posao

Posao prodavačice piva na terenu za golf je seksistička noćna mora

Prodavanje pića bogatim čičama na terenu za golf nije bio „idealan posao preko leta“, kao što sam mislila da će biti.

pisao Mica Lemiski
26 Februar 2018, 7:48am

Leto kada sam bila „cica – prodavačica“. Fotografije: autorka

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Canada .

Pošto sam odrasla kao jedna od retkih devojčica koja igra golf (bila sam juniorska klupska šampionka 2008.), uvek sam zamišljala da je posao „prodavačice piva“ moj idealan letnji posao. To mi je delovala kao šljaka za kul devojku: voziš se unaokolo u kolicima punim cirke, bogataši ti daju bakšiš, i nosiš šorts-suknjicu. Moji roditelji su mi često govori, „O, ti bi bila idealna za taj posao“, i imala sam osećaj da su u pravu. I onako sam već imala mali arsenal šorts-suknjica.

Četiri leta sam bila prodavačica piva na terenu za golf, i kao što ste već verovatno pretpostavili iz naslova ovog članka, to baš i nije bila utopija na zelenoj travi, kao što sam ja zamišljala. Ali da bih bila fer i transparentna, moram da pojasnim da se nije sve svodilo samo na prasce u majicama sa kragnicom. Često je bilo sunčano, bilo je nekoliko veoma prijatnih ljudi, i imala sam priliku da tokom zatišja pišem lošu poeziju, što nije toliko loš način da platiš svoje školovanje.

Ali kada imaš neke veze sa sportom koji je i dalje duboko ukorenjen u kulturi prestiža belih muškarca, u kome je tek sada ženama dozvoljeno da budu članice nekih od najuglednijih međunarodnih klubova (dobrodošao u novo doba, Rojal Aberdin!), i za koji kažu da je njegov naziv skraćenica za Gentlemen Only, Ladies Forbiden (samo za gospodu, zabranjeno za dame), videćeš priličan broj dijabola u platnenim pantalonama koji ožedne i dozivaju „dete“, jer u čemu je poenta platiti 120 dolara da bi četiri sata bauljao po travi, ako ne možeš da uživaš u „blagodetima sporta“, među kojima je i to da ti devojka pedeset godina mlađa od tebe prinosi pivo koje prija?

Svi znamo da su tereni za golf poligoni za junačenje muškaraca – što je problem koji sistem premija samo pojačava – ali posle četiri godine kao „cica-prodavačica“, (što je, uzgred, izraz koga bih ovim putem želela da se odreknem), osećam da je moja građanska dužnost da posvedočim o nekim od najčudnijih i najproblematičnijih susreta koje sam doživela, ako ni zbog čega drugog, onda da pokažem golferima kako da poboljšaju svoj sport. Zato što je ovo sadašnjost, i komentari kao što su, „Jednog dana ćeš biti sjajna supruga“, i, „Daću ti dodatni bakšiš, zato što si tako lepa sa tom kapom“, više se ne smatraju komplimentima. Da li su ikada to i bili?

Više „ne budeš u stanju da namirišeš“ mizoginiju

Ako dovoljno dugo stojiš pored kanalizacione cevi, pretpostavljam da se na kraju navikneš na smrad kipućih govana, i to sasvim prestane da ti smeta. To se na neki način događa i na terenu za golf, samo što je govnjivi smrad tamo mizoginija. Primer za to je kada te utorkom stalno grde zbog toga što ne nosiš kupaći kostim, zato „što bi to trebalo da ti bude uniforma za muški dan, ha, ha!“, pa u neku ruku zaboraviš koliko je to odvratno i prihvatiš to kao bezopasan starački humor. Ali da li je? I dalje to ponekad zaboravim.

Fotograf

Jedan tip je manje-više redovno dolazio na teren, uvek sam, i sa ogromnim fotoaparatom na suvozačkom sedištu svojih kola za golf. Osim činjenice da je njegov partner za golf bio Nikon, delovao je prilično normalno.

