Vice Blog

​Išao sam na sajentološku turneju i bilo je jezivo

Uzevši u obzir naizgled bezazlenu prirodu ovih večeri i činjenicu da njen naziv ne sadrži reč "Sajentologija", pretpostavio sam da će to biti neka vrsta suptilne sesije ispiranja mozga.

pisao Jamie Lee Curtis Taete
16 April 2015, 2:05pm

Nekada je Sajentologija bila obavijena velikim velom tajne.

Ali danas, pred pojavljivanje dva velika dokumentarca o toj crkvi ( Stepenice u nebo Luja Terua i Going Clear Aleksa Gibnija), ostalo je malo šta od te tajne. Nagrizli su je tokom godina blogovi, forumi, epizode Saut parka i autobiografske knjige.

Zbog čega mi je bilo čudno da, kao stanovnik Los Anđelesa, glavnog grada Sajentologije na svetu, ne znam šta se dešava u mnogim sajentološkim objektima širom mog grada. A kad kažem mnogim, mislim mnogim. Nasumična pretraga po internetu pokazala je da ima najmanje 30 zgrada u Los Anđelesu u vlasništvu crkve ili raznih organizacija koje je ona osnovala da bi se bavila njenim poslovima.

Odlučio sam da istražim što više gradskih sajentoloških objekata otvorenih za javnost (sa izuzetkom standardnih sajentoloških centara koje imate u svakom gradu, zato što odbijam da poverujem da postoji osoba koja čita ovo a nije pijano upala u neki, a zatim se sve vreme kikotala dok je rešavala njihov " test ličnosti").

Prva stanica na mojoj turneji bila je "Renesansa", luksuzni restoran smešten unutar urnebesno naslovljenog Međunarodnog centra slavnih Sajentološke crkve u Holivudu, koja je, čak i ako zanemarimo vezu sa Sajentologijom, zgrada verovatno najzlokobnijeg izgleda u čitavom gradu . Luiđijev dvorac prepravljen za potrebe Drakule Leslija Nilsena.

Išao sam tamo nedavno na večeru sa prijateljima. Unutrašnjost Centra, kao i svih zgrada u vlasništvu Sajentološke crkve, bila je uopšteno pristojna i pomalo zastarela. Kao kuća u Princu Bel Era ili predvorje aerodromskog "Hajata".

U jelovniku se nudila hrana koju zamišljam da jedu bogataši Los Anđelesa. Bio je pun imena kao što su "konfit pačiji rižoto", "kinoa palačinke bez glutena" i "čileanski brancin pržen u tiganju". Konobari su govorili naglašenim francuskim akcentom, kao Limijer iz Lepotice i zveri, koji se pomalo suviše dobro uklapao u celokupnu atmosferu restorana. Više od jedne osobe za mojim stolom sama je od sebe prokomentarisala kako im se čini da konobari lažiraju francuski akcenat kako bi mesto izgledalo otmenije.

Hrana je bila, po svedočanstvu prisutnih, "dobra". Bila je i iznenađujuće jeftina za mesto sa belim stolnjacima i francuskim akcentom (ja sam naručio kinoa palačinke i pivo, što je izašlo oko 20 dolara).

Izvan restorana, u glavnom delu zgrade, nalazila se kancelarija sa tablom na kojoj je pisalo da je pripadala L. Ronu Habardu. Neko ko radi u zgradi me je video kako je zagledam i objasnio da Crkva čuva kancelarije za L. Rona u većini svojih crkava da bi imao gde da radi kad se vrati na Zemlju. Baš lepo od njih.

Posle večere, ponudili su nam da pođemo u obilazak zgrade, što smo prihvatili. Ako dođete ovamo na večeru, NE PRAVITE TU GREŠKU. Zgrada u kojoj se nalazi Centar slavnih bila je u zlatna holivudska vremena hotel, gde su, ono, odsedali Bet Dejvis i Klark Gejbl, tako da sam pomislio da bi moglo da bude zanimljivo. Ispostavilo se da nam je pripadnik crkve dobrih sat vremena drobio kako je Sajentologija sjajna, dok su mi prijatelji upućivali poglede KAKO, JEBOTE, DA POBEGNEMO ODAVDE.

