Ilustracija: Jacob Read

Vodič za početak loženja na Toma Vejtsa

Bilo da zvuči umorno i emotivno ili kao mutirani orkestar Vojske spasa, čudesno oštri gos'n Vejts ima da ponudi ponešto za svakoga.

|
feb 19 2018, 6:51am

Ilustracija: Jacob Read

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Fascinantno je koliko je stilova pesama Tom Vejts napisao uvek istovremeno nepogrešivo zvučeći baš kao Tom Vejts. Za 45 godina koliko aktivno snima, uspeo je da se transformiše iz folkerskog pretendenta na titulu novog Dilana u gospodara alternativne američke pesmarice, preko bitničkog bluza i kriminalističkog džeza, apoplektične polke i besnog tanga, Amerikane, hip-hopa, evropskog folka, karnevalske muzike, brehtovskog kabarea i mnogih drugih kreativnih stilove pride. Budite unapred upozoreni: upoznavanje pravog Toma Vejtsa nemoguća je misija, posebno za umetnika koji priča toliko neverovatnih priča. Ako želite da znate istinu – koja je u stalnoj oskudici – ne možete mu ni prići. On je tačka trbuhozborca, lutka koja samo veoma liči na Tomasa Alana Vejtsa, rođenog na zadnjem sedištu taksija u San Dijegu 1949. godine (mada bi i ta priča lako mogla da se ispostavi izmišljenom).

Naširoko gledano, Vejtsova karijera može da se podeli na dva jasno razgraničena perioda: nacvrcani, blago slomljeni trubadur pre nego što je upoznao i oženio se s autorkom, umetnicom i producentkinjom Ketlin Brenan i razvaljeni glumac u periodu blaženog bračnog života. U vreme kad su se njih dvoje upoznali – Brenan, koja je radila kao urednik za scenarije za Kolumbija Pikčers i Vejts, s drugog kraja hodnika gde je pisao saundtrek za One From The Heart Frensisa Forda Kopole – Vejts je već bio iscrpeo personu sentimentalnog skitnice. Upravo je Brenan bila ta koja ga je ohrabrila da istraži svoje muzičke korene i naterala ga da sluša Captain Beefhearta novim ušima. Brenan je postala saučesnica u zaveri Vejtsovog sveta, potpisana kao koautorka na albumima kao što su Alice, Real Gone i Blood Money, i inspirisala muža da osamdesetih pođe u sasvim novom kreativnom pravcu. Šta god da je tačno napisao ko od njih, slobodno možemo reći da je ona jednako sastavni deo šarade persone poznog Toma Vejtsa baš kao i sam Vejts.

Dakle, želite da upoznate: "Pristupačnog" Toma Vejtsa

Započnimo tako što ćemo reći da ne postoji pristupačni Tom Vejts. To bi moglo da bude kontraintuitivno u odnosu na dati podnaslov, ali mnogo toga što čini Toma Vejtsa zapravo je kontraintuitivno. Pravilo koje možete da primenite u teoriji glasi: ako je pesmu obradio neko ko je slavniji od samog Toma, a ona je postala slavnija od njegove verzije, onda je na nekom nivou verovatno pristupačna. Setite se, dakle, "Ol’ ‘55" od The Eagles, "Jersey Girl" Brusa Springstina, "Downtown Train" i "Tom Traubert's Blues" Roda Stjuarta, "Whistle Down The Wind" Džoan Baez, "Time" Tori Ejmos i "Martha" Tima Baklija. Sve su one super – sem ovih Roda Stjuarta, naravno – ali nijedna ne zvuči sasvim kao stari dobri Tom. Skarlet Johanson je zauzvrat 2008. godine sa Dejvom Sitekom snimila Anywhere I Lay My Head, album Vejtsovih obrada. U njegovim pesmama očigledno postoji izvesna nežnost koju je ispočetka teško prepoznati, dok on laje poput mastifa u štalskom požaru.

Neke od njegovih najvoljenijih pesama potiču sa njegovog prvog albuma, gde, kasnije je i sam priznao, nije baš znao šta radi. Neke običnije rok balade kao što su "Downtown Train" i "Hang Down Your Head" sa Rain Dogs pokazuju da ima šlifa za pisanje neodoljivih refrena među zahtevnijim materijalom. Nadalje, "Cold Cold Ground", pesmuljak uz koji možete da zviždućete odsviran na harmonici brzo se pokazalo da zapravo priča o siromaštvu i smrti, dokazujući da su, čak i kad su njegove pesme naizgled milozvučne, vrlo velike šanse da spremaju neko neprijatno iznenađenje ako dovoljno dugo ostanete uz njih.

Plejlista: "Ol’ ‘55" / "I Hope That I Don’t Fall In Love With You" / "Martha" / "Jersey Girl" / "Downtown Train" / "Hang Down Your Head" / "Cold Cold Ground" / "Take It With Me" / "Hold On"

Dakle, želite da upoznate: Umornog i emotivnog Toma Vejtsa

Sada prelazimo na sentimentalno uglađenog gospodina Vejtsa. Njegov drugi album The Heart Of Saturday Night, sa svojom melanholičnom (skoro) naslovnom pesmom o efemernim zadovoljstvima vikend bančenja, vodi nas korak bliže inkarnaciji promukle, baksuzne barske mušice koja je počela masovno da se dopada kupcima ploča, ali Small Change iz 1976. godine predstavlja njegovu prvu veliku transformaciju i njegovo prvo pravo remek-delo. Nakon što ga je producent Bouns Hau ubedio da počne da piše pesme na klaviru umesto na gitari, Small Change je postao zvuk žednog pesnika koji pronalazi muzu na dnu flaše i svoj glas preko navike pušenja pet pakli cigareta dnevno. Tom je igrao na kartu imidža usamljeničke figure koju je stvorio za sebe – njegov album uživo Nighthawks at the Diner nazvan je po slavnoj slici Edvarda Hopera, a ubacuje rečenicu iz Kazablanke u pesmu inspirisanu Džekom Keruakom po imenu "Bad Liver And A Broken Heart (In Lowell)" da bi bila kompletna. U međuvremenu, "Tom Traubert's Blues (Four Sheets to the Wind in Copenhagen)" verovatno je najlepša pesma na ivici prenabudženosti koju možete da zamislite, a koja neobjašnjivo prethodi australijskoj narodnoj baladi "Waltzing Matilda".

Iz sentimentalnog Vejtsa sedamdesetih je kapalo kao iz česme, ali je Brenan tu česmu popravila kad su se upoznali 1980. godine. Doduše, ona i dalje povremeno ume da kaplje, najizraženije na predivnoj ali krnjoj "Johnsburg, Illinois", jednoj od njegovih najpotresnijih pesama o samoj Brenanovoj ("She's my only true love / She's all that I think of / Look here in my wallet / That's her.") Traje jedva minut i po na albumu Swordfishtrombones i predstavlja kratak naklon starom poretku stvari, kao da želi da kaže "dosta je bilo više".

Plejlista: "(Looking For) The Heart of Saturday Night" / "Tom Traubert's Blues (Four Sheets to the Wind in Copenhagen)" / "I Wish I Was In New Orleans (In The Ninth Ward)" / "Bad Liver and a Broken Heart (In Lowell)" / "The Piano Has Been Drinking (Not Me)" / "Christmas Card For a Hooker in Minneapolis" / "Burma-Shave" / "Johnsburg, Illinois" / "Time" / "New Years Eve"

Dakle, želite da upoznate: Hipsterskog Toma Vejtsa

Pre nego što pređemo na seizmičko redefinisanje, moramo malo da popričamo o pametujućem, džezerskom, kul Tomu Vejtsu, amalgamu svih bitnika koje je doživljavao kao surogat očeve otkako ga je pravi otac napustio krajem pedesetih. Vejts se užasno proveo u ranoj fazi karijere prateći muzičare kao što je Frenk Zapa, sa kojim je bio krajnje inkompatibilan. Vremenom je, međutim, izgradio reputaciju opake žive svirke, spojivši zadimljeni džez sa minuciozno izvedenom raspričanošću komičarske orijentacije u pesmama kao što su "Eggs and Sausage (In a Cadillac with Susan Michelson)".

