Sa dramaturgom Vukom Boškovićem o ‘Novom dobu’, tranziciji i večna četiri zida

Iza dramaturga Vuka Boškovića je decenija pisanja i, kako mi je sam rekao, više od pola života mu je prošlo u tranziciji u Srbiji koja je i okosnica novog dramskog teksta koji je napisao za predstavu 'Novo doba' u režiji sarajevskog reditelja Dina Mustafića. Pre nego što počnete da čitate intervju, nije loše da znate da je Vuk dobitnik nagrade „Slobodan Selenić" za najbolji diplomski dramski tekst „Hič (ni)je veliki" i autor je dramskih tekstova „Hinkeman: šta mora neka bude" (JDP), „Verter: ili imaš nade ili nade nemaš" (Heartefact), „Ostaci" (Heartefact). Radi kao stručni saradnik u rangu asistenta na Fakultetu dramskih umetnosti, kopirajter u beogradskoj advertajzing agenciji i piše za Vice.rs.

Usred ogromne treme koju ima pred premijeru 'Novog doba' 21. januara u Bitef teatru razgovarala sam sa Vukom o srpskoj tranziciji koja se odvija u četiri zida, o tome gde vidi pozorište danas, o saradnji sa Dinom Mustafićem i koliko mu teško pada da piše o onome u čemu je i sam.

VICE: Šta će nam doneti 'Novo doba'?

Vuk Bošković: Ovo je komad i predstava o haosu i užasu u kome živimo, kojim smo okruženi i koji smo uglavnom sami stvorili. Počinje u ratu, dešava se danas, i svi likovi su jednom nogom u prošlosti, jednom u budućnosti, a nigde. Svi glumci tumače po dve uloge koje funkcionišu kao neki ekstremi jedne iste ličnosti. Svi se trude da nešto postignu i da nešto zaborave. Komad jeste "aktuelan" ali nikad ne citira stvarnost, već je secira. Sve je u stanju haosa i nesigurnosti, i svi likovi, bez obzira na socijalni status, konstantno pokušavaju da dođu na sigurno tlo, i uglavnom ne uspevaju. I svi dosta lažu. Nekako mislim da su ovo karakteristike naše, a u poslednje vreme i svetske stvarnosti.

Kako je bilo sarađivati sa Dinom Mustafićem?

Početkom septembra me je pozvao iz vedra neba i pitao me hoću li da radimo. I ja sam se prvo opirao, smišljao izgovore, raspravljao se o ideološkim razlikama između nas (sve ovo uglavnom zbog straha da ću fejlovati), ali on je nastavio da insistira. Dao mi je knjigu eseja Viktora Ivančića "Radnici i seljaci" i ja sam krenuo polako da radim. Sve vreme tokom pisanja smo razmenjivali mejlove i bio sam šokiran količinom slepe vere koju je imao u mene (to je istovremeno bilo i oslobađajuće ali je na trenutke i podstrekivalo pomenuti strah). Nakon što sam završio i predao tekst Dinu i glumcima, gotovo sam se u potpunosti povukao. I dalje smo komunicirali mejlovima, i radio sam neke ispravke, ali sam imao potpuno poverenje u njega i neverovatne glumce sa kojima je radio da će finalna predstava biti mnogo bolja od mog početnog teksta. I to ne da se ispostavilo kao tačno, nego je prevazišlo sve moje nade i očekivanja.

Napisao si: "Prvo i pre svega, da li je prethodnih deceniju i po tranzicije na Balkanu postalo potpuno besmisleno? Da li se mi krećemo i menjamo (bez obzira koliko to bilo kilavo i sporo) da bi se priključili svetu koji više ne postoji?" 

Ko je najviše izgubio u prethodnom periodu koji pominješ, a ko će najviše izgubiti u 'Novom dobu'? Knjižar, tajkun, devojka, supruga.

U prostoru ovog teksta će izgubiti oni koji se ne ponašaju kao ološ. I to ne zavisi od finansija, moći ili pozicije u društvu. Moj strah je da ovaj citat nije samo zanimljiva doskočica dobra za tekst o predstavi, već da postulati zapadnog sveta kreću da se krune. Ovde ne mislim na to da li će na izborima pobeđivati desničari ili levičari ili liberali. Mene brine da i te kategorije nestaju i da ih menja populizam koji može da parazitira u bilo kom domaćinu. I dosta podseća na "Elijena". Na onu fazu kada žrtva izgleda i ponaša se normalno, nesvesna da će joj grudni koš uskoro biti razvaljen.

Koliko ti je bilo lako ili teško da pišeš o tome u čemu si (smo) i odakle se ne vidi skorašnji kraj tranzicije?

Ne znam zašto dosad nisam i zašto više ne pišemo o tome. Ali valjda se svi plašimo da ćemo biti banalni. Ni u tekstu, a ni u predstavi nema nijedne stvari ili događaja ili lika koji su direktno preuzeti iz stvarnosti. Što sam više pisao, sve mi je bilo prirodnije, a oslobodio sam se u potpunosti kada sam shvatio da tranzicija u Srbiji traje već 16 godina, a ja imam 28. Najveći deo svog života sam proveo u njoj.

