Za internet, koji je rođen tiho 1969. godine, deset godina je mnogo ili malo, u zavisnosti od toga o kojim godinama govorimo. Silnih ranih godina ništa se nije dešavalo, ali se poslednja decenija može nazvati revolucionarnom.

Baš šteta što sam je propustio.

Digitalno carstvo nikog ne čeka. Kada sam bio osuđen na 12 godina zatvora , znao sam da ću najranije ponovo biti onlajn za 123 meseca. Pušten pre godinu dana, posle deset godina i tri meseca, nisam imao nikakve koristi od svog sekundarnog zvanja iz kompjutera. Dvadeset prvi vek nije više svež kao što je bio 2003. godine; u međuvremenu se desilo more promena koje me je preplavilo kad sam se vratio u stvaran svet.

Internet je nekad bio sputan, ali dok sam bio iza rešetaka, uspeo je da se odvaži na bekstvo. Mobilni telefoni sa kompjuterskim procesorima doveli su internet za sto za kojim jedemo. Društvene mreže su nova zona ljudske interakcije, koja već ima sopstvenu etikeciju, pravila i vrednosti. Uzima se zdravo za gotovo da danas, pored fotoaparata i muzičkog plejera, svi u džepovima nose zbir svih ljudskih dostignuća.

U zatvoru na severu države Njujork, upoznao sam gomilu teško prilagodljivih ljudi koji nikad nisu naučili da kucaju, koriste kompjuter ili — u ekstremnim slučajevima — čitaju. Izgubili su korak sa svetom čim su im stavljene lisice. Naoružan pretplatom na časopise u borbi protiv zastarelosti koju sam gubio, čitao sam časopis Njujork kako bih znao, makar u grubim crtama, šta je kul. Muzička kritika me je čikala čitavim novim stilovima koje nisam mogao da čujem; država Njujork je podigla svoje zatvore u ruralnim krajevima, daleko od stanica koje su emitovale elektrokleš ili bangru. Robijašima su dopuštene samo kasete , što znači da su glavni žanrovi koji su im dostupni klasičan rok, kantri i zastareli hip-hop. Neki od 12 zatvora u kojima sam boravio bili su u dometu koledž radio stanica, što mi je omogućilo da se malo sustignem, ali je najteže bilo pratiti razvoj tehnoloških inovacija.

Pročitao sam svaki broj časopisa Vajerd i nazreo koliko sam mogao šta smo dobili sa Fejsbukom. Uprkos tome što sam jednom bacio pogled na pljosnati televizijski ekran i krišom dodirnuo tačskrin pandurovog telefona, osećao sam kako mi moderan život izmiče iz ruku. Nije pomoglo to što sam se nalazio u društvu najmanje tehnološki osposobljenog dela američkog društva; zvali bi se ludistima da su čuli za taj izraz.

Rođen sam 1978. godine; moja ekipa bila je poslednja američka generacija čijim društvenim životom nisu dominirale digitalne alatke. Nikad nisam preko mobilnog telefona našao kućnu žurku koju ne nadgledaju roditelji. Nikad nisam nervozno slao mejl simpatiji i nikad nisam tračario o školi u čet rumovima. BBS-ovi su bili za štrebere, štampanje domaćih zadataka za ulizice i toliko sam mnogo koristio telefonske govornice da sam pivo kupovao novčićima koje bih uštedeo zahvaljujući triku uspostavljanja spoljne veze spajalicom i izbegavanja troška od 25 centi za lokalne pozive. Pejdžeri su se koristili za prodaju droge, ali kad je na mene došao red da zauzmem pozu dilera sa 18 godina, nisam mogao sebi da ga priuštim. Moj pejdžer nije imao ekran i misteriozno je pištao kad god bih dobio govornu poštu. Rejvovi su reklamirani preko predivno ukrašenih letaka i napamet sam znao telefonske brojeve svih svojih prijatelja. Znam ih i danas.

U februaru prošle godine prvi put sam video tablet u kolima koja su me vozila kući. Od tada sam oduševljen dostupnošću informacija. Davio sam se njima na internetu, koji je radio toliko bolje nego pre! Nije se moglo poreći da je Vikipedija naprednija u odnosu na moju voljenu Britaniku u kožnom povezu. Čak ni Brukhausova enciklopedija mog oca iz 1890. nije mogla da se meri, a ona ima 130 tevtonski organizovanih tomova. Pornografija je danas besplatna i neuporedivo žešća. Toliko su me zanimale one dve devojke i jedna čaša dok sam samo čitao o njima, a sad ne mogu da zaboravim ono što sam video.