Dogodila se, međutim, jedna veoma neobična stvar dok sam bio tamo. Na početku našeg "obilaska", pripadnik crkve koji nas je vodio pitao je svakog iz moje grupe kako se zove i čime se bavi.

Niko od nas nije bio iskren kada se izjašnjavao o svom zanimanju. Svi smo slagali. To je zato što kad je u pitanju Sajentološka crkva ljudi zbog nečega postaju paranoični i nervozni. Naročito ako su pisci.

U prošlosti, Sajentološka crkva je uspevala da izvede neke impresivno đavolske akcije protiv pisaca. Kao ono kad su uspeli da nameste optužbu za terorizam novinarki koja im se nije dopadala podmetnuvši njene otiske prstiju na lažnu pretnju bombom.

Naravno, uz svu nedavnu (neodobrenu) transparentnost, tom vrstom šegačenja više ne mogu da se bave. Ljudi sada obraćaju pažnju na njih, a isti ti ljudi imaju internet. Ako bi u ovo doba pokušali da izvedu nešto nalik prošlim ispadima, to bi ih uništilo.

Na primer, čini se da je njihova reakcija na najavljeni novi HBO-ov dokumentarac o njima slabašno smešna, naizgled svedena na Tviter nalog koji su otvorili kako bi tvitovali o filmu i njegovim metama, koji, uprkos plaćenoj promociji, u trenutku pisanja ovog teksta ima samo 501 pratioca. Ni približno nekadašnjoj zaveri za lažni terorizam.

U svakom slučaju, vratimo se u Centar slavnih. Rekao sam našem vodiču, prilično neuverljivo, da sam "građevinski radnik", na šta je on rekao: "Stvarno? Jeste li sigurni da niste pisac? Jer izgledate kao pisac."

Da se radilo o bilo kom drugom mestu, sa bilo kojim drugim ljudima, odbacio bih to kao slučajnost. Ličim na mnoge slike koje se pojave kad u Gugl ukucate reč "pisac" i apsolutno ni na jednu koja se pojavi kad u Gugl ukucate "građevinski radnik".

Međutim, ovo nije bila bilo koja osoba. Ovo je bio predstavnik grupe koja je jednom lažno optužila novinarku za terorizam. I zbog toga sam narednih nekoliko dana proveo zastajući u svojim dnevnim aktivnostima kako bih se naglas zapitao: "Kako je, kog vraga, onaj lik znao da sam pisac?"

To me nije sprečilo da se nekoliko večeri kasnije vratim u Centar slavnih da pogledam Park iz doba Jure, koji se prikazivao u sklopu redovnih večeri koje Crkva leti organizuje pod imenom " Frenklinov bioskop petkom uveče ", kada se u bašti centra emituju filmski klasici.

Ulaznicu sam platio pet dolara i rečeno mi je da će taj novac otići nekoj organizaciji sa tako prozaičnim nazivom da sam odmah pretpostavio da se radi o jednoj od neprofitnih organizacija koje sponzoriše Sajentološka crkva (poput " Građanske komisije za ljudska prava " ili "Primenjene sholastike ") da obavlja poslove u ime Crkve. MEĐUTIM, internet stranica organizacije kojoj je išao novac tvrdi da se radi o legitimnoj dobrotvornoj ustanovi. Tako da je to dobra stvar.

Uzevši u obzir naizgled bezazlenu prirodu ovih večeri i činjenicu da njen naziv ne sadrži reč "Sajentologija", pretpostavio sam da će to biti neka vrsta suptilne sesije ispiranja mozga.

Ali atmosfera je bila totalno zabavna i izrazito ne mozgoispiračka. Čak je bilo i besplatnih kokica i foto-kabina sa dinosaurima. Na nesreću, zbog mog prethodnog susreta u Centru slavnih, nisam smeo fotografu da dam svoje prave podatke kako bi mogla da mi pošalje fotografije (glupson), tako da nikad nisam dobio svoju fotografiju sa dinosaurom. Ua.