Da li će likovi iz 'Novog doba' zauvek voditi borbu u četiri zida Srbije?

Verovatno. Ne znam, voleo bih da budem optimističniji, i povodom likova i povodom Srbije, a i sveta generalno. Ali to mi jako teško ide. Ne mislim da nas čeka nuklearni rat (mada je to sad manje "nemoguće da se desi" nego što je bilo pre samo nekoliko meseci) ali nekako očekujem mrcvarenje. Počeo sam da čitam i razmišljam o klimatskim promenama. I po tom pitanju, ljudi mogu samo da zamisle ekstreme: ili će da bude potpuna apokalipsa ili je sve to lažno (kao da su zakoni fizike podložni debati, kao da ih je briga šta mi mislimo). A što se više čita o tome, postaje sve jasnije da naše potomke verovatno čeka užasno iscrpljujuć nomadski život i golo preživljavanje, a ne smak sveta.

A opet, i moje čitanje o tome izgleda kao skrivanje u četiri zida, jer dok ja čitam o Grenlandu koji se topi, najbitnija tema u medijima i na mrežama je "da li je i kad i koliko povređeno pravo na apsolutnu slobodu govora pravosnažno osuđenog ratnog zločinca i koliko su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava zaslužili da budu prebijeni? Da li je ovo dosta ili bi ipak šamar bio dovoljan?" Lakše je žaliti nad sudbinom budućeg sveta nego proživljavati talase i talase i talase besa zbog cele situacije. Mada opet, ratni zločini su jedna od tema komada, tako da sam možda rekao šta sam hteo o tome, ali ovo društvo svakako ima sklonost ka skrivanju u četiri zida. Uglavnom zbog straha da javni govor, pogotovu onaj koji se ne sviđa većini, može da ima posledice. I taj strah se uglavnom pokazuje kao opravdan.

Kako po tvom mišljenju srpsko pozorište preživljava tranziciju? Dokle je stiglo ili gde je stalo?

Preživljava. Ljudi oko mene pričaju kako su srećni što se igra novi, domaći tekst. I to izgleda kao da jeste uspeh. Ne znam da li je ovo dobar tekst, ali stvarno je problem ako je "novi, domaći dramski tekst" nešto što je događaj, a ne normala.
Zbog toga moram da se zahvalim i Dinu ali i Bitef teatru koji je imao poverenja u mene. Jer rizičnije je igrati nešto novo od toga da se milioniti put postavi još jedan klasik. U ovom drugom nema nikakvog rizika. Nema ni dobiti, ali je sigurno. I niko nije srećan, ni oni koji su radili, a ni publika koja gleda, ali eto, preživljavamo, guramo dalje, do neke kao "bolje finansijske situacije". A do tad će ljudi u i oko pozorišta razviti PTSP od reči "Šekspir" ili "Nušić".

Šta ti je kao dramaturgu najveći izazov? 

Jedna moja profesorka je pričala kako šta god da uzmeš da pišeš, na kraju sve okreneš na sebe. Ponekad to toliko dobro zamaskiraš da ni sam ne vidiš, ali na jedan ili drugi način, pišeš o sebi i svom odnosu prema svetu. Najveći izazov je ne lagati i ne praviti mitologizaciju od svog života.

Da li si se nervirao dok si pisao ovu dramu?

Da, to je meni "default mode". Pisanje iz besa, frustracije, i opsesivne potrebe da se nešto istera na papir. A paralelno sa tim, tu je prisutan taj strah od pisanja. Ja već deceniju pišem komade i i dalje mi je frka kada treba da sednem za tastaturu. Skrivam se, smišljam sebi izgovore, radim sve da ne bih pisao. Jer svaki put kada sedneš možeš da fejluješ. I to je jako neprijatno iskustvo, emotivno. Ali ako i kada se scena ili lik ili situacije "prime", onda radim i prepravljam dok opsesivnost ne popusti, a to se uglavnom desi zbog umora ili dedlajna.

Ko od savremenih pisaca, dramaturga, reditelja trenutno utiče na tebe?

Andrej Nosov je reditelj sa kojim sam radio na gomili predstava i nekako smo obojica u tom periodu naučili kako da se bavimo pozorištem. On je išao napred, glavom kroz zid, a ja sam gledao i učio i kao "savetovao" ga.

Biljana Srbljanović je bila moja mentorka i radim sa njom i svaki put kada mi pošalje nešto, ja sam i dalje fasciniran količinom lepote, znanja i promišljenosti u svakoj replici. Ja moram da uradim tri drafta da bih bio blizu nivoa njenog prvog.

Isto, mislim da je "Hamilton" umetničko remek-delo i da svako treba da ga pogleda. Ako ne može uživo, onda preko bootlega, ili makar da presluša cast album na youtube-u.

Šta radiš dalje?

Moram da počnem da pišem tekst za Vice za koji smo se dogovorili. To je prvo. Nakon toga, imam nekoliko ideja, ali pre nekog vremena sam doneo odluku da više neću da pišem "iz entuzijazma"  već samo profesionalno. Uvideo sam da sam dovoljno disciplinovan, posvećen i motivisan samo ako imam dedlajn i honorar koji me čekaju.

Pratite Vuka na Tviteru