Dovoljno sam pametan da se klonim igara; društvene mreže ionako jedu previše mog vremena. Fejsbuk je odigrao divovsku ulogu u ponovnom uspostavljanju veza sa prijateljima i umrežavanju. Bivši robijaš nema boljeg saveznika od ovog i uz malo strategije može sam da ispriča svoju priču. Za karijeru kao što je moja, koja zahteva publiku, digitalno prisustvo je dar s neba. Skajp mi je omogućio da održim predavanje na katedri za filozofiju Univerziteta u Vankuveru kad su pravila uslovne slobode i kanadski zakon to onemogućavali. Svaki film ili TV serija koje sam propustio su dostupni. Svaki sajt mi dopušta da ostavim komentar. Čak i tvitujem.

Međutim, iako naizgled uživam u svom tom napretku, stvarnost je malko komplikovanija. Evo jedne metafore kao ilustracije: u filmu Bekstvo iz Los Anđelesa , Kurt Rasel glumi Snejka Pliskina koji nosi frajerski povez preko oka. On dolazi u posed naprave koja može da isključi struju čitavoj planeti i tako je vrati u mračni Srednji vek. Dovoljno je samo ukucati brojke 666, a umesto da ovo dugme za izazivanje smaka sveta preda predsedniku, on ga pritiska.

Ja bih ga pritisnuo dvaput, čisto da budem siguran.

Nemam problem sa snalaženjem na netu. Captcha uspešno rešavam posle svega nekoliko pokušaja i ne bojim se singulariteta niti apokalipse koja sledi, bilo uzrokovana veštačkom inteligencijom, propašću životne sredine ili nečim trećim. Ali mreža je danas deo svakodnevnog života. Opcije za pretragu rešavaju svaku kafansku opkladu, a opet onemogućuju neobavezni kafanski razgovor koji probija led a može noću da vam zagreje krevet. Umetnost opisa zamenile su tačnost fotografija i videa — precizniji su, ali manje uzbudljivi. Zahvaljujući Fejsbuku niko ne zaboravlja moj rođendan i time mu se gubi smisao. Čestitke mi šalje program; oslanjajući se na njega, moji prijatelji su odavno zaboravili tačan datum. Draža mi je mala grupa ljudi koji me se sete od poplave čestitki od ljudi koji su blagoizvoleli pritisnuti dugme. Naše informacije teku rekom koja je šira nego ikad pre, ali i plića. Dok je digitalno carstvo bilo ograničeno kavezima desktopova, ova de-evolucija bila je pod kontrolom, ali to više nije slučaj.

Kad ste zatvorenik, lagano gubite svoj identitet: umesto imena koriste se brojevi, a odeću zamenjuju uniforme. Ljudi škrabaju parole po zatvorskim zidovima u želji da se izraze. Ograničeni umovi uporno se gađaju uvredama; neizbežno se prijavi da je neko radio felacio, obično praćeno ilustracijama. Davao sam i ja svoj doprinos, iako ne umem da crtam.

Dok sam bio ironično raspoložen, ispisao bih "Jejl '96" ispod oznaka bandi kao što su Krvavi ili Latinski kraljevi. Kad sam bio ozbiljan, citirao bih Cicerona: Omnia Mea Mecum Porto. To je odgovaralo situaciji, budući da sam sve svoje sa sobom nosio u svojoj tintari. Pre zatvora, zbog svog visokog obrazovanja oni koji su me voleli govorili su da sam "kompletan čovek", u ljubaznom razgovoru bih postajao "erudita", a "sveznalica i pametnjaković" iza mojih leđa. Iza rešetaka, gde 68 odsto osuđenika u državnim zatvorima nema ni srednjoškolsko obrazovanje, bio sam praktično genije.

Međutim, kad sam pušten, otkrio sam da je čitav život usvajanja informacija bio jedva dovoljan da budem dobar u kvizu. Zagonetke čijim bih rešavanjem nekad opčinjavao devojke danas su lako rešavali pametni telefoni. Tajanstveni rečnik na opskurnim jezicima, sposobnost da se zahvalite konobaru na letonskom, nabrajanje svih zemalja habsburškog carstva — sve je to postalo dostupno svima koji umeju da kucaju. Putem mobilnih uređaja, internet je posegnuo, uzeo mi Omnia mea i poklonio ga svima besplatno. Nikad mu to neću oprostiti.

