Odrasla sam sa roditeljima koji nisu razumeli mentalne poremećaje

Originalno objavljeno na [VICE Canada . O](https://www.vice.com/en_ca) _dlomak iz knjige „The Woo-Woo“ Lindzi Vong objavljujemo u saradnji sa Arsenal Pulp Press._ Duhovi su nam po prvi put došli u posetu 1992., kad mi je bilo šest godina. Mesec dana po rođenju mog mlađeg brata, u dva-tri ujutru, „vanzemaljci” su navodno svratili u našu kuhinju tokom interplanetarnog krstarenja. Moja majka je tvrdila da poseduje parapsihološke moći. „Kao Supermen”, rekla bi uzbuđeno svojim engleskim rečnikom na nivou deteta iz četvrtog razreda. Volela je psovke, pa bi svoju vidovitost obično opisivala kao „Betmen, jebote, Spajdermen i ta sranja.”Na kineskom nikad nije psovala, tvrdila je da joj se to gadi. Tek kasnije sam saznala da većina ostalih majki ne koriste takav rečnik. Malo koja majka probudi ćerku u pola noći skačući po krevetu jer „strašno se bojim, upomoć!” Najčešće bi spavala pored mene, na dečijem madracu, položivši čukljevita stopala meni kod glave. Majke se obično ne oslanjaju na šestogodišnje ćerke radi utehe, ali mene je kao malu njeno prisustvo u isto vreme i smirivalo i uznemiravalo; njena stopala, čudnog oblika i sa mirisom mesnih prerađevina, svakako su me iritirala ali su mi bila i znak pažnje. Sećam se sebe kao bucmastog deteta okruglog lica koje se i samo plašilo mraka. Tražila sam majku – normalniju i manje plahovitu – koja spava kraj mene kako bi umiri moje noćne more. Ipak, nije mi se našla na raspolaganju kad mi je bila najpotrebnija. Jednog jutra, mamine halucinacije su počele nešto ranije, dok tražila flašicu da nahrani mog brata. Dan kasnije, objasnila mi je da joj se tada u glavi ukazao vreo glas koji je preuzeo kontrolu nad njenim bićem. Pogledaj ovamo, zahtevao je glas, a mamine oči i vrat su robotski zakovrnuli ka vratima, čistom sinaptičkom magijom. Sve je u redu, uveravao je glas. Bićeš apsolutno okej.

„Lindzi, bio je to vanzemaljac! Ili duh!” kukala je ona držeći me za ramena „Obuzeo mi je telo!”

Previše mala da bih shvatila šta se dešava, samo sam slegla ramenima i izašla iz sobe. Ipak, pitala sam se zašto nismo srećni i fini kao Porodica Kremenko koju sam gledala subotom u dečijem programu.

Bila je ovo prva vizija zbog koje je mama počela da insistira na tom a je posećuju Babaroge. „Došli su ovde u kuhinju i zagrlili me!” dodala je o držači se za stomak dok sam ja u istoj kuhinji tražila šta bih mogla da spremim za doručak. „Bože gospode! Ti duhovi vanzemaljci, oni su mi uneli vatru u telo, dali su mi čarobnu moć! Sad cela porodica mora da radi šta ja kažem!”

„Okej”, rekla sam kako bi znala da slušam. „Ali ima li još čokolade?”

Nažalost, našoj velikoj kineskoj porodici duševno zdravlje nije bilo jača strana. Moja baki je svojevremeno postavljena dijagnoza akutne paranoidne šizofrenije, a pričalo se da je samo nervno labilna (ili ekstrasens). Previše je naš doživelo nervni slom, mahom u uzbudljivim napadima psihoze. Mnogo kasnije, oko moje dvadesete, moja tetka Lepa (najmlađa od pet maminih sestara) je na državni praznik 2008 držala ceo Vankuver u neizvesnosti; preko 200,000 ljudi se okupilo dok je da pretila će skočiti sa Drugog memorijalnog gvožđarskog mosta.

Po kineskom sujeverju iz 17. veka, reklo bi se da je moja porodica bila sklona „demonskom pohođenju”. Ova predanja tretirana su kao narodne mudrosti, svi smo verovali u to. Slično kao što smo običaj pranja zuba nasledili od predaka, tako smo i ova verovanja. Sumnjali smo u sve strane, severnoameričke izvore informacija i radije se oslanjali na moderne glasine i drevne budalaštine: “Ko ima gasove, lek je pedeset po turu štapom od bambusa! Ni groznica nije problem, treba samo trčati po snegu. Bez odeće.” Kada sam u srednjoj školi nakratko uzela psihologiju kao izborni predmet, prepoznala sam majčine simptome u definiciji psihoze, ali udžbenici naravno nisu ništa imali da kažu na temu Babaroga čiji su hirovi upravljali našim domom. Uzimali smo zdravo za gotovo da natprirodna bića mogu da zaposednu naša tela jer se rađamo mekog srca i vodenastog tela, pa duh svakog pokojnika može tu lako da se useli. Bar jednom nedeljno, ovi zagrobni posetioci bi se rotirali između domaćina. U temeljima verovanja većina kineskih porodica sa sela leži stav po kom duhovi, gwei, svako malo svrate u posetu. Kad se beba rodi ružna, za to su krivi duhovi; kad neko dobije lošu ocenu na ispitu, isto. Ali Babaroge moje porodice bile su posebno kreativna vrsta horora.

Za razliku od majke, bake, i tetaka, ja kao mala nisam imala ovu tajnu moć. Razumela sam da se mami nešto strašno dešava ali ne i šta su tačno posledice toga. Strašno sam želela da se uklopim, zavirivala u ormare i fioke, ali nigde nisam naišla ni na jednog duha.

Manjak Babaroga delovao mi je kao da me na rođendan nije pozvala druga devojčica sa kojom se baš ne volim, ali svi moji drugari su bili pozvani i posle mi pričali kako je dobra bila torta. Plašile su me svađe između roditelja, ali i fasciniralo njihovo ludilo. Nisam mogla da odvratim pogled.

Kako bi izbegla svoj natprirodni problem kod kuće, što je u stvarnom svetu bila teška anksiozna depresija, mama je nas troje dece posle škole vodila u obližnji tržni centar. Isprva su mi šaren radnje i mirisi brze hrane delovali uzbudljivo – paralelna stvarnost kao iz bajke u poređenju sa školom ili kućom. Neograničen količine Pepsi-kole, šećernih tabli iz čarobnih automata, vožnja ljubičastim vozićem za samo 75 centi – zemlja čuda u kojoj je moja majka bila posvećena samo meni. Kao minijaturno letovanje.

„Kupi šta kod hoćeš, jebote,” rekla bi ona i uručila mi novčanik, kao da je sveta zaštitnica Lunarne nove godine i Noći veštica.

Ali već trećeg dana, haos i gužva počeli su da me umaraju. Radije bih ostala u školi, gde sam na igralištu imala običaj da bacam pesak u oči drugoj deci i šutiram ih u cevanice.

Ipak, od ponedeljka do petka sledovao nam je tržni centar od jutra do mraka, ne računajući vreme provedeno u školi. Počela sam da se durim i udaram pesnicom u mamino sedište kad god nas je vozila. Svakog dana u tri, kao po komandi, pokupila bi sestru i mene i odvezla nas tamo gde i smo ostali do 9 ili 10 uveče. Iako nervozna i besna posle prvih nedelju dana, nisam smela da odem kući pre nego što se tata vrati sa posla, jer je tamo vrebala strašna apokaliptična opasnost.

„Možemo i u Sirs, ali bolji je Hadson Bej jer tamo ima više svetla, pa je još bezbednije. Bitno je da smo a svetlu i suncu!”

Po njoj, bilo je potrebno da se sakrijemo od duhova u potrošačkom raju, okruženi muzikom sa razglasa, blještavim svetlima, i prijatnim mirisom masne hrane. Neće nas ubiti ako smo okruženi hordom anonimnih domaćica i beba u kolicima, od kojih većina čak ni ne vidi strašne kineske Babaroge – natprirodna bića izbegavaju gužve, učila nas je mama. Nismo bili jedini; naši dalji rođaci imali su običaj da posle sahrana ili kriza svrate u tržni centar da se oslobode loše sreće. Ali mi smo gledali kako da spasemo živu glavu.

Da bismo imale šta da radimo, a i da bi našla rešenje na svoje „strašne vizije” mama je obično zahtevala da obiđemo tržni centar trideset puta. Gurala je bebu u kolicima dok smo sestra i ja jedva držale korak. Žalila sam se na ovo non-stop trčanje, pa mi je obećala punu kofu krompirića sa sirom i dva sladoleda kao nagradu.

„Šta radite ako vas napadne Babaroga?” proveravala je majka da li smo naučile kako se izlazi na kraj sa zlim duhovima. Nije znala kako drugačije da se stara o nama.

„Idemo u Hadson!” odgovorila sam šećerno-energično; sestra je samo klimala glavom . Mama je bila zadovoljna, ali to je nije sprečilo da nam isto pitanje postavi još milion puta.

Nosile smo rasparene, neoprane duksere i helanke kaleidoskopskog dezena jer mami naša odeća nije bila previše važna. Vongovi, rekla je ona, nisu oholi ljudi osim kad treba impresionirati starijeg člana porodice. Sebe je oblačila u šta god joj je bilo pri ruci, baš kao i nas. Imala sam fluorescentno-zelene tregerice sa narandžastom majicom za dečake, nasleđene od starijih rođaka, koji su ih verovatno nasledili od svojih još iz Hong Konga. Odeća je obično bila izvezena nepismeno sročenim sloganima, što sam ja shvatila tek pošto sam naučila da čitam. Na pantalonama je pisalo Rain in Spring run Mainly in Plaine po boku, a na narandžastoj majici za plažu Luff Thee Mother

. Bili smo mali propaliteti iz predgrađa u Hongkuver hipi stilu, živeli u samonametnutom izgnanstvu. Instinktivno mi je smetalo što mi odeća podseća na kostim za umetničko klizanje, ali to mi se u svesti iskristalisalo tek kad su starija deca počela da mi se podsmevaju zbog toga. Konsekventno, počela sam da ih gađam kamenjem u glavu na velikom odmoru.

Kupali smo se samo dva puta mesečno radi uštede. Jedna vaspitačica iz Montesorija pozvala je moju majku da bi izrazi la zabrinutost zbog moje higijene.

„Da li se Lindzi redovno kupa?” pitala je ova naivna mlada prosvetna radnica, nesvesna sa kakvom ženom ima posla. „Mnogi su nam se, znate, žalili…”

„Moje dete smrdi na govna, to bi ti da kažeš?” besnela je mama. Ja sam gledala u klupu po kojoj sam uporno škrabala markerom. „Gde baš nama od svih nastavnica da zapadne ova kučka?”

Okrenula se ka meni. „Hajde Lindzi, idemo da se ispišemo iz škole! Šta ćeš da naučiš o ove ludače što misli da ti smrdiš na kaku. Mrzi nas što smo Kinezi.”

Ali već sledeće nedelje, po svom običaju, sve je zaboravila i poslala me nazad u istu školu. Prethodno smo probale skoro sve osnovne škole na lokalu, ali ja nisam bila zainteresovana za obrazovanje iz kog ne sledi direktna zarada. Sa šest godina nisam znala ni da čitam ni da pišem, a nisam sigurna ni da li su moji roditelji znali sva engleska slova – mene svakako nisu učili. Ipak, da bi mi razvili radne navike, počeli su da me plaćaju 25 centi dnevno da bih išla u školu. Ponosili su se svojom štedljivošću, pa su uprkos pritužbama na smrad odbili da povećaju troškove prečestim kupanjem dece, što je mene izuzetno nerviralo. Trudila sam se da to sakrijem, ali brinula me je uloga tužne male radioaktivne ping-pong loptice kojom se dobacuju mama i škola.

Tada to još nisam znala, ali mojoj majci je prijalo da se izgubi u tržnom centru kao krhka utvara od žene ogromnih smeđih očiju i raščupane kose kakva se nosila osamdesetih, elektrošok frizura. Klizila je ka novom nervnom slomu sa troje male dece. Sigurno je želela da postane pristojna domaćica iz predgrađa. Čak i te 1993., troje dece su u tom kraju podizali samo ljudi određenog materijalno statusa. Morala je da nas rađa sve dok ne proizvede blagoslovenog muškog naslednika, po kineskom verovanju. A kad imaš sina, to automatski znači da ti svi Kinezi sveta zavide. Odjednom voziš Porše, a prethodno si imala samo dve polovne Tojote.

Verujem da je upravo to vodilo do njenog nervnog sloma — toliko je čekala muško dete, ali onda rođenje mog brata ipak nije ispratilo neko božansko otkrovenje, nebo se nije otvorilo i zahvalilo joj se kišom zlata.

Umesto toga, dobila je samo depresiju — možda postporođajnu, koja se danas lako leči. Ali umesto terapije, ona je vodila decu u tržne centre da ih spase od duhova, mrmljajući sebi u bradu o božanskoj intervenciji. Tada nisam razumela ni da je njoj nervni slom bio neka vrsta zabave – mahnitost joj je prijala kao kontrast življenja u našem domu kolorita ludnice.

„Oš picu? Hot dog? Pomfrit?” vikala bi žustro kad bi došla po mene posle škole. „U tržnom centru bićeš bezbedna, a ima da jedeš šta god hoćeš! I nema više kuvanja, pizda li mu materina!”

„Baš me briga”, odgovorila bih ja uprkos njenom veselju. U sebi sam se pitala kad ćemo najzad moći da se vratimo kući. Monstruozno nezadovoljna, uporno sam joj šutirala sedište ali njoj kao da nije smetala.

Možda je za moju majku ovaj beg iz kuće predstavljao neku vrstu pobune protiv muža, kog je brinula njena priča o duhovima. Možda je iz inata htela da ga natera da sam sprema sebi večeru i pegla svoje košulje.

Bili smo sujeverni paranoični kineski doseljenici, ali smo se trudili da se uklopimo koliko smo mogli. Babaroge su nas toliko opterećivale da smo ih krivile za sve, čak i kad se neko saplete i padne ili poseče prst. „Ajoj! Daj brzo jod! Samo pazi da nema duhova u ormariću za lekove, jebem li im majku!”

Posle prvih nedelju dana lutanja po tržnom centru, sve bih dala za majku i oca kojima je stalo do toga šta im dete oblači, koji mi prave užinu da ponese u školu i čitaju mi priče pred spavanje. Iako su me fascinirali roditelji i njihove erupcije raspoloženja, imala sam utisak da sam se rodila u pogrešnoj porodici. Možda su me ovi prljavi, bučni, svadljivi vanzemaljci samo oteli. Kao mala, smatrala sam da je teška tragedija to što ne živim u porodici nalik na one iz televizijskih crtaća.

Pratite Lindzi Vong preko Tvitera.