Vodič za osobe sa poremećajem u ishrani u Srbiji

Psihijatrica i psihoanalitička psihoterapeutkinja, doktorka Marija Đurović radi u KBC Dragiša Mišović kao šef odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju. Sa mnom je razgovarala o svemu što osobe sa poremećajem u ishrani treba da znaju, a ne mogu da nađu na internetu, od toga kako izgleda bolničko i ambulantno lečenje i koliko traje, do toga kako i zbog čega se pacijentima prepisuje antidepresiv.

Takođe sam razgovarala sa Željkom Kurjački koja radi kao privatni psiholog i psihoterapeut sa osobama koje imaju anoreksiju, bulimiju i druge poremećaje u ishrani. Pred vama se nalaze sve informacije koje su neophodne da pomognete sebi ili nekome ko boluje od poremećaja u ishrani.

Zašto je tako malo privatnih terapeuta koji se bave poremećajima u ishrani? Da li terapeuti izbegavaju da rade to iz nekog konkretnog razloga?

Željka Kurjački: Uvek je teško raditi sa klijentom kome su zdravlje ili život na neki način ugroženi problemom zbog kog se obraća. Isto je i sa depresijom. Depresija i anoreksija predstavljaju psihičke probleme sa najvećim brojem smrtnih ishoda. Terapija može da bude dugotrajna, pomaci mali i retki, pa se terapeutima čini kao da stoje u mestu. Ne dobijaju ličnu satisfakciju tako brzo kao što to obično ide sa nekim drugim problemima. Zato je važno redefinisati uspeh u terapiji poremećaja ishrane. Potrebno je shvatiti da su neki naizgled mali pomaci u stvari veoma važni i veliki, a da uspeh neće obavezno doći brzo.

Da li je osobi koja ima bulimiju ili anoreksiju dovoljna psihoterapija da bi se oporavila?

Željka Kurjački: Često je potrebno uključiti i druge stručnjake jer je problem neposredno vezan za fizičko zdravlje. Na primer, pored psihičkih poteškoća pacijenti često imaju i probleme koji su nastali kao posledica toga: problemi sa organima za varenje, hormonima, nesanicom, depresivnošću. U radu sa poremećajim ishrane najčešće su uključeni psihijatar, nutricionista, internista itd. Veoma je važno da psiholog koji radi sa klijentom koji ima poremećaj ishrane povremeno konsultuje i lekare. Zato je bitno da psiholozi i lekari imaju dobru saradnju. Ukoliko psiholog ima svoju privatnu praksu, neka stvori svoju mrežu podrške, druge stručnjake koje će moći da konsultuje i u koje ima poverenja da može da ih preporuči svom klijentu ako je potrebno.

Kakva je situacija sa ljudima iz unutrašnjosti i malih gradova? Da li vršite onlajn usluge terapije i da li se javljaju ljudi?

Željka Kurjački: Da, u manjim mestima je problem pronaći terapeuta jer je izbor veoma sužen, a postoji i problem stigme, gde ljudi ne žele da se zna da imaju nekih poteškoća zbog kojih se obraćaju psihoterapeutu. Skajp, čak i konsultacije mejlom ili telefonom mogu da budu od velike pomoći. Ali kad su ovako ozbiljni problemi u pitanju, ja nisam za terapiju putem skajpa, bar ne na početku terapije. Kasnije, kada se klijent stabilizuje, onda može. Interesantno je i da mnogi sami insistiraju da dođu, bez obzira na udaljenost, jer žele da pričaju uživo, a ne preko skajpa.

Da li postoje slučajevi gde osoba ne može da dobije dijagnozu anoreksije ili bulimije, ali ima poremećaj u ishrani?

Željka Kurjački: Svaki dijagnostički sistem ima svoje propuste i napravljen je najpre iz praktičnih razloga, radi lakše komunikacije među stručnjacima. Neko može da bude, spolja gledano, sasvim zdrave težine, pa da pati od poremećaja ishrane. Odnos sa hranom koju ima pacijent je mnogo važnija od broja kilograma.Patološki odnos sa hranom je ono što treba lečiti. Postoji još jedan, nezvanični, „poremećaj ishrane", jer su ljudi postali zaplašeni raznoraznim, često kontradiktornim, knjigama o ishrani. Te knjige su gotovo sve pisane jednim naredbodavnim tonom, iznoseći pri tome kojekakve zastrašujuće podatke o tome kako hrana koju ta knjiga zabranjuje nije dobra. Ako pročitate knjige kako da se hranite po krvnim grupama, po LCHF dijeti, po hrono, po veganski, po organski, vi ćete završiti sa vrlo malo namirnica kojih se ne plašite da pojedete. Neki ljudi, koji pate od ovog još uvek nezvaničnog poremećaja ishrane, ortoreksije, ne žele da pojedu ništa što je nezdravo prema njihovim merilima. Ukoliko saznaju da, recimo, nešto što su pojeli nije bilo organsko, oni će izazvati povraćanje kod sebe kako bi izbacili „nezdravu" hranu. Većina ljudi ne ide u tolike ekstreme, ali osećaju strah od hrane.

Fotografija via Flickr / Korisnik: Benjamin Watson

Ljudi se automatski uplaše kada čuju reč hospitalizacija. Kako to izgleda u Dragiše Mišović?

Marija Đurović: Ljudi dolaze preplašeni, ali hospitalizacija nije strašna, posebno ne kod nas. Mi smo institucija otvorenog tipa, dolazi se dobrovoljno, to je prvo i osnovno. Mi nismo konkretno ustanova za lečenje poremećaja u ishrani, takva ustanova ne postoji u Srbiji. Kod nas na odeljenju se sticajem okolnosti poslenjih dvadesetak godina vrlo intenzivno bavimo lečenjem ovih poremećaja. Priliv pacijenata koji se leči je ogroman.Tokom proteklih par godina smo imali otprilike 50 hospitalizacija godišnje, dok je recimo, pre deset godina samo jedna do dve osobe bila hospitalizovana.

To ne znači da imamo veći broj slučajeva koji su za hospitalizaciju, već da smo napredovali da osobe koje imaju problem dođu i leče se na adekvatan način. I prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji nije povećan broj osoba koje boluju, nego se o tome malo više zna, više se govori, ljudi se lakše odlučuju za lečenje.

Bolničko lečenje u podrazumeva sledeće: oni su u bolnici i dan i noć, znači tu spavaju. Imamo 14 dvokrevetnih soba, pored toga postoji jedna soba za dnevni boravak gde imaju internet, televiziju, knjige.. Tu provode vreme, kuvaju kafu, čaj, čitaju. Imamo i pribor za crtanje i slikanje.

Program lečenja podrazumeva razgovor sa dijetetičarem prvo i tu se ustanove neka pravila, šta, kako i koliko može. Tokom dana imaju obroke koji su obavezni i koje jedu pod nadzorom medicinske sestre. Posle obroka jedno vreme sede, to se odnosi prvenstveno na osobe koje nasilno povraćaju da ne bi odmah posle obroka povraćale.

U toku prepodneva imamo svakodnevnu grupnu terapiju, određenim danima imamo to i u popodnevnim satima. Grupe vodimao koleginica koja je takođe psihijatar, ja, defektolog, psiholog koji je inače porodični psihoterapeut i medicinska sestra sa našeg odeljenja. Tako da oni svaki dan imaju po jednu grupu i u proseku dva do tri puta se razgovara sa lekarom koji vodi odeljenje. Na odeljenju za adolescente smo doktorka Životić i ja.

Šta su glavne indikacije za hospitalizaciju?

Marija Đurović: To je uvek indeks telesne mase koji je manji od 16. Mi smo viđali i sa 11 i sa devet. Indikacija jeste i jedno somatsko ili telesno pogoršanje, loši nalazi. Nalazi mogu da budu i dobri, krvna slika i biohemija mogu da budu savršene, ali u tom slučaju je moguće da je osoba dehidrirana i ne unosi dovoljno tečnosti. Samim tim imamo jednu lažnu sliku koja ne može nikako da bude dobra kod nekoga ko gladuje više godina.

Takođe, glavne indikacije za hospitalizaciju su učestalo prejedanje, nasilno povraćanje svakodnevno i više puta dnevno. Onda, izražena depresivnost i opasnost od suicida. Osobe koje nama dolaze su često suicidalne i često se dešava da dođu posle nekoliko pokušaja suicida.

Česta bitna indikacija su problemi u porodici, bilo da se radi o zlostavljanju seksualnom ili fizičkom, tu je čest alkoholizam u porodici i onda imate potrebu da nekog izvučete iz toga čak i ako telesne indikacije nisu toliko loše. Imali smo takve slučajeve. To bi bila atipična anoreksija, gde je devojka imala oko 30 kilograma, ali se jako brzo oporavila čim se skolnila iz te situacije i poradila na tim problemima i problematičnim odnosima.

Postoje pacijenti koji svojom kliničkom slikom i simptomima nisu indikovani za hospitalizaciju, oni se leče ambulantno. Tu je jako važno da porodica bude saradljiva. Kod ambulantnog lečenja postoji sistemski problem, jer umesto da imamo barem pola sata za svakog pacijenta, mi imamo po deset minuta. To nije do nas lekara, ali jeste stvar o kojoj treba da se priča. Na kraju krajeva i mi se osećamo isfrustrirano zato što znamo da ne možemo da damo maksimum, a znamo da treba. I tako ćete sa nekim ko je došao prvi put da pričate duže, a neko koga znate će dobiti manje vremena. Mi u tim neuslovima radimo najbolje što možemo.

Koliko dugo traje hospitalizacija?

Marija Đurović: Lečenje u proseku traje tri do četiri nedelje, otprilike mesec dana što se tiče osoba koje imaju bulimiju. Osobe koje boluju od anoreksije, ukoliko su značajno pothranjene ostaju u bolnici duže, dva ili tri meseca, zavisi od procene somatskog stanja i drugih parametara koji su tu važni. Naravno, ostanak u bolnici je stvar dogovora, nama se zapravo često dešava da pacijenti koji imaju poremećaj u ishrani žele da ostanu duže nego što je bio dogovor. Počeli smo razgovor time kako je bolnica nešto strašno, ali vidite da nije.

Mi imamo problem da naše pacijente pošaljemo kući zato što tamo svi brinemo o njima i imamo dobar tim, tako da i po dva i tri meseca ostaju adolescenti. Ono što je jako važno, oni se tu prvi put sretnu sa osobama koje imaju isti problem, to je za većinu ključna stvar.

Inače, vikendima pacijenti mogu da izlaze iz bolnice, to se zovu terapijski vikendi zato što je za njih sve važno da se vrate kući. To služi kao neka proba svega što su naučile u bolnici, kao neki test. Često se dešava da se one pre vikenda osećaju spremno, ali da se vrate mnogo pre završetka vikenda.

Pogledajte VICE film: Glasovi (ludila)

Koliko je uspešno lečenje hospitalizacijom?

Marija Đurović: Ono što je važno da istaknemo jeste da bolničko lečenje ne donosi izlečenje. To uvek kažemo i osobama koje su bolesne i roditeljima. Bolničko lečenje je samo početak procesa lečenja. Osobe koje boluju od bulimije i anoreksije uglavnom dođu kada bolest traje već dve, tri, pet, a nekad i deset godina. Trenutno je na odeljenju jedna mlada žena koja 17 godina ima anoreksiju i prvi put se leči u bolnici. Mi ne možemo da očekujemo da će ona iz bolnice izaći izlečena-trebalo bi da u bolnici prvede bar 6 meseci a moguć i duže da bi do izlečena došlo.

Ono što dobiju u bolnici jeste da nauče šta da rade, kako da se hrane, kako da kontrolišu simptome koliko god je to moguće i tada se nastavlja lečenje u kućnim uslovima. Mi u bolnici takođe imamo grupe za roditelje pošto ove bolesti nije moguće lečiti bez učešća članova porodice. Grupe za roditelje imamo dva puta mesečno, inače tu mogu da dolaze i drugi članovi porodice.

Anoreksija i bulimija se smatraju ženskim bolestima, a šta je sa muškarcima?