Takođe, ako želite da postane zvezda, Centar slavnih organizuje redovna "takmičenja za talente".

Njihov sajt ne navodi tačno šta je svrha tih takmičenja. Samo kažu da "traže pevače, plesače, komičare, muzičare" bez pominjanja za šta. Pozvao sam ženu koja organizuje takmičenja da je pitam šta traži od tih ljudi, a ona mi je rekla da su takmičenja zapravo "audicije", ali nije želela da elaborira za šta su tačno te audicije. Što je prilično zlokobno.

Crkva je prethodno bila optužena da iskorišćava besplatne glumačke radionice u Centru slavnih kao izgovor za regrutovanje novih članova pod ruhom "legitimne manifestacije u industriji zabave". Crkva negira ovu tvrdnju. "Veliko je interesovanje za Sajentologiju", objasnio je Greg Lekler, potpredsednik Centra slavnih, za Njujorker 2008. godine. "Mi zaista, zaista, zaista nemamo želje niti vremena da pričamo sa nekim ko nije zainteresovan."

Sledeća na programu bila je Holivudska božićna parada, događaj koji se u Los Anđelesu organizuje još od dvadesetih godina prošlog veka.

Trasa parade prolazi pored nekoliko zgrada u vlasništvu Sajentologije na Holivud Bulevaru, što je možda razlog zašto crkva svake godine učestvuje u njoj.

Iako je grad Los Anđeles više puta pokušao ovom paradom da konkuriše Mejsijevoj paradi za Dan zahvalnosti, verovatno nikad niste čuli za nju (osim ako ne živite u Los Anđelesu i niste zaglavili u saobraćaju zbog zatvorenih puteva u to vreme).

Prisustvovao sam poslednjoj, kada je Crkva sponzorisala paradni balon (pirata, iz nekog razloga), kada je naduvano vozilo promovisalo fondaciju "Put do sreće", a Nensi Kartrajt hodala pored automobila na čijem boku su bile ispisane reči "Nensi Kartrajt" (Nensi, koja pozajmljuje glas Bartu Simpsonu, Crkva je nedavno proglasila "počasnim zaštitnikom" zbog donacije vredne 10 miliona dolara).

Već smo pisali o "Psihijatriji: Muzeju branše smrti". To je muzej koji finansira Građanska komisija za ljudska prava, organizacija koju su Sajentolozi osnovali kako bi "istraživali i raskrinkavali psihijatrijska kršenja ljudskih prava" (drugim rečima, da bi širili anti-psihijatrijsku propagandu Crkve). Kao i u svim drugim slučajevima kada Crkva zauzima oštar stav protiv nečega, na vidiku nema smirenog, razložnog ponašanja.

Bilo bi sasvim lako izložiti odmerene argumente protiv psihijatrije, budući da je psihijatrijska branša odgovorna za neka prilično velika sranja . Ali, kao što to samo njegovo ime govori, "Psihijatrija: Muzej branše smrti" ni najmanje nije zainteresovan za odmeren pristup. Izložba u muzeju pokušava da okrivi psihijatrijsku branšu za svaku lošu stvar koje se desila ikad. Oni imaju eksponate koji dokazuju kako je psihijatrija odgovorna za sve, od Kolumbajna do robovlasništva.

Većina toga zasnovano je na preterivanju i otvorenim lažima (na primer, oni tvrde da je za 11. septembar kriva psihijatrijska branša zato što je lider Al Kaide Ajman al-Zavahiri psihijatar, a zapravo je hirurg). Ali sve je predstavljeno na tako dramatičan, panično preteran način da ga DEFINITIVNO vredi posetiti.

Takođe, opštoj jezivosti muzeja doprinosi to što morate da date svoje ime i zanimanje na ulazu u zgradu, ali i da ostavite svoju torbu na glavnom desku. Kad sam dobio torbu nazad i pošao napolje, primetio sam da patent-zatvarač nije povučen do kraja. Da li je tako stajao i kad sam im predao torbu? Gotovo sigurno. Da li me je to sprečilo da imam histerični napad paranoje zbog toga? Definitivno nije.

Malo dalje na severu nalazi se još jedan muzej u vlasništvu Sajentologije, "Životna izložba L. Rona Habarda". Koja je, kao što joj samo ime kaže, izložba posvećena životu L. Rona Habarda.

Kada sam stigao u muzej, rečeno mi je da moram da sačekam sat vremena pre nego što me puste unutra, jer nikom nije dozvoljeno da prošeta bez vodiča, a dama za recepcijom će morati da pronađe nekog da je menja kako bi mogla da me sprovede. To nije ukazivalo na veliku posetu ovom mestu.

Sama izložba bila je iznenađujuće (i iscrpljujuće) iscrpna. Sastojala se od 20 različitih postavki, od kojih se svaka bavila nekim drugim poglavljem L. Ronovog života.

Sve kontroverzne stvari koje već znate o L. Ronu — na primer, kao kad je rekao da je problem sa Kinom to što u njoj ima " suviše žutaća" — bile su izostavljene.

Iako mi nije bilo prijatno što moram da čekam sat vremena da bih ušao u muzej, zbog diorame u prirodnoj veličini na tavanici koja opisuje scenu iz Bojnog polja Zemlja totalno je vredelo truda.

Oko kilometar i po na zapad, nalazi se još jedna sajentološka atrakcija, "Teatar L. Rona Habarda", u kom se nedeljno izvode pozorišne predstave po kratkim L. Ronovim pričama.

Pozorište se nalazi u sklopu sedišta "Galaksi presa", još jedne kompanije koju je osnovala Crkva, ovu da objavljuje i promoviše L. Ronova pisana dela.

Dok sam ulazio u zgradu, zaustavili su me i rekli mi da član osoblja mora da me prati kroz zgradu do pozorišne sale pozadi. Dok me je član osoblja vodio, okrenuo se ka meni i pitao me: "Jeste li vi glumac? Jer sad se ponašate kao da glumite." Kad je to rekao, primetio sam da su svi ostali gosti hodali sami, bez ikakve pratnje. E sad, ja sam, po sopstvenom priznanju, veoma paranoična osoba. Dok pišem ovo, držim ceduljicu zalepljenu preko oka kamere na svom laptopu koja tamo stoji otkako sam pročitao članak o hakovanju veb-kamera pre oko dve godine. Ali ovo me je zaista malo uznemirilo.

Kako bih ušao na predstavu, ponuđeno mi je da platim kartu od 10 dolara ili da kupim knjigu "koja će biti poklonjena u dobrotvorne svrhe". Odabrao sam da doniram knjigu, jer mi se baš nešto nije davao novac Sajentolozima.

Kad sam ušao, saznao sam da je knjiga koju sam kupio u dobrotvorne svrhe zapravo knjiga L. Rona Habarda, a da je dobrotvorna svrha u koju ide Toys for Tots. Ovo znam zato što je pre početka predstave na scenu izašao čovek da se pohvali kako je Crkva najveći donator na svetu za Toys for Tots.

Razmislite samo na sekund: portparol Crkve hvali se da su oni najveći donatori Toys for Tots, zato što teraju svoje članove da kupuju knjige koje sami objavljuju, a koje se potom često silom nameću deci u nevolji.

Izvinite, siromašna deco Amerike. Doniraću Nerf Guns ili nešto slično da bih se iskupio za ovo.

Dok sam sedeo i čekao da počne predstava, načuo sam razgovor koji se vodio za susednim stolom. Tu je sedela mlada devojka koja je delovala kao novi regrut. "Da li nekad čitaš neku drugu prozu?", pitao ju je stariji pripadnik crkve dok je rukom pokazivao na knjige L. Rona Habarda koje su se prodavale u prostoriji. "Ja čitam samo L. Rona Habarda", nastavio je on. "A videćeš da i većina drugih ljudi ovde to radi. U njima imaš sve što ti treba."

Pre početka glavnog programa, nastupili su Jive Aces, britanski sving bend poznat po tome da deli sajentološku literaturu na svojim koncertima .