Možda najistaknutija pesma hipsterskog Toma Vejtsa jeste "Step Right Up", koja slušaoca skoro šest minuta zasipa reklamnim ponudama ("It fillets, it chops, it dices, slices / Never stops, lasts a lifetime / It mows your lawn and it picks up the kids from school"), nikad ne pominjući o kom se proizvodu zapravo radi. To je sardonični primer pop arta koji najavljuje Vejtsov neprikriveni prezir prema reklamama, naročito kad su umešni oglašivači pokušali da apsorbuju suštinu njegove persone (što je na kraju bila rabota koja ih je veoma skupo koštala). Ovde se i dalje poigrava sa džezom, ali je obično više noarovski, kao u "Shore Leave", ili zadimljen, kao u "Alice".

Plejlista: "New Coat of Paint" / "Diamonds On My Windshield" / "Intro To Eggs and Sausage (In a Cadillac with Susan Michelson)" [live] / "Step Right Up" / "Barber Shop" / "Romeo is Bleeding" / "Blue Valentines" / "This One’s From The Heart" (with Crystal Gayle) / "Shore Leave" / "Alice"

Dakle, želite da upoznate: Vajmarskog karneval-majstora Toma Vejtsa

Pesma koja otvara Swordfishtrombones "Underground" mora da je bila veliki šok 1983. godine kad su je ljudi prvi put čuli, s oštrom gitarom, raštimanom hornom i crtanofilmski, bifahrtovski isprekidanim zvukom. Njegova izdavačka kuća Asylum ju je prezirala i zbog toga ju je objavio Island. Da ironija bude veća, što je Vejts bio uvrnutiji, to su ga kritičari više voleli i više je ploča prodavao, ali se u ono vreme smatralo ogromnim rizikom toliko temeljno promeniti svoj stil. "Kad su izašle ploče Swordfishtrombones i Rain Dogs, pomislio sam kako je to veoma hrabar potez, jer je imao totalno izgrađenu personu oko hipsterskog fazona pozajmljenog od Keruaka i Bukovskog", izjavio je Elvis Kostelo, citiran u knjizi Tom Vejts o Tomu Vejtsu: Intervjui i susreti. "Mislim da sam mu zavideo, ne toliko na muzici, koliko na sposobnosti da redefiniše sebe iz ćoška u koji se naizgled saterao." Čak i običnije pesme kao što su "In the Neighborhood" zvuče kao da ih svira orkestar Vojske spasa sastavljen od mutanata.

Naklonost prema neobičnim instrumentima kao što je marimba kao da je poticala od interesovanja za avangardnog skitnicu Harija Parča, dok je drugi uticaj – ili su ga makar tako svi ubeđivali – bio Kurt Vajl. Vejts do tog trenutka nije slušao nemačkog kompozitora, mada je evropski senzibilitet njegovog novog stila nesumnjivo korene vukao iz Vajmarske republike, svesno ili ne. Izlet u muzičko pozorište bio je logičan korak tada, a sarađivao je u tri postavke sa pozorišnim autorom Robertom Vilsonom, sa libretom za The Black Rider koji je napisala bitnička legenda Vilijam S. Barouz. Vejts je u kolektivnoj percepciji zadržao neku vrstu radničke prizemnosti, ali kao što je to Robert Kristgau jednom rekao: "Sklopio je više savezništva sa institucionalizovanom avangardom i od Dejvida Birna. I iako se vraški trudi da bude autentičan, sasvim sigurno ne želi da bude ispovedno autentičan."

Plejlista: "Underground" / "In The Neighborhood" / "Singapore" / "Clap Hands" / "Rain Dogs" / "Jockey Full of Bourbon" / "Innocent When You Dream" / "God’s Away On Business" / "Kommienezuspadt" / "Misery Is The River Of The World"

Dakle, želite da upoznate: Promuklog mutantskog bluzera što mlati kostima Toma Vejtsa

Vejts je karijeru započeo u potrazi za autentičnošću: provodeći vreme po non-stop otvorenim restoranima, radeći na benzinskim pumpama i živeći po jeftinim pansionima; skitnica koju danas igra neka je vrsta obrnutog Dorijana Greja, groteskna verzija dronjavog raspada koji je mogao da postane (bocu je okačio o klin 1992. godine). Jedno od najinteresantnijih svojstava njegove karijere bilo je praćenje razvoja lika uljeza čije ploče kupujemo, od tvorca divljački ritmičnog mutantskog bluza – počev negde od vremena izlaska Heartattack and Vine 1980. godine – do barda koji u kupatilu bitboksuje hip-hop iz domaće radinosti na Real Gone iz 2004. godine.

Ovaj potonji album je neka vrsta kolaboracije oca i sina, sa Kejsijem Vejtsom na gramofonima, bubnjevima, perkusijama i snimcima tapšanja. Ali i bez njegove podrške, stičete utisak da bi Vejts Stariji u svakom slučaju stigao do te tačke. Verzija hip-hopa starijeg muzičara potiče iz prizemnog, prljavog bluza koji je postajao sve ljući i bešnji tokom njegovog njujorškog trijumvirata iz osamdesetih, Swordfishtrombones, Rain Dogs i Franks Wild Years, što se možda najbolje očitava u pesmi "16 Shells From a Thirty-Ought Six". Bone Machine iz 1992. godine – koji je, ako je verovati legendi, napisan i snimljen u vreme kad je dobio ultimatum od supruge u vezi s alkoholom – zvuči odgovarajuće ogoljeno i pogrebno.

Plejlista: "Heartattack and Vine" / "16 Shells from a Thirty-Ought Six" / "Big Black Mariah" / "Walking Spanish" / "Telephone Call From Istanbul" / "Goin’ Out West" / "Eyeball Kid" / "Filipino Box Spring Hog" / "Lucinda" / "Top of the Hill" / "Chick A Boom"

Dakle, želite da upoznate: Političkog Toma Vejtsa

Možda najznačajnija skorašnja promena kod Vejtsa bilo je njegovo prihvatanje političkih tema. Bilo je nagoveštaja toga i ranije, kao u potresnoj "Soldier’s Things", o spisku ličnih stvari veterana koje se prodaju u kutiji za dolar po komadu; "Earth Dies Screaming", koja zamišlja zastrašujuću budućnost verovatno kao posledicu globalnog zagrevanja i "What’s He Building?" sa Mule Variations koja otelotvoruje paranoični strah srednje Amerike od različitosti. "Chocolate Jesus" sa iste ploče suptilno gađa evanđeliste, dok je "Georgia Lee" srceparajuća balada posvećena dvanaestogodišnjoj crnkinji ubijenoj kraj puta blizu Vejtsovog doma i inspirisana sumnjom da je njen slučaj jedva završio u novinama zbog njenog etniciteta.

Dvadeset prvi vek je u Tomu probudio nesputanu političku stranu koja je delovala nezamislivo u njegovim nadrealističkim godinama. "Road To Peace" je transparentna, potresna priča o bombašima samoubicama u Izraelu, antiratna himna "Hell Broke Luce" zvuči kao širenje talasa napalma, dok je Real Gone pun besnih protestnih pesama protiv Džordža Buša Mlađeg i rata u Iraku, sa "Hoist That Flag" kao možda najboljom od svih.

Celokupni katalog Toma Vejtsa – koji trenutno prolazi kroz ekstenzivnu kampanju reizdanja kod njegove pozne etikete ANTI – možda ispočetka može da deluje pomalo zastrašujuće, ali istraživanje njegovih beskrajnih, poetskih, pitoresknih pesama jedno je od stalnih izvora životnih zadovoljstava ili bede kojoj se dobrovoljne prepuštate, u zavisnosti od toga kako na to gledate.

Plejlista: "Soldier's Things" / "What's He Building?" / "Georgia Lee" / "Chocolate Jesus" / "Road To Peace" / "Hoist That Flag" / "Day After Tomorrow" / "Sins Of My Father" / "Hell Broke Luce"

Džeremija možete pronaći na Tviteru .

Više na VICE
VICE Channels