Ovi selfiji Kim Kardašijan izuzetno liče na najbolje autoportrete u istoriji

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na i-D

Pomislili bismo da se naše shvatanje autoportreta kudikamo promenilo, pa ne znam, otkako je egipatski umetnik Ni Ank Ptah uklesao sopstvenu facu u blok krečnjaka u slavnim danima 2350 godine pre nove ere. Mislim, mnogi ljudi su se od tada oprobali u tome. Albert Direr, Vinsent Van Gog, Frida Kalo. Oni majmuni u Indoneziji.

Moglo bi se reći da je nečija potreba da zabeleži sopstveni lik svojstvena ljudskoj prirodi. Nešto što je motivisalo umetnike kao što je bio Rembrant, recimo, da na izlazu iz kuće ugleda svoj smešni, mali šeširić u ogledalu i pomisli, „Znaš šta? Trebalo bi brzo da pošaljem sliku i priliku ovoga svojoj dami, za otprilike dve do tri godine, koliko će mi biti potrebno da je završim u ulju na platnu“.

Srećom, naše današnje metode su kudikamo brže. 2018. godine, sveprisutnost mobilnog telefona znači da svaki čovek i njegov pas mogu brzo da slikaju selfi i postave ga na Instagram. Ali koliko mnogo su se ti selfiji promenili u poslednje četiri i po hiljade godina? I šta imaju da kažu o vizuelnoj predstavi ličnosti?

Da bismo to saznali, uzeli smo neke od najboljih slika iz Fajdonovih novih Petsto autportreta, i, pa – očigledno je da smo ih uporedili sa onima koje Kim Kardašijan postavlja na Instagram, nismo li? Da, jesmo.

Iznad: Gistav Kurbe, Autoportret: Očajan čovek (1500.) / Kim Kardašijan Vest, Uf, mrzim kada zaspim potpuno našminkana! (2015.)

Ovde imamo dva rana primera ovog medija. Uočite kompaktno, gotovo klaustrofobično kadriranje. Oba dela su navodno nastala na vrhuncu umetnikovog očajanja (Kurbe razočaran ishodom svog romantičnog obrazovanja, Kardašijan time što je zaspala našminkana). Podignute ruke, uronjene u tamnu kosu, sugerišu osećaj bespomoćnosti na oba dela – ne može se pobeći od intenziteta trenutka.

Marija Lasnig, Dreifaches Selbstporträt/Nova ja (1972.) / Kim Kardašijan Vest, Kada si u fazonu, nemam šta da obučem LOL (2016.)

Evo čuvena dva akta. Obe umetnice se okreću mračnijoj i zagasitijoj paleti, da bi dočarale svoje prepoznatljive figure. Stoje an fas, ali telima im dominiraju svetlost i senke. Vredi primetiti položaj predivno čistih peškira Kim Kardašijan u pozadini – osećaj ispunjenosti, novi početak i nova tranzicija? Možda.

Francisko Goja, Autoportret u ateljeu (oko 1791-2.) Kim Kardašijan Vest, Vreme za teretanu, dok beba spava! (2014.)

Nepoklebljivi realizam i osećaj intimnosti na ovim radovima. Goja je tek posle svoje 37. godine naslikao bilo koga drugog osim sebe. Kardašijan ima isto toliko godina.

Ulaj, On’a (1972.) / Kim Kardašijan Vest, Volim ovo poređenje mene kada sam imala 7 godina i sada (2015.)

Dva ključna rada u kojima se ističe identitet putem promene i mitologije o sebi sada. Oba umetnika koriste sliku svog tela kao nešto što je fluidno i rastegljivo. Iako veoma različiti na obe polovine, ostaju prepoznatljivo svoji. Ogledalo, odraz. Izraz internalizovane istine, možda. Nemojte da me citirate.

Ana Mendijeta, Bez naslova (Transplantacija malja na licu) (1972.) / Kim Kardašijan Vest, I mustache you a question… but I’ll shave it for later 👨 (2012.)

I konačno, istraživanje svojih granica putem izmena tela. Preuzimajući obeležja moći patrijarhata, obe umetnice se poigravaju sa ograničavajućom idejom rodne binarnosti i suprotstavljaju se stereotipiji o tome kako bi žena trebalo tradicionalno da izgleda. Kardašijan „mora da postavi pitanje“, koje ostaje misterija. Izuzetno.

Ovaj odlomak sadržaja je u svoje vreme delovao kao prilično zabavna ideja, ali zapravo se ispostavilo da je za njega bilo potrebno dosta istraživanja L Takođe, Petsto portreta u izdanju Fajdona je objavljeno sada.