Kako egzistirati okej

Anksioznost je naša nova religija

Psihoanalitičarka Džejmison Vebster objašnjava zašto su svi na lekovima, a niko nema seks.

pisao Gideon Jacobs; ilustracije Lia Kantrowitz
14 Decembar 2018, 10:10am

Ilustracija: Lia Kantrowitz

"Kako egzistirati okej" je kolumna uz pomoć koje pokušavamo da shvatimo kako da egzistiramo okej. Hampti Dampti Gideon Džejkobs sedne sa nekom vrstom mudraca – monasima, sveštenicima, teolozima, psiholozima, filozofima, šankerima, stogodišnjacima i šire – i pita ih kako da preživimo kao ljudska bića, kako da idemo kroz svet noseći sa sobom kilo i po gnjecave svesti u sve više oronuloj vreći od kože.

Pre nekoliko nedelja, razgovarao sam sa psihoanalitičarkom Džejmison Vebster pred publikom u Noje Hausu u Njujorku, na događaju koji smo odlučili da nazovemo "Kako egzistirati okej (UŽIVO)". Džejmison je tada tek objavila Poremećaj preobražaja, svoju novu knjigu za izdavačku kuću Univerziteta Kolumbija, u kojoj na majstorski način integriše neke prilično teške psiho-teorije u iznenađujuće lični okvir. Intelektualno zgusnuta ali definitivno pristupačna, ova knjiga ilustruje ono što Džejmison čini jedinstvenom: ona je pripadnica Lakanove škole koja, za razliku od drugih pripadnika Lakanove škole koje sam upoznao, ume sasvim normalno da razgovara.

Možda vredi napomenuti da sam ja tokom razgovora sedeo u fotelji, a Džejmison je ležala na kauču. Poslao sam joj poruku dan ranije, i napisao da bi moglo da bude zabavno kada bih je intervjuisao kao da sam njen pacijent, ali ona je brzo odgovorila, "JA ŽELIM DA BUDEM TA KOJA LEŽI NA KAUČU!" Popustio sam. Po uputstvu lekara.

Ovo je redigovan i sažet transkrit našeg razgovora:

VICE: Misliš li da je premisa ove kolumne, pa, dobra? Da li je biti okej pristojan zadati cilj, ili je isuvše težak ili lak?
Džejmison Vebster: Frojd u svojoj knjizi Nelagodnost u kulturi napada pitanje sreće, što je danas veoma aktuelno, zato što ja mislim da ljudi očekuju da budu srećni. I očekuju da su sve pogodnosti savremenog života stvorene da ih usreće, a kada ih ne usreće, oni krive sami sebe.

O tome donekle govorim u knjizi – nije nam samo loše u našim telima, već se takođe osećamo i krivima zbog toga što nam je loše u našim telima, naročto u svetu koji govori da naša tela treba da funkcionišu baš dobro, i da bi trebalo da smo u stanju da ustanemo i budemo produktivni, i da izgledamo sjajno, budemo u formi i doživljavamo fantastične orgazme. Ko može sve to da postigne? S toga mislim da je „okej“ baš lepo.

Pa, onda moje pitanje glasi, u zemlji gde je svaka šesta osoba na lekovima za psihoterapiju, da li smo manje okej nego ikad?
Moram da pretpostavim da su svi oduvek bili bolesni. Mislim da bi bilo bolesno zamišljati da su ljudi u davnim vremenima bili bolje, u stilu nostalgije „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.

Ali ipak mislim da se nešto kod naših očekivanja možda menja. Ne mogu da znam zasigurno, ali ipak vidim način na koji se savremeni život hrani očekivanjima da ne bi trebalo da se osećamo loše. Dok ja ne vidim šta na ovom svetu pruža bilo šta osim nelagodnosti. Mislim da je veoma nelagodno biti ljudsko biće.

Jedna od stvari koju često govorim svojim pacijentima je da kada čitaš velika svetska literarna dela, na primer starogrčke tragedije, vidiš da je ljudima bilo stvarno teško. A život u ta vremena je uvek bio protkan ratovima, siromaštvom i bolestima. Žene su stalno umirale na porođaju.

Mnogi od ovih materijalnijih aspekata života su sređeni, ali nelagoda je ipak i dalje tu. Mislim da je to zanimljivo: sa savremenom medicinom, možemo da očekujemo da ćemo živeti mnogo duže, ali ne možemo da očekujemo mnogo više od toga.

Koje su neke od glavnih prepreka sa kojima se susrećeš kod svojih pacijenata? Šta stoji između njih i toga da egzistiraju okej?
Postoji jedno neverovatno pismo koje je Frojd napisao princezi Mariji Bonaparte. Govorio joj je o depresiji i rekao joj, "Mislim da je problem kod depresivaca to što imaju isuviše velika očekivanja od života. Oni misle da bi život trebalo da ima više smisla nego što ga zapravo ima."

Za Frojda je već i samo pitanje o smislu života u suštini bio znak da si neurotičan. Jedna od stvari koju vidim kod svojih pacijenata je ta potreba da se nađe smisao, a mnogo toga što psihoanaliza može da učini ima veze sa zaustavljanjem te mašine koja konstantno obrađuje informacije i misli da postoji nešto što moraš da nabaviš, rešiš, nađeš smisao, da bi se osećao bolje.

Takođe mislim i da je to razlog zašto aplikacije za meditaciju zarađuju milione, milijarde dolara. Zato što moraš da zaustaviš svoj mozak.

U svojoj knjizi našu „kolektivnu anksioznost“ nazivaš „našom novom religijom“. Ključna reč tvog naslova je „preobražaj“, koja je, na kraju krajeva, religiozna reč. Preobražaj sugeriše da postoji pre i posle. Pacijent je u fazi pre analize, a zatim u fazi posle analize: budista je neprosvetljen, a posle je prosvetljen: hrišćanin je izgubljen, a posle je nađen. Na neki način i terapija, baš kao i religija, ponekad obećava spasenje, zar ne?
Ja ne želim da obećavam spasenje. Mene je zaista bila zanimljiva činjenica da preobražaj u psihijatriji podrazumeva radikalnu i energičnu promenu. Ako čitaš radove nekoga kao što je Vilijam Džejms, koga su zaista zanimala iskustva religioznog preobražaja, on kaže da nešto mora radikalno da se promeni da bi čovek bio primetno drukčiji nego pre.

A psihoanaliza kaže to isto, da mora da se odigra neka vrsta promene koja će napraviti strukturnu razliku kod nekoga. Psihoanaliza to misli bukvalno. Nije u pitanju ono, „O, sada razumem“. To bukvalno podrazumeva promene u telu.

Vilijam Džejms je govorio to isto za religiozna iskustva, da se tim ljudima dešava nešto materijalno. Ponekad se to dešava polako. Ponekad se dogodi kao da te udari grom. A njega su zanimale razlike između ovih fenomena.

Pa, jedna razlika između postepene promene i udara groma je ta što je udar groma mnogo zabavniji. I lakši. U svetu koji se neprekidno hrani našom žudnjom za trenutnom nagradom, da li misliš da još uvek imamo strpljenja za postepene promene?
To zavisi od pacijenta. Mislim, ima pacijenata koji doživljavaju udar za udarom groma. A ima pacijenata sa kojima čekaš tri godine da se to dogodi, i na kraju se i dogodi, ali pre toga se dugo valjaš po blatu.

Takođe bih rekla da to zavisi od anksioznosti. Pacijenti koji su najfrustriraniji su onih kod kojih je anksioznost velika. Veoma je teško analizirati anksoznost. Mislim, šta tačno analizirati?

Moraš da nateraš osobu da učini nešto u svom životu putem čega će se ta anksioznost pretvoriti u nešto drugo, što je jedan od najtežih poslova za analitičara, zato što nije reč o razgovoru, već o analizi, ne radi se o zezanju sa snovima. To je bukvalno pokušaj da se osoba natera da radi i nešto drugo osim da bude anksiozna.

Kada se setim da je anksioznost u svetu u porastu, postajem veoma, veoma nervozna.

Misliš... anksiozna?
Da. Može tako.

Ovime možda odlazim na teritoriju zen koana, ali nije li želja da te udari grom glavna prepreka da doživiš udar groma?
Nije li najneurotičnija stvar na svetu žudeti za žudnjom? Koliko daleko si od žudnje da žudiš za time da žudiš?

U svojoj knjizi ti kažeš da se o psihoanalizi mora ponovo razmisliti u svetu u kome su „simptomi postali viralni, kao bakterije otporne na antibiotike“. To me je nateralo da se zapitam kako je WebMD uticao na tvoju praksu.
Ponekad pacijent dođe sa svim tim idejama o tome što misli da nije u redu s njim, a to ne dolazi iz njega samog. To potiče sa interneta. Ponekad se neko baš naljuti na mene kada kažem, „Odakle vam ta ideja“. Ponekad dolaze samo da bi potvrdili ideju.

U knjizi takođe kažeš da treba ponovo razmisliti o psihoanalizi u svetu u kome postoji "protivrečnost žudnje za trenutnom slavom, u generaciji koja ostaje kod kuće više nego ikada, navučena na virtuelni život". Kako je internet generalno promenio našu sposobnost da egzistiramo okej?
U Japanu 40 posto ljudi kaže da im je seks odvratan. U Sjedinjenim državama, seksualna aktivnost navodno je opala za 15 posto. Ljudi više neće da se karaju. Klinci u srednjoj školi šalju seksi poruke. Zabrinuta sam zbog činjenice da ljudi ne žele da prilaze tuđim telima.

Postoji nešto kod rvanja sa telom, sa sopstvenim telom, sa tuđim telom i time koliko su zastrašujuća tela drugih što nam pomaže da se nosimo sa seksualnošću u svojim životima. A ako to ne činimo, ne znam šta će se dogoditi.

Prema mom mišljenju, nije u pitanju to što više nema intimnosti, već to što se jednostavno dešava u digitalnom domenu. Ovo možda zvuči glupo, ali ja mislim da je ozbiljno postmoderno pitanje u naše doba: da li stvarno postoji toliko velika razlika između seksa u stvarnom svetu i seksa preko telefona?
Postoji razlika. Kada je osoba ispred tebe, ne kontrolišeš je. Takođe ne kontrolišeš ni svoje telo kada je u kontaktu s drugim telom. Tako da mislim da ti virtuelno uliva lažni osećaj kontrole i omnipotentnosti koji ti pomažu da suzbiješ svoju anksioznost. Ali možda sam ja stvarno staromodna. Ne želim da budem staromodna.

Kako čovek da egzistira okej?
Nisam sigurna da postoji odgovor na to pitanje.