Kako su se u Beogradu kroz decenije menjale rase popularnih pasa

Na tom jednostavnom primeru shvatim da se u gradu moda držanja pasa stvarno menjala tokom proteklih dekada, sve tamo negde od kraja sedamdesetih - početka osamdesetih kad je uopšte postalo moderno imati psa kao kućnog ljubimca. U međuvremenu, stilovi su se menjali, određene pasmine postajale popularne, pa padale u zapećak, neke druge dolazile. U svakom slučaju, dok je jedan deo ljudi pse nabavljao po nekom svom afinitetu, isto tako je postojao veliki broj onih koji su pasmine kupovali samo prema "modnom diktatu", baš kao i jakne, tašne, cipele ili automobile, prema "imperativu" epohe.

Nama danas i ovde ladno može da deluje nestvarno to da psi nisu "oduvek" bili deo urbanog "mobilijara", kao i sama ta činjenica da se psi masovno u Beogradu poseduju tek tridesetak i nešto godina - jer je ranije bila takva kultura i društveni sentiment da je, sa retkim izuzecima, pas bio samo "radni alat" po selima gde je trebalo da čuva stada ili avlije, i svojim lajanjem upozorava na nailazeće probleme i opasnosti, od lopova do kaznenih ekspedicija okupatora po ratovima kojih je bilo previše.

Sa otvaranjem jugoslovenskog društva prema Zapadu sedamdesetih, na ove prostore je pored džinsa, kasetofona i espreso kafe stigla i moda psa kao ljubimca, svojevrsnog ukrasa vlasnika i kuće. Uz to, određenim pasminama su pridavani i drugi atributi osim estetskih, pa je često odabir vrste psa koji bi se držao, trebalo da efikasno legitimiše socijalni status, ukus i ličnost vlasnika/ce. Hrabri, borbeni, odani, prefinjeni, pošteni, vredni… sve je to o onome čija ruka drži povodac trebalo da svojom pojavom i estetikom, "na prvu", kevtanjem kaže njuška na drugom kraju kaiša.

Bokser je bio fajterski pas, za one malo jače "momke" i ljude koji su želeli da se pokažu sa vrstom koja je lepa, snažna i hrabra. Posebno što je boksera u to vreme, mnogo pre nego što smo saznali da tamo negde u Americi postoje neki pit bulovi, pratio imidž psa koji se neće libiti da odbrani vlasnika ni od drugih pasa ni od ljudi. Bokser je bio "univerzalni (pseći) vojnik" te dekade, pametan pas koji se relativno lako učio mnogim stvarima, i koji je mogao da se treningom dovede u mišićavu formu i preteći izgled. U to vreme bokserima su se sekli repovi i kupirale uši, navodno pod uticajem originalne nemačke estetike, a ustvari, da bi pas izgledao još dominantnije i kao upečatljiv "faktor odvraćanja". Na danas požutelim fotografijama beogradskih šibadžija i kasnije ozloglašenih kriminalaca koji su postali simboli takvog načina života, često se viđaju tigrasti ili žuti bokseri, kao simboli snage i opasnosti.

Ova, u suštini umiljata i nežna pasmina, izuzetne lepote, iz mode izlazi već krajem te epohe kada dolaze saznanja da postoje daleko žešće i borbenije vrste, i retki bokseri koji danas mogu da se ponekad vide u gradskim parkovima su ljubimci dobrog karaktera, jaki i lepi, baš kao što su i bili dok im nisu pripisana drugačija svojstva u ovdašnjem ambijentu, u pogrešnoj potrazi za idealom pseće borbenosti.

Sa druge strane, vučjak je bio odraz kućnog čuvara, psa koji se, u tadašnjem narativu, navodno dresurom dovodi na nivo robota-ubice kome je dovoljno izdati kratku komandu i iz ljubimca bi se u sekundi pretvorio u odbrambenu armiju. Ovi lepi psi su svoju popularnost dobili između ostalog i zahvaljujući tadašnjoj kinematografiji gde su se u partizanskim filmovima pojavljivali uz "nemačke" vojnike kao pretnja ugroženim domaćim borcima za slobodu. Vučjaci su kidali ranjenike, nasrtali na nemoćne, kidisali na čak naoružane partizane, i umesto negativnog imidža, stekli su famu službenog psa idealnog za napad i odvraćanje, posebno kod onih koji su imali kuće sa dvorištima.

Dakle, ono što je interesantno jeste da iako tu epohu danas prati aura opšteg društvenog mira, civilizovanog života i nekog socijalnog "ekvilibrijuma", pogled na dominantne vrste pasa kućnih ljubimaca odaje da su u fokusu ipak bili psi kojima su pridavane agresivne odlike.

Onaj manje agresivan deo građanstva koji se takođe opredeljuje za posedovanje pasa, ali u nekom "kulturnom" kontekstu, u to vreme bira takođe velike, ovčarske pse, ali daleko mirnijeg temperamenta, i sa imidžom "dobrica": škotske ovčare "lesije", bobtejlove, dalmatince i avganistanske hrtove, kao najpopularnije vrste. Danas je skoro nemoguće videti nijednu od ove četiri zaboravljene pasmine iako ih je osamdesetih bilo gotovo i previše.

"Lesi" je takođe popularnost dugovao filmu "Lesi se vraća kući", odakle je i proisteklo "ime" za čitavu vrstu, ali i još nekim u kojima se pojavljivao (rasa je bila globalno popularna u to vreme), dalmatinci su ostali zauvek ovekovečeni u Diznijevom "101 dalmatincu“, kao što je i bobtejl imao svoje holivudske momente. "Avganistanci" su tek, jednostavno, bili lepi, sofisticirani i previše upadljivi, pa su popularnost bazirali na spoju tih osobina, i ekskluzivnosti kojom su odisali.

U to vreme još uvek nema specijalizovanih prodavnica pseće hrane, kao danas, pa ljubimci jedu kuvanu hranu, kao i vlasnici, ili bi neko povremeno doneo koju konzervu specijalizovane hrane iz inostranstva. O tome koliko su iznenađenje za ovdašnje ljude bile te konzerve svedočile su i brojne tadašnje gradske priče u kojima bi neko uvek "u Nemačkoj" greškom pojeo pseći obrok iz šarenog pakovanja, ne shvatajući da to nije ishrana za ljude. Brendovi poput "Purine" tek treba da se uklešu u lokalnu svest.

U ovo vreme mali psi se, jednostavno, "ne važe": u epohi u kojoj smo se osećali veliki, važni i moćni, crveni pasoš, Tito, Jugoslavija i sve to, ta sveprisutna samobitnost i ego-trip čitave zajednice se direktno prenosio i na kučiće, pa usled toga velike rase apsolutno dominiraju. Pudlice su bile psi za podsmeh, viceve, ružne aluzije i gegove u domaćim humorističkim serijama dok su koliko toliko legitimnu poziciju manjih-a-ne-smešnih imali lovački psi, nemački ptičari, bretonci, balkanski goniči i slični. Ponegde bi se pojavio i kakav jazavičar ili koker španijel (rasa koja je počela da bude popularna početkom devedesetih ali je naglo i neobjašnjivo iščezla), i to je bilo uglavnom to.

I da nije bilo rata, sankcija, kriminala i nasilja, u ovdašnje društvo bi neminovno stupio pit bul na početku devedesetih jer je ta rasa svoju svetsku premijeru doživela upravo u to vreme, kroz reperske spotove na MTV-ju i krimi filmove Holivuda, pa je ne bi smo izbegli taman da smo 1991. umesto u pakao krvoprolića otišli da postanemo švajcarski kanton.

O pit bulu i derivatima, stafordima i bul terijerima, danas znamo svi sve, i apsurdno je govoriti o tome osim u kontekstu priče o modi držanja pasa i trendovima koji su se tu pojavljivali. Pit bul je apsolutni simbol devedesetih, kako u Srbiji tako i globalno, kako je "andergraund" američkih geta postao tema za industriju zabave iscrpljenu kičastim šećerom osamdesetih. Novi heroji velikog platna i spotova nisu voleli "lesije", Lunje i Maze već su na povocima držali, naglašavalo se, "krvoločne zveri" – pitove.

Naravno da je i to bilo vreme neznanja, pripisivanja i učitavanja sopstvenih projekcija, slabosti i afiniteta u pse, pa je tako pit bul postao u tim projekcijama "mašina za ubijanje“" Zver kojoj je dovoljno samo pokazati "dušmane" i odmah bi krenulo rastrgavanje do smrti. Svaki iskreni ili nabeđeni siledžija mislio je da nabavkom "pita" dobija u ruke legalno oružje koje može da nosi-vodi po ulici. Ova kontroverzna vrsta, razvijena još pre stotinak godina na američkom Zapadu za bizarne zabave krvavih međusobnih borbi pasa, bila je, ustvari, upravo i samo to: pas sposoban i željan da se upusti u dugu, iscrpljujuću borbu sa drugim pripadnikom svoje vrste, bez odustajanja, do kraja, sa karakterističnim grčem vilice zbog koga im ujed ima stravičnu i razarajuću snagu. U većini drugih situacija, pit bulovi su se ponašali kao i drugi kućni ljubimci, često mazni, začuđujuće pitomi i mirni. Ipak, imidž koji su dobili u produkciji fimova, spotova i rep muzike neminovno se prelio i na ovdašnje prostore.

U ovoj epohi sveopšte agresije, na domaću scenu stupa još nekoliko vrsta opasnih pasa i brzo stiče popularnost: šarplanici, dobermani i rotvajleri. Dok je "šarov" važio za domaću vrstu sa kojom je deo muškaraca već imao izvesna iskustva tokom služenja vojnog roka jer su ih u JNA koristile graničarske jedinice po karaulama, "rotovi" i dobermani su bili uvoz. Te dve rase koje su do tada već dosta evoluirale u odnosu na originalno stanje, pratila je fama pasa namenski kreiranih specijalno za borbu protiv ljudi i savlađivanje napadača. Ono što se bokserima pripisivalo u prethodnoj deceniji, za dobermane i rotvajlere je delimično i važilo: u rukama neodgovornih ljudi, onih koji su pse maltretirali i mučenjima dresirali da budu ozbiljno agresivni, ovi psi su umeli da izazivaju incidente i da nanose povrede na javnim površinama. I jednim i drugim su se sekli repovi, i uši dobermanima, kako bi imao što "špicastiju" siluetu, kao nekakav ideal "lepote".

Beogradske ulice u to vreme viđaju i još neke egzotične sorte, takođe izraženog borbenog karaktera, u skladu sa epohom: ruske terijere, dogo argentino, napuljske mastife… mada u daleko manjem broju.

Sa odvijanjem tranzicije, pa čak i promenom određenih komunalnih propisa, držanje velikih vrsta pasa postaje sve skuplji hobi. Specijalizovana hrana koju sada svi primenjuju nije skupa ali ukoliko je reč o masovnim količinama koja je neophodna za velike pse, onda to i nije mali trošak. Jedna od teorija zašto u Srbiji u urbanim sredinama naglo postaju popularne izuzetno male rase ima svoje zagovornike i u tom pravcu. Da je daleko jeftinije i praktičnije držati male pse. Malo jedu, lako se neguju, ne treba im duga šetnja, i na sve su još i umiljatiji od velikih srodnika.

U epohi u kojoj je počelo da se puno radi, faktor vreme počinje sve više da znači: u toj situaciji i činjenica da za malog psa treba manje vremena za sve neophodne radnje, od šetnje do češljanja i sređivanja po povratku u kuću, dobija sve veću važnost i uticaj na odabir pasmine. Ipak, ono što je očito jeste da je broj ljudi koji imaju pse za ljubimce na rekordnom nivou, kao nikad ranije. Pas je danas i bukvalno postao deo života, skoro pa društvena norma, i za ovaj "hobi" se odlučuje sve više ljudi. Iz ljubavi prema psima, iz pomodarstva, usamljenosti, potrebe za nekom toplinom, društvom, čime god, pas je postao u poslednjim godinama gotovo podrazumevajući faktor.

Rase koje su danas dominantne pre samo dvadesetak godina bi iziskivale dugo traganje po enciklopedijama, baš kao što su i tadašnje perjanice sada "terra incognita". Lično, ne mogu da zamislim kakve bi osećaje tamo negde 1988/89. izazvala pojava mopsa "zgužvanog" lica i zatupaste linije, omalenog nežnog bišona, maltezera ili pufnastog "pomeranca" na gradskoj "štrafti", u Knez Mihajlovoj, kao što bih voleo da vidim koliko pažnje bi izazvao pomenuti bobtejl u svoj svojoj čupavoj raskoši kada bi se nekim čudom jedan danas ovaplotio na Tašmajdanu, naprimer. Nagli bum velikih "akita" i haskija, a zatim njihov još brži nestanak sa top liste omiljenih vrsta u epohi 2000-2018. samo je pokazao da "rivajvl" krupnih primeraka ostaje "nemoguća misija“, i da će se tek poneki požrtvovani vlasnik opredeliti za velikog psa u ovakvim vremenima i uslovima, bez ikakve šanse da nametne trend.

I, naravno, ovakav pregled, iako uprošćen i generalan, ne bi bio validan ako bi se preskočila jedna grupa koja ultimativno vlada daleko izvan svih trendova, moda, afiniteta: mešanci. Oni obični džukci, uličari, džumare, ili kako god ih sve već zovu. Oni su uvek bili u modi i tu će i da ostanu. Udomili ih, našli na ulici, uzeli negde na selu, spasili u nekoj kišnoj noći kao tek izlegle štence ili već šta god, mešanci su klasa za sebe. Mali, veliki, crni, žuti, šareni, umiljati, prgavi, ćudljivi, ovi šampioni pseće vrste su sa nama još ko zna od kad, prevalili su sve druge kevtave "selebritije" i njihove epohe, i biće tu zauvek. Avavergrin.