Navikavanje na život posle odsluženja dvocifrenih kazni smatralo se dovoljno zahtevnim da sam se prijavio na kurs, koji su perverzno držali ljudi što su proveli 20 godina u bajboku. Iako su oni bili najmanje kvalifikovani za to zbog vremena koje su proveli izopšteni iz društva, taj posao je imao svojih prednosti, tako da su ga matorani zdušno prigrlili. Na časovima su mi pokazivali kako da vodim evidenciju o stanju na bankovnom računu i upozoravali na poteškoće prilikom povratka u društvo. U zatvoru ljudi dobro vode računa o tome da posle obroka predaju escajg jer gubitak viljuške može da znači 90 dana u samici. Pričali su nam anegdote o oslobođenim robijašima koji su posle jela predavali kašike majkama. Trebalo je da se plašim prelaska ulice. Rečeno nam je da se sa gužvama i tehnologijom teško izlazi na kraj. Priznajem, mobilni telefon u mom džepu onog dana kad sam uhapšen 2003. bio je crno-beli "hjundai" (mislim da su u međuvremenu odustali od tog biznisa), a prolaznik na ulici bi mi stajao bliže nego zatvorenici, ali to nije bilo ništa u poređenju s društvenim mrežama. Reorganizovanje navika tražilo je samo veliku pažnju, ali ja sam morao da savladam jednu čitavu novu oblast života.

Deset godina strastvenog čitanja je pomoglo, koliko je to uopšte moguće, da budem u što manjem zaostatku. Komunikacija sa porodicom, gledanje pravih stvari na televiziji (vesti i The Office, umesto video-spotova i sporta), slušanje radija i propitivanje pridošlica je pomoglo, ali mi je nedostajala moć interneta. Nisam bio onlajn od vremena dok je još radio Kompjuserv.

Nije izgledalo da stvari mogu toliko da se promene. Pre mog boravka u zatvoru, svet je već imao laptopove, foto-aparate, adresare i blekberije. Ali nov je bio interpersonalni softver, a šokantno je koliko ga je brzo i u potpunosti društvo prisvojilo. Društvenim životom odraslih ništa manje ne posreduje digitalna ispomoć. Nekad su me zvali na žurke, a ja bih dolazak potvrđivao telefonom. Danas tu funkciju vrše Fejsbukovi pozivi na događaje, ali zbog njihove interaktivnosti oni su nešto mnogo više od puke digitalne verzije onoga što je postojalo ranije. Mogu da vidim ko je još pozvan, ko je odbio poziv i da li su moji prijatelji dobrodošli. Guglanje nečijeg imena je praktično digitalno proveravanje njegove prošlosti, ali opet, informacije ne teku u samo jednom smeru. U očekivanju da ću biti proveravan, ja sam taj koji negujem sopstveni imidž i kontrolišem njegovu prezentaciju. To je važno za ljude sa krivičnim dosijeima — zahvaljujući štampi, mi se ne pitamo mnogo oko svega toga. Znajući to, držim sajt sa svojom pričom o svemu, kao i stranicu na Vikipediji. Pošto sam viđao kako ljudi decenijama služe kazne pod pogrešno zapisanim imenom, znam koliko je važno kontrolisati sopstveni imidž.

Etikecija u vezi sa svime digitalnim razvila se tiho, a svi uzimaju zdravo za gotovo da je svi poznaju. Zbog svega toga u početku sam napravio nekoliko gafova; neke od mojih žrtava su imale razumevanja, znajući za moje odsustvovanje, a neke nisu. Naučio sam brze lekcije iz pristojnosti prilikom postavljanja stvari na Fejsbuk zidove drugih ljudi i objavljivanja fotografija bez dozvole. Trudio sam se da se raspitam kad god nisam bio siguran i uspevao da predstavim svoj eksplozivni debakl iz 2003. u najboljem svetlu onima koji za njega nisu znali. Fejsbuk mi je omogućio da se vratim u svet na način koji ranije nije bio moguć i blokirala me je samo jedna bivša devojka. Naravno, ispostavilo se da i ona ima krivičnu presudu — Gugl radi u oba smera.

Nije mi smetalo da se odreknem dela svoje privatnosti, naročito kad živim od svog pera, da bih izneo svoju stranu priče. Naučio sam pravila i pomirio se s tim da je većina mog nepotrebnog znanja danas samo trivija. Ali s ljubavlju se sećam sveta bez dodatnog digitalnog sloja. Možda mi nedostaje manja bara u kojoj sam bio veći krokodil ili prosto prezirem nezasluženo sveznanje sveta nakon što sam naučio da brojim na turskom. Ali znam da se ne može protiv budućnosti. Kako bih se i vratio?

Postoji jedan način, zapravo. Samo ga ne želim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu