​Partizani, četnici i svi oni između u mojoj porodici

Istorija je nauka koja se trudi da bude što egzatnija. Istoričari teže kategorizaciji, sagledavanju šire slike, predviđanja njenih uticaja na budućnost. Ali mali čovek mora znati bolje, jer njegova istorija nadire iz ormara i sa polica, iz malih ličnih arhiva koje treba čuvati ako je pametan, ogleda se u genetici i sklopu njegovog lica, svodi se na kraju na jedno vrlo bazično pitanje – kakav si čovek?

Cela ova stvar sa Dražom dokazala mi je samo jednu stvar, nikakvi smo ljudi, neinteligentni, nezreli, rovarimo divljački po istoriji kako bismo izazvali nove sukobe a da nismo ništa shvatili. Da se nismo zapitali od čega smo zaista napravljeni. Cela ova stvar sa Dražom samo me je podsetila na ludačke stvari koje sam čula od oca i majke vezane za moje pretke zbog kojih sam shvatila da nikada neću biti ni na jednoj strani, kao i da će me to puno koštati.

Podeliću sa vama dve najznačajnije priče koje su me učvrstile u mom uverenju a za sve njih sam saznala na nekim porodičnim ručkovima, kolektivnim čišćenjima stana i usputnim sećanjima. Deliće tih priča sam sortirala u glavi i skupljala godinama iz nekih zalutalih rečenica poput "Ali nemoj to nikada reći baki, ne znam da li ona zna da su Olgu mučili spaljivanjem mesa, ne znam kako bi ona to podnela", ili "Otkud ja znam kako je našla njegovo telo, valjda su ih ovi nekako ofrlje prekrili zemljom". Trudiću se da vas ne zamaram previše razgranatim porodičnim stablima i da budem što konciznija, ali rećiću samo to je krv od koje sam stvorena, i "jedna" i "druga".

Recimo da je jedan deo moje loze komunistički i crven do srži, i da sam jako ponosna što je sestra moje bake, Olga Petrov, narodni heroj po kojoj se zove nekoliko škola u Srbiji. Stalno mi govore da ličim na nju, iako me to u suštini plaši; ko želi ličiti na neku usijanu glavu punu ideala koja je ubijena sa samo dvadeset i jednom godinom a pre toga je bila krvnički mučena? Ona je mučena, ubijena a rat je prošao i dosta dugo je njena bista stajala u centru Pančeva.

A onda su je krajem devedesetih sklonili i stavili krst umesto biste jer njena smrt odjednom nije više bila važna i nisu shvatali da je moja baka tamo ostavljala cveće godinama, ne po nekakvoj političko-partiskoj dužnosti već zato što je ta bista bila nešto najbliže nadgrobnom spomeniku koji je ona imala.

I čudno je gledati to iz mikro perspektive, svi znaju za sudbinu Olge, ali niko ne zna kako je bilo nastaviti život kao njena sestra, retki se zapitaju kako je bilo Ismeni pored Antigone, kako je onoj što nije poginula i kojoj su svi iza leđa kasnije govorili "ma to je sve po partijskoj liniji", a ona nikad nije htela da joj ubiju sestru, i u njenoj blizni se nije pričalo o onome što danas možete naći na Vikipediji: "U istražnom zatvoru provela je šest meseci, podvrgnuta strašnom mučenju - vešali su je za kosu, pekli meso na nogama, povređivali stare rane… U svojoj ćeliji, u istražnom zatvoru, svojom krvlju je napisla na zidu - „Ponosno umirem za KPJ". Na zahtev Gestapoa, prebačena je u Beograd, u Banjički logor. Streljana je 9. maja 1942. godine u Jajincima. "

Sa druge strane moj deda po majci i najveći beogradski šmeker za koga sam čula potiče, po majčinoj liniji, iz imućne porodice koja je u Ćupriji i Paraćinu trgovala staklom, držala ciglanu, trgovinu, vinograde, zemlju, stoku, apoteku, između dva rata su imali jedan od prvih automobila u Srbiji.

Između dva rata živela su dva udovca, Danilo (dedin deda) i Dimitrije. Jedan je imao troje dece u koje se ubrajala i dedina majka, a drugi šestoro. U jednom trenutku njih dvojica su se spojila podižući devetoro dece od kojih je najstarije dete (dedina mama) imalo 18, a najmlađe godinu dana. Bila je to ogromna porodica koja se volela i pomagala, a koju su potom godine i događaji rasuli širom Srbije.

Dok su druga deca iz devetorke stasavala, najstarija je već dobila dedu i njegove dve sestre. Danilo je, nakon što je prokockao kuću i ciglanu, rešio da sa zaposli kao ćata u Beogradu jer službu ne može prokockati. Međutim i Dimitrije i Danilo, umiru pre Drugog svetskog rata, neko bi pomislio na vreme, jer su im nakon rata naravno sve oduzeli.

Ali niko ovde ne žali za oduzetom imovinom. Deda je bio u ranim dvadesetima kada su mu ubili jednog od četvorice ujaka i nikada nisam imala prilike da ga pitam kako je sve to doživeo jer sam i sama skoro saznala za tu priču.

Za vreme rata, dedini ujaci su bili neutralni, u kući je bilo puno braće i sestara iz devetorke i njihove dece i svi su opet živeli zajedno. Dosta se kuvalo i za njih i za siromašnu udovicu i njenu decu iz njihovog komšiluka čiji se najstariji sin odmetnuo u partizane. Posle rata, partizani kucaju na vrata i odvode Mileta pod optužbom za nedokazano ratno profiterstvo, odnosno, za to što je sklonio staklo da se u ratu ne bi uništilo kako bi ga prodavao nekada kada rat prestane.

Odvode ga van grada. Njegova sestra Vukica uzima zaprežna kola i ide kroz grad raspitujući se gde su ga odveli. Pronalazi njegovo telo na gomili drugih i odvozi ga kući. Takozvani preki sud. Vukica izjavljuje na sahrani da će se ubiti ako joj odvedu još jednog brata, ali svi njenu izjavu prepisuju bolu koji oseća. Ubrzo odvode i Dragišu, ali su do tada već oformljeni sudovi. Vukica ne zna da su ga osudili na petnaest godina robije niti će ikada saznati da je izašao nakon sedam godina jer se besi u njihovoj porodičnoj kući. Čovek, za kojeg se pretpostavlja da je prokazao dedine ujake, najstariji udovičin sin, šezdeset i druge izvršava samoubistvo.

Kada sam pitala mamu da li je deda bio taj koji je kao tinejdžer otišao u četnike jer su ga prosto pokupili, te da su ga uhvatili partizani koji ga nisu ubili jer je bio premlad već su ga uzeli pod svoje, rekla mi je da je u pitanju bio očev otac. Njen otac nije učestvovao u ratu mada se potpisao na svaku moguću listu kada su dolazili da ga pitaju čiji je. Na njegovu sreću, niko ga nije mobilisao. Pred sam kraj rata, otišao je u partizane nadajući se da će rat biti uskoro gotov, i da će već jednom otići na taj željeni fakultet koji je čekao svih ratnih godina. Na kraju su mu partizani ubili ujaka, a ujna se obesila.

Mislim da ni jedno od ovih pitanja nema jednostavan odgovor. Mislim da neke stvari nikada nećemo u potpunosti razumeti. Mislim da ne znam kako je kada te vešaju za kosu i spaljuju stopala niti kako je kada iskopavaš telo mrtvog brata. Mislim da ljudi koji se danas busaju u grudi u jesu li partizani ili četnici nikada nisu pričali sa roditeljima u vezi sa sopstvenim poreklom.

Mislim da su se dešavale strašne stvari a da se narod razjedinio na način na koji to nikada nije smelo da se desi. Mislim da smo od tada nepovratno oštećeni. Mislim da nikada neću znati na čijoj sam strani. Ali iznad svega, na kraju, mislim da je samo jedno važno.

Kakav si čovek?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu