Čega se mladi u Srbiji najviše plaše

Neki profesori imaju običaj da pre zvaničnog ispitivanja postave neko usputno pitanje, verovatno kako bi razbili došaosamovdedamestreljaju atmosferu. Tako je mene profesorka jednom pitala kako se osećam, iako je, kao ekspert za neverbalnu komunikaciju, to sama mogla vrlo lako da zaključi.

- Prestravljeno – odgovorio sam.

I bio sam. Noge su mi se tresle, dlanovi preznojavali, a i sve ostale tečnosti su tražile način da napuste telo, kao da sam se spremao da ubijem štence labradora, a ne da usmeno odgovaram.

Da, to sam ja, strah mi je glavna preokupacija, a u slobodno vreme radim sve ostalo. Moji strahovi se kreću od onih da će mi dijagnostifikovati smrtonosnu bolest, eksplodirati bojler prilikom tuširanja, pa do otkaza i pobede desnice na parlamentarnim izborima. Iako nam tradicija i vaspitanje prožeti Markom Kraljevićem, Starim Vujadinom i sličnim batinašima, nalažu da budemo neustrašivi sokolovi koji ne prezaju ni pred čim osim promaje, mladi ljudi sa ovih prostora ipak imaju strahove koji se ne tiču samo nacionalnog opstanka i GMO hrane koja špijunskim kanalima stiže u našu državu. Kako bih saznao više o sadašnjim strahovima mojih vršnjaka, koji nam se poklapaju, a na osnovu kojih su na gubitku u odnosu na vicešampiona strahova (mene), razgovarao sam sa nekima od njih.

- Mnogo sam bila vezana za roditelje i u jednoj sekundi mi se bukvalno raspala porodica. Od tada se više ni za kog ne vezujem. Neprekidno sam u nekom novom društvu kako ne bih postala mnogo bliska sa ljudima. Strahujem da će se i njima nešto desiti i da će nestati iz mog života. Isti odnos imam i prema muškarcima i vezama – priča mi dvadesetčetvorogodišnja Tijana, studentkinja Fakulteta za turizam i hotelijerstvo.

Ona se dve godine suočava sa ovim strahom. Istraživanje Mladi u Srbiji 2015. Stanja, opažanja, verovanja i nadanja, koje je na uzorku od 1186 ispitanika starosti između 19 i 25 godina sprovela SeConS grupa za razvojnu inicijativu, potvrđuje da je Tijana samo jedna od mnogih na koje bi disfukcionalna porodica uticala na isti ili sličan način. Rezultati pokazuju da 61,3 odsto mladih zavisi od roditelja.

Podatak iz drugog istraživanja do kog sam došao, a koje je 2015. godine sprovela agencija McCann Truth Central nad 600 ispitanika starosti od 16 do 29 godina, nateralo me je da sednem i preispitam realnost oko sebe. Navodno, briga za sigurnost posla ukućana predstavlja veći stres nego sigurnost sopstvenog posla. Više brinemo da li će ćale ostati bez šljake, nego da li će nas šef prijaviti ili poslati kući sa pohvalom za CV i otpremninom u obliku novca za Monopol.

Čak i kada imaju posao, veliki broj mladih je nezadovoljan njime. Sa druge strane, ostali strahuju da će, kada se konačno zaposle, budući posao biti sranje. Jovana, studentkinja master studija pedagogije strahuje da neće naći posao u struci.

- Završila sam osnovne studije, a sada sam na masteru i najveći strah mi je da završim na nekom drugom poslu, a ne onom koji istinski volim i želim – kaže Jovana.

Na ovo se mogu nadovezati još neki podaci iz istraživanja pod nazivom Mladi u Srbiji 2015 - kada se sagledava zadovoljstvo profesijom, Srbija pripada zemljama istočne i južne Evrope gde je ovo zadovoljstvo niže: prosek za Srbiju je 7,07 a evropski je 7,33. To nezadovoljstvo možda i utiče da nas zaboli uvo da li ćemo taj isti posao zadržati. Podaci pokazuju da mali broj zaposlenih mladih u Srbiji uopšte opaža rizik od gubitka posla. Samo 14 odsto njih veruje da postoje velike šanse da izgube posao u narednih šest meseci.

- Generalno, postoji problem sa vezivanjem, ali i sa separacijom. Roditelji ne postavljaju granice, ne daju mladima razlog da odu od njih, misleći da im čine uslugu. Sa druge strane, mladi iz osećaja krivice, jer su im roditelji pružili sve u životu, ostaju da žive sa njima i navikavaju se da će oni uvek biti tu. Zato je mnogo veći problem ako roditelji izgube posao, jer su oni baza sigurnosti – objašnjava mi psihološkinja i psihoterapeutkinja Suzana Krstić.

Moj prvi veliki strah (neću da računam Godzilu i posetu nekom raskantanom luna parku), ticao se izbora fakulteta. Ali bio je opravdan, na kraju sam se zajebao pa sam morao da menjam fakultet i ubeđujem roditelje da nisam lenj kada je u pitanju ekonomija, već glup. Sada, skoro sedam godina kasnije, takav strah mi deluje kao potpuna glupost. Realno, procedura zamene nekog tehničkog uređaja u Srbiji je komplikovanija nego upisivanje drugog fakulteta. E, od toga treba da strahujemo. Pa čemu onda toliki stres oko sličnih stvari?

Dragana Radisavljević, psihološkinja iz niške gimnazije Svetozar Marković, smatra mladi izbor fakulteta doživljavaju kao jako bitan test.

- To je jedan veliki lični izbor, trenutak kada oni postaju odgovorni za sopstveno ponašanje i budući život. Veliki broj đaka ima taj problem zato što postoji razlika između onoga što zaista iskreno želimo i onoga što mislimo da bi trebalo da upišemo. Zbog tranzicije u kojoj živimo, brzih promena u društvu, siromaštva koje nas okružuje, dešava se da se opredeljuju za fakultet za koji nemaju previše afiniteta, ali koji je u tom trenutku poželjan, a zatim se pojavljuje i strah da li će uspeti da ga završe – objašnjava Dragana za VICE.

Pa, ako moj primer može bilo kako da posluži u naučne svrhe, odgovor je - neće. Lupetam, to što meni nije išlo, ne znači da ne postoje uporniji i, u ovom slučaju, hrabriji ljudi koji bi to izgurali.

Marko, dvadesetpetogodišnji vajar pred odbranom master rada, najviše se plaši, pak, ostanka u Srbiji.

- Promakle su mi prilike da se tokom studija prebacim negde u inostranstvo, a sada bi to sve teže i teže išlo. A kada bih krenuo da navodim razloge zbog kojih se bojim ostanka u Srbiji, napisao bih čitav roman o tome – kaže Marko za VICE.

Iako se ne boji za svoju fizičku bezbednost, Marko kao vajar strahuje za materijalnu egzistenciju na Balkanu. I zaista, Balkan i finansijska sigurnost su pojmovi koji se u istoj rečenici sa pozitivnom korelacijom mogu naći jedino u SF romanu. Postoje i podaci koji pojačavaju moja skromna opažanja. Prema istaživanju agencije McCann iz Beograda najveći stres za mlade predstavljaju finansije i troškovi života.

Ipak, situacija možda ne mora da bude ovoliko strašna. Psihološkinja Suzana Krstić kaže da sistem čini da je najveći stres nedostatak finansija, ali da postoji i drugačiji put.

- Ako promovišemo vrednosti, informisanje, emocije kao prioritete, tada će mladi shvatiti da ne moraju raditi za nekoga deset sati dnevno, žrtvovati sebe i živeti u stalnom strahu od gubitka sigurnosti – smatra Suzana.

Profesorka psihologije sa Filozofskog fakulteta u Nišu, Tanja Stefanović, 2006. godine obavila je istraživanja u kojima je učestvovalo 115 studentkinja uzrasta od 20 do 24 godine. Podaci su pokazali da dvadesetogodišnjakinje imaju veliku potrebu za emotivnim vezama, ali istovremeno i veliki strah od veza. Ispitanice koje su učestovale u ovoj studiji, zakoračile su u emotivno i hormonalno najburniji period života, dok je istovremeno na prostoru bivše Jugoslavije započinjao građanski rat. Ali koje objašnjenje stoji iza današnjeg straha od vezivanja, ukoliko uzmemo u obzir da je poslednjih petnaest godina ipak prošlo mirnije?

- Poslednjih godina je mirnije u smislu borbe za život. Prestali su ratovi, a nastupili su mir i demokratija. Ali to je samo privid, jer je nastupila lažna demokratija, lažni izbori, lažne porodice, lažne diplome i slično – kaže psihološkinja Suzana Krstić.

Ona objašnjenje vidi u odsustvu vrednosnog sistema i "šizofrenoj postavci društva".

- Nikada nije bilo lakše završiti fakultet, a nikada teže naći posao. Nikada nije bila veća promocija programa nenasilja i nikada teži slučajevi vršnjačkog nasilja. Ti dvostruki aršini izbezumljuju mlade ljude – dodaje Suzana.

Kada smo već kod fakulteta, poznajem dosta ljudi koji strahuju od takozvanog day after – šta će biti kada konačno diplomiram? Strah od neizvesne budućnosti čest je kod mladih ljudi, ali, kako potvrđuju Kristijan Pešić i Sava Serafimović, volonteri niškog Psihološkog savetovališta za studente, kod studenata se ovakvi strahovi javljaju pred sam završetak studija.

- Veliki broj njih ostavi poslednji ispit, ili ispite i ne polažu ih duži period jer se plaše onoga što sledi. Realnost je da su na studentski, odnosno učenički život navikli, ali ih je strah da se takav način života naglo promeni – kažu Pešić i Serafimović za VICE.

I sâm sam bio u toj situaciji i mogu da potpišem sa garancijom da je to jedno od najtežih sranja kroz koje sam morao da prođem. Ali ja sam imao ludačku sreću da se relativno brzo zaposlim i to u struci. Za razliku od mene, Vuk, dvedesetpetogodišnji student fizike, iako ambiciozan, još uvek ne vidi rešenje za trenutni status.

– Najviše se plašim da ne završim kao potpuni promašaj od čoveka. Frka mi je da ne postanem parazit koji ne može da koristi društvu i pomogne da sve postane bolje mesto kako za nas, tako za ostala živa bića – kaže Vuk.

Pored straha od neizvesne budućnosti, volonteri u Psihološkom savetovalištu su imali prilike da se susretnu i strahom od odvajanja od porodice i prilagođavanju nepoznatoj sredini, strahom od sazrevanja, strahom od javnog nastupa, ali i socijalnom anksioznošću.

I na kraju ostaje pitanje, kako se izboriti sa ovolikim strahovima? Pa, postoje različite tehnike – možete da gledate Jutjub klipove ili date stotinak evra nekom lajf kouču koji će vam usput uvaliti anatomski jastuk, tako da to nije baš efikasno. Možete da probate da se suočite sa strahom, da stavite otrovnu škorpiju u gaće ili izazovete siledžiju u barskoj tuči, mada je to malo ekstremno, a kažu i da su one samurajske poslovice o strahu dovoljno efikasne. Ili se jednostavno javite nekom savetovalištu, jer tamo stvarno rade kul ljudi koji će dati sve od sebe da vam pomognu, pritom ne koristeći nijednu od kretenskih metoda koje sam ja naveo.

Na kraju krajeva, ništa nije toliko strašno. Osim ptica. One mogu da vam iskopaju oči.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu