Reklame
Mentalno zdravlje

Napadi panike koji me odvajaju od stvarnosti

Depersonalizacioni poremećaj je mešavina otupelosti i panike.

pisao Wendy Wisner
12 April 2019, 7:47am

Francesco Carta / Getty Images

Prvi put mi se to desilo sa osam godina. Otac nas je ostavio tri meseca ranije, i počeo da planira venčanje sa ženom koju jedva da sam poznavala. Napadi panike i opsesije javljali su mi se i ranije, obično vezani za probleme u školi. Stalno sam imala osećaj da sam nešto zgrešila, iako sam bila uzoran đak. Bilo je to besmisleno, ali u to vreme mi je sve u životu bilo besmisleno.

A onda, tokom školske posete obližnjem popravnom domu (da, tamo su nas vodili na ekskurziju), osetila sam kako lebdim van svo tela. Srce mi je lupalo, stopala se znojila, ali nije baš bio napad panike u pitanju. Više kao neki san, neka noćna mora iz koje nisam mogla da se probudim.

U detinjstvu i adolescenciji, često mi se dešavalo da otplovim u takvo sneno udaljeno stanje, mada ne ovako intenzivno. Obično je bilo kratkotrajno, ali dvadeset dve godine posle tog prvog incidenta, ovo stanje mi je potrajalo celo jedno leto.

Nešto ranije rodila sam prvo dete, (post-porođajna) anksioznost bila mi je na vrhuncu, a zatim sam spontano pobacila bebu koju nisam ni znala da nosim. Par dana posle toga, sin mi se onesvestio dok sam ga kupala. Pet minuta je bio nepokretan, zvala sam hitnu pomoć ubeđena da je mrtav.

Sve je ipak bilo OK. Oporavila sam se od pobačaja, sin je iskusio samo vazovagalnu sinkopu zbog naglog prelaza sa tople na hladnu vodu, nije bilo problema, ali trauma se zadržala. Imala sam utisak da će sve što mi drago netragom nestati.

Celog leta, imala sam napade panike gotovo svakodnevno. Čitavu prethodnu deceniju sam se borila sa njima tako da sam umela da ih prepoznam i da se sa njima izborim. Ipak, novina je bio taj uporno osećaj sna na javi koji me odvaja od stvarnog sveta.

Gledala sam muža i sina kako se brčkaju u bazenu i ubedila sebe da oni nisu moji, da sam stranac u njihovim životima – da sam sve vreme lagala sebe i pretvarala se da sam im deo porodice. Ceo svet kao da je bio lažan, pa sam počela da razmišljam o tome koliko stvarno znamo o svemiru, da li zaista postoje druge galaksije i kako će se sve završiti. Delovalo mi je kao da gubim oslonac u realnosti, da sve samo sanjam.

Porodica je malo toga primećivala. Delovala sam rastreseno, ali ne anksiozno ili uznemireno. Sve mi se dešavalo u glavi, egzistencijalne krize koje bi trajale iz dana u dan i sve više me plašile, sve me više ubeđivale da mi život nije stvaran. Znala sam da ne mogu da sprečim te misli, povratna sprega disocijacije i panike.

Odustala sam od terapije posle porođaja (bravo ja), nisam više imala vremena a i mislila sam da će mi dalje sve ići OK. Posle sam se plašila da ponovo krenem, ubeđena da će ovi novi simptomi samo potvrditi koliko sam skrenula sa uma.

Kad sam najzad otišla i objasnila šta mi se dešava, terapeutkinja mi je lako postavila dijagnozu. „Radi se o depersonalizaciji“, rekla je, „poremećaju koji se često javlja posle traume, nekad u tandemu sa napadima panike.“

Neopisivo mi je laknulo kad sam saznala da ipak nisam pukla, da je u pitanju dobro poznat problem. Traumu o kojoj je ona govorila povezala sam sa pobačajem i sinovljevom epizodom. Počela sam da radim na oporavku.

„Smatra se da trauma, posebno ona emotivna, izaziva depersonalizacioni poremećaj“, kaže Gejl Salc, psihijatar sa Vejl-Kornel medicinske škole u Njujorku. „Obično su u pitanju zlostavljana deca, ali i kod odraslih se javlja posle depresije ili drugih izvora traume.“

Salc kaže da se depersonalizacija (takođe poznata kao derealizacija) ne nalazi u istoj klasi mentalnih problema kao i anksioznost – radi se o disocijativnom poremećaju. Ipak, nju često prati anksioznost kao direktna posledica, što se kod mene i desilo. Kod drugih pacijenata nekad i ne bude panike, već depersonalizacija vodi u emotivnu otupelost ili depresiju.

Uprkos osećaju odvajanja od stvarnosti, Sal kaže da depersonalizacija nema veze sa psihozom. „Beleži se kod bar jednog do dva procenta populacije, a verovatno ih mnogo više to iskusi“, kaže ona.

Volela bih da sam to znala pre nekoliko godina. Par puta sam pominjala terapeutima ono vantelesno iskustvo u osmoj godini, ali dijagnozu sam dobila tek kad se problem toliko pogoršao da više nisam mogla da funkcionišem.

Da se depersonalizacija obično uočava tek kad simptomi postanu hronični potvrđuje Erin K. Engl, klinički psiholog Medicinskog centra Univerziteta Kolumbija. „Ljudi često imaju prolazne simptome, ali samo kad se oni više puta ponavljaju i duže traju, sumnja se na depersonalizacioni poremećaj.“

Strah od stigme ludila često se javlja kod osoba obolelih od ove vrste poremećaja, kaže Pola Pancer, psihijatar iz JBFCS. Ali upravo ta zapitanost – da nisam možda skrenula sa uma? – sugeriše da čovek verovatno ne prolazi kroz psihotičnu epizodu.

„Depersonalizacija ume da bude izuzetno neprijatna, ali oboleli ne gube sposobnost da reše takozvani test stvarnosti – jednu o vežbi koje pomažu da se testira psihoza“, priča Pancer. „Osoba treba da se zapita ko je ona, gde se nalazi, koji je dan i koliko je sati, šta su malopre radili i u čijem društvu.“

Dobra vest, kaže Pancer, glasi da se depersonalizacija vrlo lako leči, obično putem psihoterapije vezane za originalnu traumu. I ja sam kroz ovo prošla o kako sam se vratila terapiji. Pretresli smo sve moje traume, od detinjstva do braka i majčinstva.

Par meseci kasnije, epizode depersonalizacije su se proredile kao i napadi panike. I danas me hvata to disocijativno stanje kad sam izložena stresu, kao da sebe mazohistički sabotiram. Ipak, o onog kobnog leta samo sam par puta i prišla nadomak tom nivou tame. Svest da se radi o poznatom i izlečivom problemu, da nije u pitanju „ludilo“, drži me pribranom i sprečava da potonem.