Kad su Jive Aces okončali nastup, neki glumci su se popeli na binu da izvedu jednu od L. Ronovih vestern priča. Sećate li se kako ste u školi dok nastavnik nešto priča davali sve od sebe da se skoncentrišete na to da vam misli ne odlutaju, a onda shvatili da se toliko koncentrišete da ne čujete ništa što nastavnik govori? E, tako sam ja prošao s ovom predstavom. Dao sam sve od sebe da pazim šta se govori. Ali bilo je toliko, toliko, toliko, toliko, toliko, TOLIKO dosadno da je to bilo nemoguće. Pretpostavljam da ako pisac tokom svoje karijere objavi 250 raznih pisanih dela , neka moraju da budu promašaji.

U Glendejlu se nalazi još jedan posed Crkve, fondacija "Put do sreće". Zgrada se nalazi u komercijalnoj zoni Glendejla, a u njoj je smešten izložbeni prostor dostupan javnosti, kao i neke kancelarije.

Nakon što sam proveo 20 minuta u zgradi čitajući njihove pamflete, gledajući izložbu i ćaskajući s njihovim osobljem, i dalje mi nije bilo jasno čime se zapravo bave. Zato sam porazgovarao sa ženom na recepciji. Ona mi je deset minuta objašnjavala šta radi fondacija, ali je nekako uspela da ne bude konkretna po pitanju čime se fondacija tačno bavi. Što je bilo istinski impresivno dostignuće. Koliko sam mogao da procenim, štampaju brošure sa moralnim kodeksom koji je L. Ron smislio i te brošure dele ljudima besplatno.

Žena je navela mnoga dobra koja je stara dobra Fondacija učinila širom sveta. Zapamtio sam jednu stvar koju je rekla jer je zvučala veoma, veoma neistinito, ali nemam pojma kako to da proverim: ona tvrdi da je stopa zločina u Kolumbiji opala za 50 odsto nakon što je Fondacija isporučila lokalnoj policiji svoj obrazovni materijal.

Treba istaći da, sa izuzetkom nekoliko slika Nensi Kartrajt, u zgradi nisam video ništa na osnovu čega bih zaključio da je fondacija povezana sa Sajentologijom. Sad sam na brzaka pogledao na internetu i video da je Crkva optužena da je pokrenula fondaciju kako bi uvalila svoju literaturu u škole a da niko ne primeti da ima veze sa Sajentologijom.

Svoju turneju sam završio u "Pacifik kafeu", koji se nalazi u podrumu holivudskog sedišta Crkve, (poznatijem kao Velika plava zgrada). "Pacifik kafe", kao što ste mogli da pretpostavite na osnovu naziva, jeste kafić. On prodaje stvari uobičajene za kancelarijsku kantinu. Pića, bonžite, sendviče, itd. Ali to nije važno. Važno je da me je, dok sam kupovao (sajentološku mast za usne i šolju kafe), žena koja me je usluživala OSLOVILA MOJIM IMENOM.

Nakon čitavih 30 sekundi ukočenosti od užasa, uspeo sam da izustim: "Kako znate moje ime?" ( glasom Dru Barimor u Vrisku kad shvati da njen telefonski sagovornik zna kako joj se zove dečko). Žena je odgovorila: "Nisam li vas usluživala ovde jutros? Nisam? Mora da je bio neko ko liči na vas."

Što znači jednu od tri stvari: Prvo, žena me je zaista pomešala s nekim ko se zove isto kao ja (malo verovatno). Drugo, ona je vidovita (takođe malo verovatno). Ili treće, nemam pojma. Stvarno nemam pojma kako je ta žena mogla da zna kako se zovem. Znam samo da je bilo neverovatno jezivo i zbunjujuće, i postao sam tako paranoičan da sam ubedio sebe da u kafi koju sam kupio ima otrova tako da sam je bacio a da je nisam ni okusio. A sad moram da se podvrgnem plastičnoj operaciji kako bih izmenio lični opis i pronađem novo mesto za život. Ćao!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu