književnost

Sa Sašom Savanović o njenom prvom romanu "Deseti život", ljubavnoj priči bez ljubavi

Pričala sam sa Sašom o njenom romanu, Beogradu i bezimenoj junakinji.

pisao Iva Parađanin
31 Oktobar 2018, 9:43am

Fotografija iz lične arhive sagovornice

Saša (Aleksandra) Savanović rođena je u Novom Sadu 1986. godine. Njene priče, eseji i teorijski tekstovi objavljivani su u štampanim i elektronskim magazinima, periodičnim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama. Urednica je časopisa Zent i radi kao nezavisna istraživačica, programska urednica i projektna menadžerka u kulturi i neprofitnom sektoru.

“Deseti život” je njen prvi roman i kako ona kaže, predstavlja ljubavnu priču, ali bez ljubavi. Priča se odvija u Beogradu, i to ovom sadašnjem, punom žurki, uzbuđenja, droge, ali u prostoru između "svetle evropske budućnosti pravila i zasluge" i tmurne surove sadašnjosti u kojoj su tržišni fundamentalizam, investitorski urbanizam i komodifikacija života postali nova igra u gradu. U ovom romanu grad nije samo puka pozornica već aktivni učesnik u odnosima i svakodnevici ljudi.

Pričala sam sa Sašom o njenom romanu, Beogradu i bezimenoj junakinji.

knjige
Roman "Deseti život" autorke Saše Savanović

Ovo je tvoj prvi roman. Kako je tekao proces pisanja? Šta je bilo presudno za tvoje samopouzdanje u pisanju?

Prvih dvadesetak stranica sam napisala pre oko pet godina. Onda sam naredne tri godine pokušavala da shvatim šta da radim sa tim tekstom, povremeno sam mu se vraćala, dopisivala stvari, ali i dalje nisam imala neko jasno rešenje. Onda sam u nekom trenutku, tada već delimično proširen rukopis, krenula da dajem na čitanje ljudima i da od njih dobijam komentare. Mislim da je to bio dosta značajan momenat jer sam na taj način konačno počela da se emotivno distanciram od teksta, i prestala sam da se identifikujem sa likovima, da ih doživljavam kao deo sebe. Mislim da je sam rad najznačajniji faktor za samopouzdanje. Ideje i rešenja dolaze kroz samo pisanje, ne toliko kroz razmišljanje o njemu. Bitno je strpljenje i upornost.

Bitan je veoma i ovaj izlazak pred druge, ne samo zato što nam drugi daju podršku i korisne savete, već zato što to istupanje predstavlja čin subjektivacije, dajući drugima do znanja da sam spisateljica, ili šta god da jesam, ja time to i postajem. Dominantno osećanje kada sam završila roman je bilo olakšanje, naravno i zadovoljstvo. Jedva sam dočekala da mi ga urednik oduzme i da kaže – ovo je final. Neko je rekao da se autorsko delo nikada ne završava, već se napušta. Moje iskustvo kaže da je to potpuno tačno.

Tvoj roman je i priča o jednoj generaciji, ljudima u tridesetim koji ne znaju tačno šta bi i kako i koje karakteriše neka vrsta izgubljenosti i paralisanosti. Kako bi ti opisala našu generaciju i uzroke našeg lutanja?

To je dosta kompleksno pitanje i naravno jako je nezahvalno generalizovati. Glavni likovi u romanu jesu predstavnici te generacije, ali sigurno nisu njena jedina varijanta. Ja bih rekla da je naša generacija, mi koji smo rođeni osamdesetih i devedestih godina, na ovim prostorima, generacija cinika. Mi smo ljudi koji imaju problem da veruju nekome ili u nešto, jer se sve oko nas, od kad znamo za sebe, raspadalo, urušavalo i obesmišljavalo. Mi nemamo poštovanja ni za šta i ni za koga, opet ne slučajno, već zato što nas sa svih strana okružuje licemerje – političari su kriminalci, država je feudalni posed, mediji su partijska glasila, itd. Naša generacija je takođe i tranzicijska, generacija u međuprostoru, između socijalizma i kapitalizma, koja je vaspitavana u duhu prošlog vremena, a koja je morala da se snađe u ovom, aktuelnom.

Generacija koja kao da je izgubila iluzije pre nego što je i stigla da ih ima.

Sve to se očitava i u našim ličnim odnosima, koji su često površni, instant i konzumeristički, i na širem planu, planu društva, u kome minimalno učestvujemo, samo onoliko koliko je apsolutno neophodno. Ljudi su naravno različiti, ma koje da su generacije, neki će oberučke prihvatiti pravila, sa njima se poistovetiti, drugi će pravila dovoditi u pitanje. To koliko ćemo kao generacija i sami postati konformisti i licemeri, najbolje će da kaže sve što ima da se kaže o nama.

Beograd u tvom romanu nije samo puko mesto zbivanja, već je, rekla bih, jedan od glavnih likova tvog romana.

Grad, odnosno gradovi širom sveta, su u poslednjih dvadesetak i više godina postali mesta intenzivne transformacije. Prostor nije tek puki background, već živa stvar, njega društvo aktivno oblikuje, a on zauzvrat oblikuje društvo. Kod nas konkretno, više transformacija se dešava istovremeno. S jedne strane jugoslovensko, socijalističko i antifašističko nasleđe se potiskuje ili prisvaja u korist izgradnje nacionalnog identiteta, pa tako ulice menjaju imena, crkve i džinovski krstevi niču ko pečurke, grade se spomenici koje slave nacionalne heroje ili se ne-nacionalni ili čak anti-nacionalni simboli pretvaraju u nacionalne.

Sa druge strane, jednako bitan momenat je snažan proboj tržišta u gradski prostor – reklame nam se obraćaju na svakom koraku, ulice su tapacirane prodavnicama, investitorski kapital i turistička prijemčivost diktiraju urbani razvoj, čitavi kvartovi se preko noći brišu, a na njihovom mestu izrastaju luksuzne oaze za odabrane. Mislim da su gradovi danas poprište značajnih borbi – borbe za značenje (čemu služi prostor, da li je nacionalno, verski, rasno, rodno ili kulturno isključiv, šta smo u tom prostoru slobodni da radimo, šta nam je zabranjeno) i borbe za sam materijalni prostor, čiji je taj prostor, ko na njega polaže pravo, kome on pripada. Roman pokušava da uhvati taj trenutak materijalne i ideološke transformacije grada i ljudi u njemu. Naratorka se kroz roman ponegde suprotstavlja fantomima tog novonastajućeg grada (iako je namerno nejasno u kojoj meri se taj okršaj dešava samo u njenoj glavi) – automobilima, zombijima koji obitavaju u supermarketima, parapolicijskim snagama. Jasno je dakle da ova borba ne može da bude individualna, već samo kolektivna.

Tvoja protagonistkinja radi u nevladinoj organizaciji i kako si navela u najavi za roman,"mrzi svoj posao, i svog preduzetnog nešto-kao dečka". Reci nam nešto više o njoj.

Za početak, glavna junakinja nema ime. Ona je nesigurna u svom identitetu. Ona je razapeta između onoga što društvo očekuje da ona bude, onoga što se smatra poželjnim identitetima i obrascima ponašanja i onoga što sama želi da bude ili već jeste. Ona je kao i većina devojaka odrasla u patrijahalnoj porodici (i društvu) i u odnosu sa Vinsentom ponavlja matricu koju je odatle ponela – da žena postoji samo u očima muškaraca i za njih (i decu) ali svakako ne za sebe. S druge strane ona se opire tom obrascu, ona od početka zna ne samo da je odnos sa Vinsentom promašaj, već da je to sudbina svakog drugog odnosa ukoliko on ovu matricu reprodukuje. Na društvenoj ravni, na poslu ili u izlasku, ova raspolućenost se takođe pokazuje.

Posao u nevladinoj organizaciji sam odabrala zato što je on dvostruko opterećen – sa jedne strane to je posao kao i svaki drugi, posao koji radimo za platu, sa druge strane, to je posao u kome se podrazumeva da verujemo u to što radimo, u koga su na najdirektniji mogući način uključene izvesne vrednosti, gde je pritisak da se poistovetimo sa onim što radimo najjači. Ona je na svim ovim ravnima uhvaćena u protivurečnosti, između pristajanja, želje za pripadanjem, i odbijanja, nepristajanja na pravila igre. Ovaj sukob sa “svetom odraslih” je nešto što je svojstveno svim mladim ljudima, međutim za mlade žene on nosi dodatni nivo raskola – muškarcu ne smeta njegova rodna uloga jer ga postavlja u poziciju moći, on ne mora da dokazuje da ima pravo da govori, on samo otvori usta. Dok će žene, ako ne žele da budu viđene samo kao nečije ćerke, majke ili devojke, nečije asistentkinje, drugarice ili bivše, kao lepa lica ili dobre noge, morati za to debelo da se pomuče i samim tim će im biti mnogo teže da pronađu svoj glas i da njime progovore.

I za kraj, da li postoji jedanaesti život i šta nas čeka u njemu?

Jedanaesti život postoji, i mnogi posle njega i paralelno sa njim. Iako je roman prožet atmosferom utrnutosti, paralisanosti, nemogućnosti da se izađe izvan tog zamrznutog, impotentnog sveta ili da se nešto promeni, i završava se nekom vrstom povlačenja iz njega, naslov govori o jednom drugom osećanju. Dok god dovodimo u pitanje sebe i svet oko sebe, dok god pokušavamo da upoznamo druge, dok god volimo ili pokušavamo da volimo – menjamo se, postajemo neko novi, prevazilazimo se, prelazimo u sledeći život. Time takođe menjamo realnost.

Hvala Saša i srećno sa romanom!