Marija Đurović: Istina je da važe za bolesti žena, ali naravno postoje i muškarci sa anoreksijom i bulimijom. Iz opšte populacije obolelih 5 do 10 odsto su muškarci. U muškoj populaciji kada su poremećaji ishrane u pitanju, više su bulimičnog tipa, tu ima više povraćanja. Leče se potpuno identično kao i žene, s tim što je prognoza bolja i moje iskustvo kaže da se lakše leče i brže se oporave. Tu opet moramo da se vratimo na pitanje identiteta, to je muškarcima olakšavajući faktor, da se lakše izbore sa tim. Muškarci koji razviju poremećaj u ishrani su često homoseksualne orijentacije, u 20 odsto slučajeva, ali razlozi njihovog razboljevanja su nešto drugačiji. Vrlo je često da muškarci obole zbog sporta. To su na primer džudisti, ali i svi koji se bave sportom koji zahteva određenu telesnu masu da bi bili u nekoj kategoriji. Zbog toga oni često drže dijete koje u zavisnosti od strukture ličnosti i nekih drugih predispozicija mogu da skliznu u bolest.

Druga stvar koje se ljudi plaše, pored hospitalizacije, su antidepresivi. Na osnovu čega se osobi koja dođe na konsultaciju prepisuju antidepresivi i ima li stvarnog razloga za brigu?

Marija Đurović: Mi smo u Dragiše Mišović svi osposobljeni, sertifikovani psihijatri da procenimo da li je nekome potreban lek ili nije. Nekada je dovoljno deset minuta da procenite, nekada vam za to treba pet seansi, to je takođe vrlo individualno. Zavisi od simptoma koje vam osoba opiše i kliničke slike koju ispred sebe vidite. Konkretno, postoji jedan antidepresiv koji se daje osobama bolesnim od bulimije, Flunirin, i on je na pozitivnoj listi za tu dijagnozu. To je jedini lek koji je indikovan za lečenje osoba koje imaju bulimiju, a u stvari se koriste i njegovi neželjeni efekti za lečenje bulimije , jer on smanjuje apetit otprilike prvih mesec dana, mesec i po. Taj inače neželjeni efekat leka se koristi da se osobi pomogne ukoliko se opredelimo za ambulantni tretman, pomaže da se uvede u neki red i ritam obroka.

Odluka da se lek prepiše na prvom pregledu može da bude i zbog toga što je neko bolestan pet godina. Ako taj neko povraća i prejeda se pet puta dnevno, svaki dan, i tako dalje. Ukoliko se ipak neko prejeda jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje, tu već ne moramo misliti o antidepresivu, ali ako je to učestalo i dugo traje to je uvek indikacija za bolnicu. Prvo je indikacija za bolnicu, a onda se po pravilu, vrlo verovatno uvodi antidepresiv. Ne prepisujemo ga šablonski svima koji boluju od bulimije, to niej obavezno.

Međutim, najveći broj osoba koje imaju bulimiju ispod toga kriju simptome depresije, to je skoro pa pravilo. Ali ljudi se i dalje plaše antidepresiva, dolaze sa nekim predstavama o tome kako treba da izgleda lečenje i šta će biti. Potrebno je da se destigmatizuje psihijatrija i psihijatri. Radi se na tome da se destigmatizuju psihijatrijski pacijenti što je, naravno jako važno, ali važno je i da se psihijatri destigmatizuju. Mi smo tud a pomognemo ljudima kao što pomažu i hirurzi i drugi lekari. Ne izmišljamo toplu vodu, već se trudimo da znanja koja su priznata svuda us vetu sprovodimo u onoj meri u kojoj nam sistem dozvoljava. To je pravi problem, nedostatak sestara, osoblja, lekara, svega i svačega.

Da li postoje neki statistički podaci za Srbiju o broju osoba koje boluju od poremećaja u ishrani kao što su anoreksija i bulimija?

Marija Đurović: Na žalost, u našoj bolnici nisu rađene statistike, koliko je meni poznato nisu rađene čak ni u Srbiji. Uopšte nema nikakvih podataka tog tipa. Mi smo sada počeli da se bavimo time i došli smo do spiska od 500 hospitalno lečenih za sada od početka dvehiljaditih, recimo 2001. godine. Dotle smo stigli, što znači da ima mnogo više. To je ogroman broj ljudi koji se kod nas leče i to se odnosi samo na hospitalno lečenje, a ambulantno ih možda ima i tri puta više. Imaćemo konkretne brojke, za sada smo na ovome.

Još na VICE:

Moja borba sa bulimijom u Srbiji

Zašto je problem pričati o muškoj anoreksiji

Pobedila sam bulimiju, ali borba i dalje traje