Može li se zaustaviti "medijsko lešinarenje" ubistva Jelene Marjanović

Čak i ako ne čitate novine, tabloide, ne pratite štampu, ili živite na vrhu brda izolovani od civilazije, nemoguće je da do vas nije došao beskrajni vrtlog mučnih naslova o ubistvu Jelene Marjanović koje se desilo pre dve godine (nekoliko nedelja pred parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore). Već dve godine, skoro svakog dana, određeni mediji nas počaste informacijama koje ne želimo da znamo, praveći od jednog ubistva senzaciju, cirkus, tretirajući njegove detalje kao pikanterije vrsnog specijaliteta.

Ovi naslovi ne samo da nisu novinarski, već je svaka nova "šokantno" i "nećete verovati" rečenica teška povreda. Pre svega, povreda prava dostojanstva i privatnosti žrtve i njene porodice, uključujući i maloletnu ćerku. Povreda etike, ali povreda i svih nas koji se medijima bavimo ili ih koristimo, povreda nas kao ljudskih bića. Došlo je do toga da se izveštavanje o ubistvu svede na lešinaranje i čerečenje, koje je danas kulminiralo objavom fotografije leša na naslovnici jednog, nazovimo, medija. Taj medij je istakao da je fotografija preuzeta iz knjige o ovom ubistvu, koju ćete od subote moći da kupite uz Večernje novosti.

U besramno onanisanje određenih medija krenulo se tiho i suptilno, ali opet sa istaknutim kršenjem pravo na privatnost - kada se, na primer, o majci Jelene Marjanović objavilo da je „došla na mesto nestanka i neprestano plakala“, kao i da je ona „tek pre nekoliko dana izašla iz bolnice“. Dve godine kasnije, nakon izveštavanja o mučnim detaljima i žongliranja osumnjičenima, na naslovnici nas je dočekao serviran leš ove žene. Iako smo navikli da mediji baš i ne pomažu rešavanju problema veoma zastupljenog nasilja nad ženama u našoj zemlji, u ovom slučaju su baš preterali.

Kako je uopšte moguće da fotografija mrtve žene sme da završi na naslovnici novina koje možete kupiti na bilo kojoj trafici???

Ukoliko objavljivanje fotografije posmatramo sa zakonske strane, ono je legalno.

- Ovde ništa nije blurovano, sve se vidi. Ovakav jedan postupak nema veze sa zakonom, već sa elementarnim poštovanjem porodice i bola, računa se na osnovnu ljudskost koju bi svi kao ljudska bića trebalo da posedujemo. Svi zakoni ovoga sveta ne važe ako si tolika stoka - kaže za VICE pravnik Ognjen Rašuo.

Međutim, iako formalno nije nelegalno, ovde je u pitanju drastično kršenje Kodeksa novinara Srbije, koji u četvrtoj tački četvrtog poglavlja kaže da mediji ne bi trebalo da prenose uznemirujuće sadržaje, a u petoj tački istog tog poglavlja da moraju da vode računa o dostojanstvu žrtve.

- Imamo situaciju u kojoj je Kodeks zapravo strožiji od zakona, zato što se vodilo računa o stvarima kojima pravna regulativa po prirodi stvari ne može da se bavi. U ovoj situaciji, trebalo bi da reaguju novinarska udruženja, udruženja za zaštitu žena i dece, pa i nadležno ministarstvo. Jer, ovde nije stvar u poštovanju ili nepoštovanu zakona, već o konstantnom srozavanju profesionalnih standarda, promociji nasilja i kršenju ljudskih prava osoba o kojima mediji izveštavaju - smatra Tamara Skrozza, novinarka nedeljnika "Vreme" i članica Saveta za štampu.

OVO NIJE SAMO KRŠENJE NOVINARSKOG KODEKSA

Fotografija leša je samo jedna u, čini se, beskrajnom nizu bizarnosti koje su o ovom slučaju izneli mediji. Iz Mreže Žene protiv nasilja kažu na su neke od stvari na koje utiču ovi naslovi promocija nasilja i davanje ideja nasilnicima kako da vrše nasilje, degradacija i vređanje dostojanstva ličnosti i privatnosti žrtve (iznošenjem nerelavntnih detalja iz njenog života, predstavljanjem nje kao promiskuitetne), amnestiranje ubice od odgovornosti (ubistvo se predstavlja kao neizbežno, kletva, sudbina, posledica delovanja viših sila zbog navodnog “gatanja” kojim se njegova porodica bavila).

- Na kraju umesto da se ubistvo osudi, ono se banalizuje i trivijalizuje praveći od njega sapunicu za privlačenje što većeg broja publike. Tu možemo govoriti o viktimizaciji žrtve posthumno, mediji profitiraju na njenom objektifikovanom mrtvom telu. Najjednostavniji savet koji je moguće uputiti novinarima koji izveštavaju o ubistvima jeste da se zapitaju, pre nego što nešto napišu, da je u pitanju njihova majka, sestra, ćerka, baka da li bi voleli da se na taj način o njoj izveštava u medijima - kaže Vedrana Lacmanović za VICE iz Mreže Žene protiv nasilja.

Ovakvi sadržaji dostupni su svima, pa i deci, kao i ljudima nestabilnog zdravstvenog ili mentalnog statusa. A posebno mesto zauzima dostojanstvo žrtve, koje kao što smo naveli, zakonski ne može da bude pokriveno.

Skrozza napominje da žrtva koja je mučena, trpela bol i na kraju ubijena, ne zaslužuje i ne sme da prođe kroz "dodatno iživljavanje i ponižavanje".

- Ako ništa drugo, nije mi jasno kako se neko od urednika nije dosetio da bi takva fotografija - koja nije ni u kakvom javnom javnom interesu - mogla da povredi ćerku ubijene žene i da utiče na njen dalji razvoj. Ono što me posebno brine jeste uticaj ovakvih fotografija na sociopate, još neostvarene a potencijalne ubice. Snimak žene koja je "jedna od nas", žene koju je neko ubio tu, u našem okruženju, verovatno na takve ljude deluje posebno stimulativno - priča Skrozza.

KAKO ZAUSTAVITI LEŠINARENJE?

Iako je Savet za štampu u više navrata reagovao i javno opomenuo, Skrozza kaže da je Savet za štampu više puta reagovao na tekstove iz medija Alo, Informer i Srpski Telegraf, oni su i dalje nastavili sa nepodobnim izveštavanjem, možda čak i jačim intezitetom i sa još više epiteta. Da bi se to sprečilo potrebno je više od opomena i upozorenja za tabloide, kaže ona.

- Ljudi nadležni za medije ćute, a lokalne samouprave im uporno dodeljuju sredstva na konkursima kojima se promoviše javni interes u medijima. Dugoročno, jedini efekat bilo bi masovno medijsko opismenjavanje građana i građanki - jer, medijski pismena osoba sasvim sigurno ne bi kupila ni čitala novine koje promovišu prostakluk, nasilje, međunacionalnu mržnju, političke progone. Isto tako, medijski i poslovno osvešćena kompanija ne bi se reklamirala u takvim medijima - zaključuje Tamara.

Mreža Žene protiv nasilja je, takođe, uporno pokušavala da ukaže na tabloidizaciju i rijalitizaciju ovog ubistva ali, kako kažu, fizički je neizvodljivo da svakodnevno napišu minimum 10 pritužbi (koliko je najmanje bilo članaka o ovom ubistvu).

- Zapravo trebala bi nam jedna organizacija koja bi se bavila samo reagovanjem na ovaj slučaj, mada mišljenja sam da to nije poenta. Poenta je u tome da ovakvog izveštavanja ne bi ni trebalo da bude, a samim tim ni reakcije na njega, kada bi se poštovali medijski zakoni i kada bi oni koji su nadležni za nadzor nijhovog sprovođenja dosledno radili svoj posao - kažu iz ove organizacije.

Slučaj ubistva Jelene Marjanović arčen je sa svih strana i iz svih uglova, a oni koji konzumiraju štampu nekako su oguglali i navikli na serviranje tacni morbidarija i detalja koji nisu ni od kakve koristi.

- U Srbiji svakog dana neko strada, svakog dana neko je ubijen, ali ovo je ubistvo gde su se "ukrstili" estrada i crna hronika, a na kraju i politika. Čarobna formula koja garantuje višegodišnju "zabavu za narod" - zaključila je Tamara Skrozza.