Mesec dana nisam pio koka-kolu i bilo je užasno

Mogao bih da ispitam granice vašeg strpljenja govoreći hvalospeve o svojoj ljubavi prema koka-koli. Obrok je uz nju ukusniji; nemoguće postaje moguće posle njenog šećernog udara. Ne sećam se kada sam tačno počeo da bivam opsednut tim crnim napitkom, niti ću da se pretvaram da moj odnos prema njemu ne liči na odnos narkomana prema drogi. Ali posle dugog perioda kada sam svakodnevno pio tri do četiri limenke dnevno, rešio sam da učinim nešto što nisam radio od ranih tinejdžerskih dana: da izdržim celih mesec dana bez koka-kole.

Ovde govorimo o klasičnoj koka-koli, ali takođe govorimo i o dijetalnoj, o „zero", o „kouk lajf", „pepsi", „pepsi maks" i svim varijantama kole. Ove ostale me obično ne privlače – naročito oni užasi koje prodaju u onim groznim organskim kafićima („Imate li koka-kolu"? „Da, imamo gaziranu kolu 'zdrava zemlja''. „Drago mi je da smo se upoznali".) – ali morao sam da prestanem da konzumiram čak i te lažne koka-kole i pepsije, uprkos iznenađujućoj činjenici da neprekidno nadvladaju koka-kolu u ispitivanju ukusa. Lažne koka-kole: preslatki pretendenti na presto.

Nekoliko minuta nakon što sam odlučio da više ne pijem koka-kolu, moja želja za jednom ledeno hladnom limenkom je probila plafon.

Skoro istog časa, razmećući mi se pred nosom, stiglo mi je jelo u Nandosu. U slučaju da ne znate, kada jedete u Nandosovom hramu piletine, bezalkoholna pića su besplatna i možete da ih popijete koliko god želite. To je meni obično izgovor da se nalijem šećerom i kofeinom u količinama koje bi onseposobile odraslog medveda. Spoznaja da ovom prilikom, po prvi put u životu, dobrovoljno odbijam beskonačnu zalihu koka-kole, kod mene je izazvala parališući bol.

Obrok koji je posebno teško pojesti bez koka-kole je kari, koji sam tokom svog meseca patnje pojeo oko šest puta. Čovek nije izmislio kuhinju koju ja više volim od indijske, i ne postoji piće koje bi uz nju moglo da zameni koka-kolu. Lišiti se tako suptilne hemijske reakcije je naneti sebi nezamislivi bol. Umesto koka-kole bih pio limunadu, „tango" ili vodu. Svakome drugome to bi izgledalo kao fer zamena, ali, kao što svaki zavisnik zna, samo prava stvar deluje. Kada si lišen svog omiljenog pića, zamene za njega bivaju još manje privlačne nego ranije, zbog toga što nisu prvi izbor.

U mom frižideru koji delim sa cimerima uvek se nalazila neka konzerva koka-kole, koja mi se rugala, ismevala me, i čekala da se vratim na drugu stranu. Poklanjanje zaliha koka-kole prijateljima koji su mi dolazili u posetu je bilo gorko i neveselo iskustvo; za razliku od alkosa koji apstinira mesec dana, ja nisam imao moralnu prednost. Ono što mi je nedostajalo kada nisam pio koka-kolu je bio jednostavan udar energije na polovini dana: poletni šut u dupe. Dok ovo pišem, svestan sam da zvučim kao narkoman, u pokušaju da opravdam sebe; stvar je u tome da je potreba za kofeinom slična zavisnosti od neke zlokobnije droge, kao što milioni ljudi znaju. Na primer, jednostavno je mnogo lakše i lepše pisati posle doze kofeina. Bez koka-kole, pisanje mi je postalo manje privlačno i više monotno.

Koka-kola je jedno od najrasprostranjenijih pića na planeti (u toj kompaniji se hvale da svakodnevno prodaju 1,9 milijardi komada), ali reći da je voliš nije mnogo moderno; to zvuči kao da kažeš „volim vazduh". Koka-kola je jednostavno tu. Ona je svuda oko nas. Nalazi se u našim koktelima i u našim restoranima brze hrane. Preuzela je kontrolu. Ali nije prevladala samo zbog sveopšteg prisustva. Pobedila je zato što je tako jebeno ukusna; po mom mišljenju, najbolja je u ledeno hladnoj limenci; zatim sledi bilo koji stakleni sud; i na kraju je neprijateljska plastična boca, čiju inferiornost odaje njena savitljivost.

Kako mi se bližio krajnji rok za članak, umalo da počnem da grabim koka-kolu po svom stanu; limenke bi me opčinjavale dok sam prolazio pored frižidera krcatih njima. Njihova crvena boja je postala još više jarka, a zamišljeni sadržaj još slađi.

Posle dugo čekanja, popio sam prvu koka-kolu uz sendvič sa slaninom, jednog vedrog subotnjeg popodneva. Kupio sam staklenu flašu od 330 mililitara – ne viđaju se svaki dan – specijalno za tu priliku, ali nisam bio spreman na to koliko će neverovatno biti ukusna. Prvih nekoliko trenutaka kada su se moje usne spojile sa crni nektarom osećao sam se kao Sofi u Velikom prijateljskom džinu, kada prvi put popije frobskotl: taj nalet slatkoće, navala zadovoljstva. Bilo je kao da sam se ponovo sreo sa nekim starim prijateljem, obuzela me je navala čitavog spektra emocija.

Baš kao i Frodovo ropstvo prstenu, moć koju ovo piće ima nadamnom je zastrašujuća, ali neodoljiva.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu