Evo kako se terapeuti nose sa samoubistvima svojih pacijenata

Prvobitno objavljeno na Tonic.

"Nikada to neću zaboraviti", kaže ona. "Bio je petak." Tobi je bio dnevni pacijent u okviru programa za mlade ljude sa složenim problemima sa mentalnim zdravljem. "Odbijao je da ode iz moje kancelarije", kaže Bet. "Držao je glavu u rukama, plakao i govorio, ‘učini da prestane’."

Tobija je mučilo čitavo sazvežđe poteškoća. Kao bebu ga je usvojila porodica jakih verskih uverenja koja on nije delio, a bilo mu je teško i u školi. Mučila su ga mračna raspoloženja i paranoične misli, a uzimao je i prekomerne doze. Svejedno, pohađao je ovaj program, uzimao lekove i učestvovao u razgovorima na terapijama.

"Bio je tužan", kaže Bet. "Ali takođe je bio i duhovit i sarkastičan, vozio je skejtbord i voleo je rok muziku. Bio je kul klinac, ali takođe i neverovatno ranjiv. Bio je usamljen."

U nedeljama pre smrti, Tobi je postao preokupiran neobičnim objašnjenjima za svoje usvajanje. "Stvarno je samo želeo da sazna nešto o tome kako je bio voljen, kako onda više nije bio voljen, i kako je onda bio ostavljen", kaže Bet.

Tog petka, Bet je bila veoma zabrinuta. "Otišla sam kod psihijatra i rekla, ‘Moramo ili da ga pošaljemo u hitnu pomoć, ili da ga smestimo u bolnicu’", kaže ona.

Tobi je pregledan, ali nije smešten u bolnicu da prespava. Ostali članovi konzilijuma su mislli da bi za Tobija bilo bolje da bude kod kuće, sa opcijom da se vrati, ako je potrebno. Ova vrsta kliničkog donošenja odluka ume da bude iscrpljujuća, sa balansiranjem između pozitivnog preuzimanja rizika i bezbednosti mlade osobe. Članovi konzilijuma se ne slažu uvek po pitanju toga kojim putem da se krene, i Bet se nije slagala s njima.

"Kada su roditelji došli po njega, ja sam rekla, "Tobi je imao veoma težak dan, nije mu dobro, možda bi trebalo da obratite posebnu pažnju na njega", priseća se Bet. "Ja sam rekla, ‘Ne oklevajte da nas pozovete, ili da ga dovedete u hitnu pomoć’. Kada je odlazio, rekla sam mu, ‘Vidimo se uskoro’."

Bet je bila dežurna tog vikenda.

"Odmah u subotu ujutru su me pozvali i rekli mi, ‘On je na intenzivnoj nezi, hoćeš li da dođeš’?" U petak uveče, dok je njegova porodica večerala dole, Tobi je otišao u kupatilo i pucao u sebe. Preživeo je, ali sa teškim oštećenjima mozga, i nekoliko dana kasnije, aparati za održavanje života su bili isključeni.

Iako su najnoviji podaci oskudni, procenjuje se da otprilike polovina psihijatara i jedan od pet psihologa u SAD dožive da im pacijent izvrši samoubistvo. Prošle godine u UK, dogodilo se 5821 registrovano samoubistvo; deset smrtnih slučajeva na 100 hiljada ljudi. Znamo da su posledice razarajuće po porodicu i prijatelje koji ostaju za njima. Manje je poznato kakve su reakcije profesionalaca. Šta ako je osoba koja je umrla bila tvoj pacijent?

Talasi osećanja koje uzburka samoubistvo šire se nadaleko. "Ljudi često misle da je samo šačica bliskih rođaka pogođena time", kaže Džuli Serel, predsednica Američkog udruženja suicidologije i profesorka Univerziteta Kentakija. "Šta više, našim radom smo ustanovili da je 135 ljudi izloženo svakom samoubistvu; to jest, toliko ljudi je poznavalo osobu koja je umrla. A skoro trećina njih je duboko time pogođena."

Betina inicijalna reakcija je bila da se preokupira poslom, ali emocionalne posledice su bile ogromne. "Bila sam neverovatno tužna i šokirana, i imala sam osećaj krivice. Sećam se da sam mnogo plakala. Bilo me je sramota. Nisam dobro spavala. Onda narednih godinu i nešto nisam bila u stanju da donosim odluke… stalno sam sve proveravala s drugima. Takođe sam se brinula i oko toga šta ću večerati, jer, šta ako napravim pogrešan izbor? I bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim: vau, ovo je zbog toga što osećam da sam donela pogrešnu odluku, iako odluka nije bila lično moja."

Postoji nedostatak istraživanja o reakcijama kliničara na samoubistvo pacijenata, a jedan od bitnih razloga za to je oklevanje da se o tome razgovara. Osećaj krivice, sramote i – posebno u SAD – strah od krivičnog gonjenja mogu da ućutkaju čoveka.

"Profesionalci često imaju ista osećanja kao i drugi ljudi koji su doživeli gubitak, i osećaju dodatni teret krivice", kaže Serel. "Ali krivica, koja je često slična reakcijama članova porodice da su mogli da učine više, može da bude shvaćena kao priznanje da nije učinjeno dovoljno u kliničkom smislu, i da to može da dovede do pravnog postupka. Većina kliničara ne oseća da može da bude otvoreno po pitanju svojih reakcija na samoubistvo pacijenta."

Uprkos niskom nivou istraživanja, gomilaju se dokazi o žalosti profesionalaca. Džejn Tilman, psihološkinja Centra Ostin Rigs u Masačusetsu, sprovela je preliminarnu kvalitativnu studiju u ovoj oblasti. Intervjuisala je 12 terapeuta, i otkrila osam zajedničkih tema u njihovim reakcijama na samoubistvo pacijenta, uključujući i traumatične reakcije, reakcije emcionalne žalosti, osećanja krize, posledice po odnose s kolegama, i posledice po rad sa drugim pacijentima.

Jedan učesnik je opisao da se oseća "duboko istraumirano", priseća se Tilman. "Primetio je da svaki put kada telefon zazvoni usred noći ili u neko neočekivano doba, on oseti nalet adrenalina." On kaže, "Ja uopšte ni nisam na taj način saznao za smrt pacijenta, ali čak i godinama kasnije, pomislim da se neki pacijent ubio."

Opširnije studije pokazuju da otprilike 40 procenata ucveljenih terapeuta prijavljuje samoubistvo pacijenta kao traumatično. Uobičajene reakcije uključuju osećaj sramote, okrivljavanje sebe, užas i osećanje da je nada izgubljena, ili misle da su u nekom smislu bili naivni ili umišljeni zbog toga što su mislili da mogu da pomognu.

Tilman misli da je razgovor od vitalnog značaja – od studenata do kvalifikovanih profesionalaca. "Ja na radionicama često kažem, ‘Ko je supervizor, neka podigne ruku’", kaže ona. "Mnogi podignu ruku. A onda ih pitam, ‘Podignite ruku ako ste prošli bilo kakvu obuku za to šta da radite kada se onome čiji ste supervizor ubije pacijent’. Niko ne podigne ruku."

"Ovo nije neočekivana, užasna stvar, koja se događa samo lošim kliničarima", nastavlja Tilman. "To je deo posla u ovoj oblasti, i moramo da nađemo načina da se podučimo u tome, da se ljudi ne bi osećali toliko usamljeno. Nije neobično biti uznemiren; to nije slabost. To je užasan deo profesionalnog života."

Serel misli da je žalost usled samoubistva "slična žalosti koja usledi posle drugih vrsta iznenadnih smrtnih slučajeva, ali je i drukčija, utoliko što ljudi koji su time direktno pogođeni često misle da su mogli da učine nešto konkretno da bi sprečili tu smrt Dugo nakon toga se pitaju zašto."

Bet i dalje misli na Tobija, ali nije se osećala bezbedno da priča o njemu na poslu. "Mislim da nisam osećala da imam prava da to procesiram kao lični traumatični gubitak. To je bio profesionalni tramatični gubitak, ali ja ga osećam veoma lično." I pored svih profesionalnih i teoretskih okvira, samoubistvo pacijenta izaziva težak duševni bol, premda u komplikovanoj situaciji. Ono sa sobom nosi zbrkane ljudske emocije koje sa sobom donosi svaka žalost.

Bet to razume, i želi da i drugi profesionalci to razumeju. "Mi stupamo u ljudske odnose“, kaže ona. "Mi im se potpuno posvećujemo, i kada doživimo gubitak, osećamo to čitavim svojim bićem, i to je u redu. Ljudi bi trebalo da znaju da je u redu da žale i osećaju žalost."

"Kako se oporaviš?", pita ona. "Ne oporaviš se. Ali imaš na umu, ‘Šta ti je kao pojedincu potrebno kada žališ? – ali u takvim slučajevima bi ipak trebalo da postoji neka vrsta normalizacije."

*Neka imena su izmenjena.