A onda me je jednog dana pitao da li sme da me fotografiše. Ja sam zamuckujući odgovorila, „uf... pretpostavljam... da... u redu...“, zato što u to doba nisam imala kapaciteta da kažem „Radije ne bih“. Nelagodno sam se nasmešila za volanom svojih kolica, i dopustila mu da napravi par snimaka.

„Sjajno. Sjajno“, govorio je, škljocajući. Trudila sam se da ne razmišljam o tome šta će uraditi sa fotografijama.

Nedelju dana ili nešto kasnije, menadžerka me je pozvala u svoju kancelariju i rekla mi da je neko ostavio koverat za mene. Bio je veliki i žut, i nisam imala dobar osećaj povodom njega. Završila sam svoju smenu, pa sam odnela koverat do svojih kola i otvorila ga. Nekako sam znala da će sadržaj biti 18+.

I bio je, ali samo zbog toga što mi je lično bilo neprijatno. U koverti se nalazila ogromna fotografija mog lica. Bila je mutna i isečena tako usko da mi se ni vrat nije video. Fotografija je takođe bila i obrađena u fotošopu, sa neverovatnim nedostatkom veštine i dobrog ukusa. Oči mi je posvetlio do nijanse koju sam ja nazvala neonsko-smaragdnom, a u uglu brade mi je lebdeo veliki, ljubičasti leptir. Da li je to bio nekakav bizaran znak ljubavi? Ili pokušaj da mi prikaže moju istinsku lepotu? U svakom slučaju, fotografija mog prekrupnog lica sa bubom nalepljenom na njega nije uspela da osvoji moju naklonost.

Nikada ga više nisam videla, osim u košmarnim snoviđenjima, kada sam ga zamišljala nagnutog nad ekranom kompjutera, okupanog plavim svetlom. Njegov kursor kruži oko leptira, dok ga namešta na mom licu. Malo nadesno... čekaj, to je predaleko... i... evo ga.

Provodadžija

Tu je bio i jedan preslatki prodavac u radnji sa opremom koga ću nazvati „Naočari za sunce“, zato što sam ga tako zvala i u svojoj glavi pre nego što sam saznala kako se zove, a takođe i zbog toga što sam mu retko videla oči (On je bio misteriozni čovek koji je takođe bio upoznat i sa opasnostima od ultraljubičastog zračenja, i zbog ove kombinacije tajanstvenosti i elegancije, ja sam iz nekog razloga bila bolesna od požude).

I tako, Naočari i ja smo neko vreme neinspirativno flertovali, i pretpostavljam da je jedan od članova kluba – nazvaću ga Đoka, preciznosti radi – shvatio da naša romansa buja i rešio da nam pomogne da podignemo stvari na viši nivo. I tako mi je jednog toplog utorka uveče (bilo je muško veče, tada se nikada ne događa ništa dobro) Đoka rekao da Naočari za sunce radi sasvim sam u prodavnici, i da bi s moje strane bilo veoma nepristojno da ga ne posetim. U redu, Đoko, nisam sasvim sigurna šta misliš da će da se dogodi ako odem i posetim Naočari „sasvim samog u prodavnici“, ali pošto je naš najsadržajniji razgovor do tada bio o tome kakav popust za zaposlene mogu da dobijem za Najk majicu za mog ćaleta, bile su male šanse da ću veče završiti polirajući police s njim u zadnjoj sobi.

Bilo kako bilo, zakolutala sam očima i zamolila Đoku da prestane da komentariše moje potencijalno udvaranje s Naočarima – to nije bio prvi put da je pokušao da raspali taj plamen – ali kao i sve najgore Đoke, on nije hteo da prihvati ne kao odgovor.

Na kraju smene, Đoka je prišao mojim kolima, parkiranim u blizini radnje sa opremom, i rekao mi da Naočari želi moj broj telefona. Nisam bila sigurna da li je Đoka ozbiljan ili ne, ali Naočari je iznenada izleteo iz radnje, dok su mu se oči bez naočara caklile od zbunjenosti, dok mi je Đoka nabio papir i olovku u lice, spreman da uzme moje podatke onako kako pripadnik njegove generacije to najbolje ume. U panici, nažvrljala sam svoj broj i gledala kako Đoka dodaje cedulju Naočarima, koji je nelagodno malo ćaskao, pre nego što se povukao u sigurnost prodavnice.

Ishod ove razmene je bio par mlakih SMS poruka, posle kojih je usledilo par mlakih poruka na Fejsbuku, a onda je Naočari napisao „mogli bi da se vidimo“, umesto „mogli bismo da se vidimo“, i romansa je bila mrtva (Apsolutno se šalim. Bila sam i više nego voljna da prenebregnem gramatičke greške da bih izašla sa macanom koji glanca loptice. Ali mislim da on baš i nije bio zainteresovan za mene.).

Privatni detektiv

Ovaj tip je zaista bio privatni detektiv, ali je takođe pokazivao i neobično veliko interesovanje za moju težinu, kao i za to da li je došlo do promena u njoj.

„Jesi li smršala“, pitao bi on. „Bolje se čuvaj, gospođice“, grdio me je, odmeravajući me.
Deset sekundi kasnije: „Ili si se možda ugojila“, rekao bi, procenjujući delove mog tela. „Uf, jednostavno ne mogu da shvatim!“

Imao je takve komentare skoro svaki put kada bih ga videla, i iako bih volela da mogu da kažem da sam tip devojke koja bi ili a) odbacila ove opaske kolutajući očima i nastavila da nedotaknuta obavlja svoj posao, ili b) ga prozvala i rekla mu, „tvoji komentari su neželjeni i napadni, kretenu“, u nadi da će preduprediti dalju interakciju, bila sam sklonija tome da ćutim i razmotrim mogućnost da me svi na terenu za golf odmeravaju, ne zbog toga što sam naročito anksiozna ili opsednuta slikom o sebi, već zato što sam ljudsko biće koje bitiše u svetu, a mi ponekad razmišljamo na takav način.

U njegovu odbranu, možda privatni detektivi misle da sve i svako zaslužuje njihovu istragu?

Gospođe koje igraju

Nemam previše toga da kažem o ženama na terenu za golf, verovatno zbog toga što ih u poređenju sa muškarcima na terenu nema previše. Da, imamo ženski dan, i ne, nisam mnogo zarađivala tokom njega. Da, bilo je pravih snobova i šezdesetogodišnjih pčela-matica koje su nosile samo pastelne boje, ali nisu sve bile takve. Bilo je i nekih sjajnih žena.

Ali ono što mi jeste smetalo je bio nedostatak smislene interakcije sa šačicom žena koje sam viđala svaki dan. Muškarci su iskreno želeli da razgovaraju sa mnom i da me viđaju. Iako su neki od tih muškaraca bili neprosvetljeni mentoli, bilo bi pretrano reći da je svako prijateljsko mahanje rukom i svaki pozdrav nekog muškarca imao veze sa mojom fizičkom pojavom. Ali onda pomislim na načine na koji su neke od žena komunicirale sa mnom (hladno, „ne, hvala“, bedni bakšiš, i potpuno ignorisanje moje egzistencije), i zapitam se otkud toliki raskorak u „ljubaznosti“. Zaboli me mozak kada razmišljam o tome. Da li su me te žene iz nekog razloga prezirale ili me krivile za nešto? Da li je moguće da sam time što sam nosila kratki šorts-suknju i karmin, a onda mušterijama „uz osmeh nudila uslugu“ iz svojih šarenih kolica sa pivom, ispunjavala muške fantazije i time bila saučesnik u ciklusu rodnog ugnjetavanja i nejednakosti sa kojima su one suočene čitavog života? Sasvim moguće. Ili su možda jednostavno zle.

Svi su šaljvdžije

Postoje dve osnovne grane golfskog humora: dosetke matoraca i nepristojne dosetke. Dosetke matoraca mi nikada nisu smetale, zato što su uvek bile bezopasne. „Hej, jesu li ti u kolicima preostale neke loptice/rupe iz prve/dobre partije/udarci na daljinu na prodaju?“, to sam slušala skoro svaki dan, posle čega bi se obično od srca nasmejali i naručili oranžadu. Ova rutina je malo smarala, ali mi je bila mnogo draža od, „Vau, izrešetao sam rupe kao mladinu spavaćicu“. Bljak.

Bio je tu jedan tip koji je sebe smatrao posebno duhovitim. Svakog dana kada je igrao, prišao bi mojim kolicima, naslonio bi ruku na krov (i nabio mi svoj pazuh u nos) i sa mnom podelio svoju dnevnu dozu duhovitosti. Evo primera jedne od naših interakcija.

Šaljivdžija: Izbacili su novu vrstu pahuljica. Znaš li kako se zovu?
Ja: Ne.
Šaljvdžija: Prostitutke. A znaš li zašto?
Ja: Ne.
Šaljivdžija: Zato što umesto da pucketaju, krckaju i hrskaju, one samo leže tamo i, beng!
Ja: Uaaaaaaaaaaaaaaa.

Nisam stvarno povikala „ua“. Šta više, mislim da sam se malo i zasmejala – nervozno, nelagodno, i ne zbog toga što mi je vic bio smešan, već zato što mi je kao mladoj ženi u senci veoma nametljivog pazuha bilo – shvatate – neprijatno. Tome je takođe doprinela i činjenica da je on bio voljeni član kluba okružen grupom drugih voljenih članova kluba, kojima izgleda nije bilo problematično to što njihov pajtos priča dvadesetdvogodišnjoj devojci vic o seksualnim radnicama. Nije da sam želela da me njegovi drugari „spasu“ od ove interakcije, ali bi bilo lepo da je neko drugi primetio da je ispao jeziv, bedni govnar. Ali moram da priznam da ni ja nisam bila sasvim nedužna u tome. Želela sam novac. Znala sam da je Šaljivdžija došao po sendvič s govedinom i Badvajzer, i kada bih mu pregazila stopala i nazvala ga perverznim seronjom, verovatno mi ne bi platio. Što me dovodi do...

Spoznaja da si i ti deo problema

I ranije sam ovlaš aludirala na ovo, ali često sam se donekle osećala kao loša feministkinja zbog toga što sam kolicima raznosila pivo. Jedva da sam ikada prozvala nekoga zbog snishodljivog ponašanja ili otvorenog seksizma. Ova nesposobnost da reagujem me je naterala da se zapitam da li i sama reafirmišem određena praistorijska verovanja, uglavnom ono da muškarac bez straha od posledica može da kaže šta god mu padne na pamet, dok žena (ja) ćuti i neprekidno se plaši posledica (u mom slučaju: da ću ostati bez bakšiša, i izgubiti „dobar“ ugled, kao i posao.).

Ali i pored svega navedenog, ne mislim da je pogrešno igrati ulogu žene koja želi da zadovolji, ako je to ono što želiš, a obe strane su toga svesne i ne smeta im to što je to ono što jeste – transakcija. Ali u izuzetno tradicionalnom i konzervativnom okruženju, kao što je teren za golf, teško je zamisliti da će mnogo muškaraca pomisliti, O, kako lepa, mala predstava, a ne, Ah, poredak u svetu je baš kako treba, kada se devojka dokotrlja do njih u kolicima za pivo, kaže im da je Badvajzer na popustu i udeli im kompliment za više nego prosečan udarac.

Ali u najmanju ruku, ako se neki tip napije na terenu i pita te da li može da se „ispiša u tvoju kofu za led“, a ti mu ne kažeš da je prekardašio, pa, propustila si priliku za napredak (Da se zna, ja jesam rekla tom tipu da je odvratan i da ga više neću služiti. To je bila moja mala pobeda).

Tagged:
vice
pivo
Devojke
Muškarci
poslovi
Mizoginija
letnji posao